Судећи по одпјеваној пјесми о Јери, Гркињи, уочавам сљедеће:
Галипољски говор је штакавски, а не шћакавци (иште, а не ишће, штап, а не шћап) што искључује њихово порекло из уже Босне.
У том говору није само јат икавски, него се систематски врши преглас (е > и) те (о > у ) у одређеним положајима, како јата, тако и (е) које је постало од носовнога (е) или обичнога (е). Стога се може закључити, да је у том говору сам јат првобитно имао вриједност (е), а потом скупа са осталими врстами (е) обојен у правцу (и), како је и (о) обојену у правцу (у).
Тако кажу "нациди биле ракије" (јат=и) (нациједи бијеле ракије) али кажу и свита, јидро - е које је потекло од носовнога е (света, једро), а обеси и уморан звуче као убиси и умуран[size=78%]. [/size]
Те особине имају и Личани и тамошњи икавци као и буњевци (унда, ун, муре умјесто онда, он, море); међутим Буњевци су шћакавци, а србски икавци штакавци. Исти преглас, макар што се тиче о>у имају и Бугари и Македонци, што би их стављало на исток, али не толико на исток да припадају Тимочком говору;
Галипољци још имају једну особину која се јавља у Поморављу "ћ'иде" умјесто "ће иде", те "д'иде" умјесто "да иде" која није типична за србски запад или југозапад.
Тако да, ко ће га знати. Некада је дијалектно шаренило било крепче изражено и мнози говори су прогутани другим говорима или сатријети турским освајањем.
