Аутор Тема: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње  (Прочитано 3405 пута)

Мирослав Младеновић

  • Гост
Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« послато: новембар 19, 2013, 10:21:11 пре подне »


      СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ- ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ 

Свадбени обичај је заузимао важно место у животној заједници. За њега се спремало читавога живота. Живело се за тај дан-још  када се дете роди, потом  одрасте и досегне зрелости девојке за удају и момка за женидбу.

Мајке су још  од времена почетка детињства, до девојаштва -училе своје ћерке да преду, ткају и везу и спремају дарове за свадбено весеље.

Према даровима се ценила спремност девојке за удају и  богатство њене породице за давање мираза.
 Даровима   су даровани свекар, свекрва и најближи у мушкој и женској родбини.

Дарови у Горњем Повласињу су на Видовдан износени напоље-ткане черге(ћилими), везани јастуци, везане чарапе, везане кошуље, везане рукавице, тканице, самије(везане мараме), везани бечелаци, везани чаршави у дворишту девојке на виђење-окачени на конопцу или жици.

Наравно да се у дар тада стављала лековита биљка Ивањдан - да неби дар јели мољци.

То су тренутци радости посебног доживљаја у животу родитеља и њихове деце. За тај дан се живи целога живота. Очеви су одлазили у печалбу да зараде новац да се  припреми мираз-дарови, а касније и направљени намештај у ковчегу за дар, потом и дрвени кревети и дрвени кухињски намештаји.

Очеви момака су такође ишли у печалбу са својим сином и спремали новац за свадбу. Морало се водити рачуна да се годинама  сачува ракија,

Да се у кацама стави кисели купус, парадајс и паприка, да се сачувају овце-двиске, младе овце са којим су се у котловима правио купус свадбарски, који се садио у градинама. Н село

Свадбарски купус у времену сиромаштва и животне оскудице  -  на свадбама био је  једино јело, а после је тек 70.година 20. века, када се постало богатије, спремало се и предјело, печењеод прасетине, колачи и друге ђаконије.

Наравно  до 60.година 20. века као предјело се као „мезе“ за употребу ракије шљивовице – су била као предјела   само:сир, кисео купус, паприке из трошију каца и џигерице од овце и ништа више, али се знало веселити и пити ракију и вина по три дана и три ноћи.

Занимљив је био обичај  саме женидбе и удадбе. Тако се после гледања момка и девојке по саборима иде на просидбу-прошевину .

Са момком иду отац, мајка, стрина, чичеви и ужа рдбина- код девојке. Тада се родитељи девојке и момка „пријатеље“(тако се зове тај свадбени ритуал) односно дају сагласност за заједнички живот момка и девојке у брачној заједници.

Тако  на просидбу-прошевину увек се  недогађа да  родитељи момка и девојке  се сагласе, па се некада просидба-прошевина заврши и неуспешно.

Отац момка пита оца девојке:““Пријатељу“, даваш ли ти овуј твоју ћерку, за нашега момка“? Тада отац девојке одговара:“Ако се деца воле, дајем и ако млого мираз неискате, да си дадем колка ми је черга-а ја и ми јој небранимо ништа да дојде у вашу кућу“.
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #1 послато: новембар 19, 2013, 10:21:57 пре подне »
-наставак-

Некада настаје натезање и погодба око мираза, даровница, али се изглади и на крају се изврши „пријатељење“-прошевина. Наравно без ценкања и увеличавања момкове и  девојкине доброте, вредноће и лепоте, са мало задиркивања у шали и смеху-неможе да прође ниједна прошевина-просидба.

Онда се “пријатељи“ изљубе, честитају прошевину-просидбу једни другима, размене се даровнице и тако се озваничује веза између момка и девојке за заједнички будући живот у брачној заједници.

Тако тада  будућа свекрва(мајка момка) носи  везани бечелак, у коме се умота  погача, баница, марама  и купена китка(цвет) за просидбу-прошевину и на њој стави дукат.

Приликом „пријатељења“-прошевине(просидбе), будући свекар(отац момка) даје „пријатељу“(оцу девојке) ракију и тако се „пријатеље“, а будућа свекрва на девојку даје(забради гу) мараму и стави ве китку на главу и дукат на китку.

Потом  китку стави на десну стр'ну мараме на главу будуће снаје(јер на леву страну китку носе неудате девојке).
После ги девојка изрукује-сас сви се пољуби.

Такој будућег свекра, свекрву, оца, мајку и момка пољуби у руку. Кад се изврши просидба-прошевина, каже се да је девојка испрошена-запроси се девојка.

Т'г се сас пушку пуца код девојку а после к'д се дојде код момка, поново се пуца из пушку и  у село означава прошевина и такој се саберу комшије и село да се пије на весеље-крчма у кућу момка.

На крчму се поздравља сас девојку и она сваког цуне(пољуби) у руку, а њојм се дају паре(новац) приликом поздрављања, ко колко има. Сас празне руке се непоздравља сас девојку на „честито“-крчму испрошене девојке. У село се позове гајдарџија или хармоникаш  да провесели све на крчму. Игра се у коло, пева све до касно у ноћ.

После тога се организује свадба.
Некада је просидба-прошевина била без довођења девојке код куће момка-то је кажу била старинска свадба, а касније када је девојка испрошена долазила кући момку, тако је у очи свадбе долазила код родтеља да се тамо направи млада невеста и да се код ње организује гађање јабуке и да се сватовима иде по њу на свадбу.

Догађало се да они који су најсиромашнији-да би избегли трошкове око давања  мираза на пршевину(просидбу)-намерно се организује да девојка наводно „побегне“ или је момак „украде“ са игранке или из куће-са неког сабора. Наравно у прошла времена је било и насилних сурових „крађа“ девојака, па је често долазило до туче ножевима, па чак се пуцало и из пушке или из пиштоља.

Често су браћа девојке често на почетку 20. века хтели да заштите сестру од  насилне крађе неког момка
-па се са сабора често потезало ножевима, како би се одбранила част девојке на насилну удадбу. Често је било насилних крађа девојака када су чувале овце-па је често долазило  и до пушкарања по селима.


Ако се догоди да родитељи девојке недају пристанак удаје девојке за неког момка, кога они нежеле за зета, онда настају свађе и непријатељства, па се тако често иде и на „мирење“-које некада и неуспе, али на крају се опет попусти, али девојка губи да добије мираз јер није добила „руку“(сагласност) од родитеља за удају за одређеног момка.

Тако су често браћа девојке, па и читавог села родбина „добро“ чували неку лепу девојку да небуде украдена у неко друго село за неког момка ван села кога нежели фамилија девојке.

Пред свадбу на један дан се ките момкови дворови, скупљају се девојке да праве-плету  „зелени венци“ од китке(цвећа):босиљак, шишмир(зеленика), здравац, зелени папрат.

Венцин се стављају на капију-на врата, на собе са ратишкама(разнобојним  хартијама-највише црвена боја на радост)-купљеним у бојама се праве „увијене“ дугачке –дужине „дијагонале“ соба са дебљином неколико сантиметара, унакрс се стављају и на капију са зеленим венцима. Од црвене хартије и китки  се направи венац и стави се  црвена јабука на средину капије.

На  малу капију(вракњицу) се стави(тури) клип(клас) кукуруза и црвена  паприка и кромпир на венац-са јабуком на средини велике капије.

Са искитеном капијом у облику  полулука, који се прави од зеленог бршљана и младих шибљи дрвета, са папратом навалом-зеленим и цвећем-киткама, уз песму и музику свирача се окити капија и направе „зелени венци“ за свадбено весеље.

Киткари-то су они што носе премену(одећу и обућу) девојци а чине их: свекар, свекрва, младожењски(зет код момка) и најближи из родбине.

Ручник-стављају га жене на главу(капа,вес-беретка са репом) носиле младе(ален-црвен) вез са китком (црном свилом) на врху главе.

Ујутру првог дана свадбе, у дворове младожење скупљају се сватови, мало замезе, попију по коју ракију и крену по девојку. Када се полази за девојку, онда се момак бричи и девојке му певају:

“Бричете добро, бричете Павла,
 Викните мајку да види,
Викните татка да види
..........................................“.

А када девојке премењују девојку момка, онда оне певају песму:
“Викајте мајку да види,
Мајка носи бел погачи,
Викајте татка да види,
А татко си точи:
Рујно вино па не виде
.......................................“.

Када се девојка премељује често се певала и македонска песма:
„Црешња се од корен корнеше,
Девојка се од мајке делеше
.................................................“.

И данас на крају 20. века ови обичаји још делимично постоје. Облачење момка-младожење и девојке-младе невесте, разликовало се од века до века-у зависности каква се ношња носила у 20. или 19. веку на село и у вароши.  На пожутелим фотографијама у црно белој боји с краја 19. и почетком 20. века могу се увидети ношње младожење и невесте на свадбама.

У данашње време у другој половини 20 века и на почетку 21. веку момак купује готово одело у бутику, кошуљу, кравату-ципеле у продавницама, а исто то чини и девојка, која купује или изнамљује готову венчаницу.
-наставиће се

-наставак
 Средином 20 века и 70.година су младе саме код шнајдера шиле венчаницу и често се то чувало па се предавало са колена на колено-као и ципеле куповале се  у продавницама.

Свадбени обичаји су нажалост изгубили ону старинску драж у много чему-негде су у начину одевања, онда  у позиву гостију и у много чему прешло у престиж-јер се плаћају и луксузна кола, која ће младе да одвезу до кафане-луксузног хотела.

 Некада су сватови све ишли пешице по младу невесту, веселили се и тако малдунци били предмет пажње свих људи, поред чијих се кућа весело пролазило са музиком, са сватовима и са младом невестом.

Кад се пође за девојку са сватовима, онда се јабука накачи(стави) на високу мотку-букову младицу више десетина метара дужине(што вишље), на врху са малом „дивљачком“ жицом увезаном јабуком.

Тако се постави високо јабука да се постави „препрека“ момку да је што теже погоди пушком. На капији обавезно стоји неки „бркајлија“ са кожним капутом од јагњета-кожуком, па  „дрвеноном сабљом“ тако прети и показује где треба да се погоди јабука- па ће тек онда момак и сватови да уђу у авлију и узму девојку.

Наравно са момком у „помоћ“ је ишао и барјактар или најбољи стрелац из сватова.
Наравно овде око гађања јабуке, момак треба да покаже  да има добро око соколово -стрелца и  покаже знакове јунаштва, које је било на цени код мушкараца у времену владавине под турцима, а што је остало као леп обичај на сећање тих дана мушкости у одбрани свога  огњишта.

Док сватови улазе у авлију, онда се поздрављају, ките се „киткама“, онда момак преко њему „скраћених“ путева крадом треба да крене и домогне се до девојкине собе и да тако „краде девојку“-али обавезно треба надмудрити „чуваре“ девојке-њеног брата, кога наравно обавезно замајују младе девојке испред куће брата девојке, да би момак несметано се прикрао кроз прозор и ушао код млатку(невесту ).

Наравно да се све то ради кроз смех и шалу-а тај обичај са јабуком и уласком момка да краде девојку и данас се врши у многим селима.

Кад се уђе у авлију онда се у девојкину кућу  погача кити-пола момкова а пола девојкина родбина, са парама, онда се она ломи са смехом и шалом-пољубе се момак и свастика(сестра девојке-невесте) девојка или нека друга млада девојка из фамилије, а могуђе  су и „крађе“ пара од погаче од те девојке од младожење, уколико је момак младожеља необазрив, па се поново плаћа.

Момку се дају пржена јаја у тањиру да поједе од његове бабе-будућуе таште, па се то све са смехом и шалом пропратило од свих присутних гостију у соби девојкине-невестине  куће.

 Овај обичај се и данас изводи на свадбама у околини Власотинца. Онда се руча, а сватови уђу у авлију, а ако сви немогу да уђу, онда пију и играју  у авлији невесте.

Онда се спрема дар и  ставља  у ковчег, товаре кола запрежно воловска-рабажијска, која оду пре сватова у девојкине дворе.  Када се иде за дар са сватовима, обавезно се кити јарам волова са венцем и стави(тури) се једна тканица на јарам.

Са рабаџијама за дар обавезно иду:залва, зет, тетка, стрина-са ковчегом, а то је направљен сандук за девојачки дар са поклопцем. Девојачки ковчег често бива ишаран разним шарама и са резом за катанацем да се затвори.


Махом за девојачки дар се одабирају рабаџије са најснажним воловима у село, који се обавезно заките. Данас се обичај задржао у погледу китења кола, трактора и даровања девојке својој родбини уз музику у авлији пуне сватова. Капија и код девојке и момка је окитена и на средини је венац са  црвеном јабуком.

 Онда се девојка растаје са својом фамилијом, уз плач најближих-мајке, тетке, стрине и другарица. Кад се крене са сватовима и свирком свирача-трубача(плех музике) или хармоникаша или гајдаша-зависности од врмена у коме се изводио свадбени обичај, младожења и невеста се попну на рабаџиска кола са даром, па им се даје по једна чаша да попију са вином и празне чаше баце преко главе, а брат стоји на капију и тражи да се дар плати од оних који воде волове са даром-од будућег зета, па се у шали пазари и онда после смеха и шале се те паре ставе у ковчег са даром за девојку.

Онда се пусти рабаџијуа са даром, младожења и невеста и сватови да изађу из авлије. У  песми и весељу се напуштају девојкини дворови.


После одласка сватова из дворова девојке, онда се састави мала групица момака и девојака(непаран број од 5-7), па се иде испред сватова у такозвану „Пооду“. Тамо се траже многе ствари у шаљивом тону-да се послуже од стране момачке послуге, например тражи се да се донесе „буре са ракијом без данцета“.

 Онда у шаљивом тону послуга момка донесе „главицу црног лука“-па се смеје и одговара да је то тражено „буре без данцета“. Некада се поломи и чаша за срећу-али се плати у новцу. Та шаљива групица девојкина обавезно бежи из девојкине  авлије- чим наиђу сватови са малдожењом и невестом.

 И сам сам одлазио у Пооду и смишљао многе шаљиве смицалице послугама код  куће младожење, као члан групе девоке из моје уже родбине или из роднога села негде 60-70. година 20.века у Горњем Повласињу.

Пре другог светског рата сватови са младком(невестом) су ишли да се венчају у цркву, да би потом се тај обичај насилно укинуо у време кумунизма после 1945.године, да би се ето сада на почетку 21. века тај обичај почео поново да се упражњава.
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #2 послато: новембар 19, 2013, 10:22:37 пре подне »

-наставак-

Када девојка дође са сватовима у авлију момка, испред куће је дочекује свекрва са ситом и житом-пшеница или раж и јабука, па се то жито баца преко главе, а јабуку млада невеста баца преко куће.

После када уђу у кућу-свекрва ги састави заједно да стоје на праг и кој улегне први у кућу, тај ће да командује у кућу. Данас се тај обичај са јабуком, ситом и житом и јабуком и даље изводи у другој половини 20. и почетком 21. века у скоро свим селима-а махом младожења преноси  младку(невесту) преко прага.


После се вечера-износе шевови(поклони за младе)-махом посуђе и ствари које ће им бити потребно за заснивање новог дома у брачној заједници. То је први дан свадбе. Данас се при крају 20. века и на почетку 21. века ствари-поклони дају све у једном дану, јер се и свадба прави само један дан.

Приликом давања шевова-поклона(ствари), увече на први дан свадбе, давају се  и банице, погаче, ракија, воће и после девојка „прође“ да се поздравља са гостима-најпре иде момак(младожења), поздравља се, а онда за њим и младка(невеста)-старије пољуби у руку, а са младима се у образ љуби и рукује, а то исто чини и девока за њим.

Свако од гостију приликом „поздрављања“(руковања) даје   паре (новац) младкој (невести) онолико колико се  има и према близини родбинске везе-за поздрављање(руковање).

После ноћног весеља, кум и старојко(побратим-стари сват) се испраћају музиком до места где ће отићи на спавање. Некада у свој дом, а некада у неку другу кућу где ће отићи на спавање-ако су из далека дошли на свадбу.

Другог дана свадбе-ујутру када девојка устане са свирачима иде на воду са тестијом на сеоски кладанац-извор.

Наравно њу  води  „младоженски“ -то је махом зет момка-који са китеним кондиром обавезно зове  госте за свадбу, иде са китеним кондиром по кума, старога свата и увек иде први са кондиром и даром-пешкиром и везаном кошуљом све док траје свадба.

Од младожењине авлије до извора-кладенца, прати их  музика-често свирачи трубачи, аи некада и хармоникаш или у прошлости су то биле гајде или зурле са тупаном или дудуком.

Ујутру наравно негде се задржао обичај да ујутру свекрва из свадбене постеље износи „бели чаршав са мрљама крви“-као знак „поштења“(невиности) -на вратим собе и свима показује, а музика свира том радосном тренутку свекрве, да јој снаја долази у кућу као честита девојка. Било је и пошалица да се у неким селима свирала и музика док су млади, имали прву брачну ноћ у постељи.

Кад девојка дојде од воду, момак је згрејао ракију и девојка дава на сви да пију који су ишли сас њу на воду. После момак и малодоженски(зет момка) иду по кума и по старејка са свирачима.

Младоженски(зет)-кондиром зове родбину момка за свадбу и тада се новцем кити кондир, наравно и са цвећем. Младоженски обавезно носи преко рамена пешкир и кошуљу као дар и то све док траје свадба.

Тај обичај и данас траје, само делимично. Младоженски са китеним кондиром првог дана са музиком срита(сусреће) кума и старојка када пооде на свадбу.

Другог дана када долази родбина девојке у авлију младожење-ките се „пријатељи“ и новац се ставља за китење, а то ради нека млада девојка из родбине момка-а новац за китење остаје тој девојци.

 Када се седне за столом од стране девојкине родбине, онда се „пријатељу“ даје грејана ракија-ако је девојка „поштена“-невина.Постојао је и  обичај


Ако је девојка „поштена“-невина, онда се то исказивало тако што је  „младоженски“(зет момка) када је звао(викао) „пријатеље“-девојкину родбину   у „Великим гостима“- и то врућом ракијом.

Док ако је била „непоштена“ – онда се „пријатељ“ вика се(звало се) се  „хладном ракијом“-то су били „Велики гости“.

Кад другог дана стигну „пријатељи“-родбина девојке у гостима код младожење-тада се постави ручак и девојка издарује кума, старога свата, свекрву, свекра, девера, јетрву, залву и сву ужу родбину. После ручка је весеље за столом и игранка у дворима момка или данас пред кућу момка.

До пред крај 20.века махом свадба се правила два дана-један дан се ишло по девојку а други дан се позива родбина девојке у гостима.

После се прешло на један дан заједничког свадбеног весеља. „Пријатељи“ се испрате музиком, као и кум и стари сват(побратим-старејко).

Трећи дан свадбе је била „Патарица“-где је гостовала послуга на свадби-послуга(послушачи)-, подрумџија,конобари и кувар из села, вични том послу.

 „Подрумџија“ је водио рачуна у свему што се издавало из „подрума“ куће момак-алкохол,  каце са сиром и трошијом, печење, мезе, даровнице, а био је одређен да води рачуна и о „стругарима“.

То је била група момака која је долазила из суседних села  да се провеселе уз ракију која им се даје на свадби од стране „подрумџије“ у ноћним сатима када се доведе девојка  са сватовима у момкову кућу.

Било је и незгодација када су „стругари“ крали сирење (сир) из каца, месо(шушенице-сланину) а и уз алкохол често оргијали и ломили плотове и обарали стогове сена, ако нису били „почаствовани“ на  свадби од стране „подрумџије“ и послуге-где их је један обавезно послуживао.

Они су служили и да се о свадби препричава-као „гласници“ или по доброј или лошој направљеној свадби домаћина куће младожење.
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #3 послато: новембар 19, 2013, 10:23:20 пре подне »
-наставак
Данас се свадбе при крају 20. века у приградским селима праве под шаторима-да би се на почетку 21. века прешло на један дан по кафанама и хотелима, где госте служе професионални конобари и кувари.

Наравно изводе се неки обичаји попут гађања јабуке, онда „бријања момка“,  „ спремање девојке“, онда „куповине девојке од стране момка“, онда размена дарова и погаче и „ракије“-„пријатељење“ уз размену здравица из „укитених“ флаша-негде се још китеним кондиром зове за свадбу.

Остао је обичај да музика иде по младу са сватовима-па онда се колима пребацују сватови до хотела. Остао је обичај са китењем капија, онда са ситом и јабуком и преношењем младе преко прага.

У хотелима негде младе се „поздрављују“(рукују се са гостима и свако даје „на руку“ новац младој невести, а  поклони- ствари  малдунцима-младожењи и невести)се негде износе у хотелу и дају се уз музику, где се сакупљају и односе колима у дом младожеље, а негде се то само ставља са стране, а неки само напишу на поклон име и презиме и само сеодлази на заједнички ручак момкове и девојкине родбине у неки приватни  хотел или кафану.

Уведен је један нови обичај да се „сече“ торта  у хотелу и то направљена на више спратова уз плех музику-трубача, где се уз угашено светло и уз свеће улази у свечарски део свадбеног весеља, где се на торту одлази по парче само ако сте у ближој родбини или неудата девојка. Онда се одиграју неколико народних кола и после тога се нставља у весељу уз кафанску музику са певачом уз микрофон.

Остао је обичај да се после „размена“ прстења-венчања уз „потпис сведока:кума и старојка“ у општини приликом венчања-  када млада невеста  изилази испред општине,  кум баца  „ситан новац“ и деца га сакупљају, а некада  је и млада невеста бацала „букет цвећа“ преко главе-а данас се баца у хотелу или кафану, па по веровању - која девојка га ухвати онда ће она да се прва уда.

Неки брачни парови-а сада је то на почетку 21. веку и постао ставр „престижа“- се венчавају  у цркву, док је  то некада пре другог светског рата постојао прави ритуал венчавања у црквама у власотиначком крају.

После свадбе негде до 60.година 20. века младе снајке у селима Горњег Повласиња су крштевале децу-дечаке и девојчице милостивим именима(наденуле имена):“Брацо, писаре, убавенко, голубе, грађанине,писаре, вилдане,грлице, славујке, вилданке, голубице, грађанке и другим милостивим називима који су били жељени да се буде у том времену.

Често се младост и лепота поистовећивала са најлепшим птицама које лепо певају, неком младом дрвету које је  танко, витко и лепо, као и са жељеним статусом живота о неком бољем начину живота у граду. Често су биле жеље да се и досегне величина писмених варошана у градовима, где се маштало о бољем животу без сиромаштва и беде.

 И писац овог текста као дете је од милостивних снајки добијао милостиве називе:“Брацо, писаре, господине“-што се ето можда и његовг сан остварује да и заиста постане „писар“-просветни радник, па и бави се писањем.
Наравно да су младе снајке добро чуване од стране деце.

 Тако смо им „повраћали“ стада оваца и говеда на пашу, брали смо им прве прве заруменеле дивље јагоде у топкама , прве зреле дивље трешње, прве зреле дивље шљиве и „гулили“ букову мазгу(течност испод коре ) у котаркама-а за узврат добијали њихову нежност- исказану љубав према дечацима и девојчицама од младих снајки на село у времену када су младожење и наши очеви одлазили лети у печалбу.

Запис 1976-2008. године села: планински засеок Преданча село Горњи Дејан-  село Крушевица, општина Власотинце 

Казивачи:Мара Младеновић(1925.г) махала Преданча село Горњи Дејан и лична сећања из младости(учесник свадбених обичаја)   у своје родни планнски засеок Преданча села Горњи Дејан; Олга Лепојевић(1923.г) село Крушевица-општина Власотинце

Забележио:  Аутор Мирослав Младеновић локлани етнолог Власотинце

*
                 
                Записи старих свадбених обичаја:

Планински засеок-махала ПРЕДАНЧА, село ГОРЊИ ДЕЈАН:
 Деда Владимир Илић(1881.године) у запису из 1975.године-причао је како  се женио Милија(Гаврилов отац-Гаврил учесник балканских ратова из фамилије Младеновић) који је живео у Г.Дејану, махали Левеново, који су се касније као овчари доселили у Преданчу.

Тада на његовој свадби свирало се само у дудук свиралку, а ишао је за  баба Станију(тада младу невесту) са сватовима по девојку  са коњима  у Попазикинци села Јаковљево, близу реке Власине до Горњег Ораха. Тада се  са барјаком  ишло напред у сватовима по девојку .

Његов деда Пејча је украо девојку(одвео је без питања њених родитеља-без договора девојачких и момачких родитеља). Кад се девојка украде –у суботу увече се неспава(кад се девојка украде) и у недељу се иде у цркву, кад се измире родитељи девојке и момка.

Онда се ишло на „испит“ код попа-питају да ли се сам жениш, пита се у цркву, да ли си род, волиш ли га-кад неби га волела, неби ни дошла са њим, тако су одговарале девојке пред попом. Наравно за испит се плаћало у напионима. Момак плаћа за девојку 10 напалиона, а попу следује 3 напалиона.

Најбољи свирач у  временму 19. века  зурлама  је био Златко циганин из село Залтићево, а  у првој половини 20. века у Преданчу је био најбољи свирач Трајко Андрејевић гајдаш-јер су севе свадбе тада правиле са зурлама и тупаном, а касније са гајдама.

Често се свирало заједно са зурлама и гајдама на свадбама.  Свако село је имало своје гајдаше, а у село Добровиш кажу да је било и преко 30 гајдаша у село – а гајдаша у то село је било све до краја 20. века.

Андрејевићи су имали кумове из Власотинца  од фамилије Ристић(Поповић- насељени из села Бориног Дола)-који су на свадбе као кумови у Преданчу долазили само са једним балоном(картом)  власотиначкога вина.

Запис 1975.године махала Преданча село Горњи Дејан, Власотинце
 

Казивач: Владимир Илић(солунац, ваљач)  махала Преданча село Горњи Дејан

 Забележио: Аутор Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

* *
СЕЛО СРЕДОР:
Баба Риска Станојевић(има око 100 година, чувала овце у село), запис из 1977.године.
Као девојка-млада невеста њена мајка носила је ален свилен превез, свилен кушак преко леђа, бојелек као млада невеста носила испод вутарице, имала ципеле и шарапе.
Татко и мајка су ишли по девојку када је требало да се жени и удаје.

 На свадбама се користили музички инструменти гајде и зурла. Баба Риска се удавала око 1900.године. У прошлом веку (19. веку) неки Илија звани Дрангулија био познат као препродавац девојака.Био много леп и просио девојку за њега(иако је био ожењен) и после је препродавао за другога, а девојка се није смела више враћати својој кући.

Запис из села брдско планинског дела Горњег Повласиња:1970-1976-1998-2007.године,
забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог Власотинце

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #4 послато: новембар 19, 2013, 10:23:57 пре подне »
-наставак-

* *
 
ЛЕГЕНДА О БАРЈАКУ::

Ишао турски порезник да сакупља порез по селима и тражио порез од  једне сиромашне жене(девојке) у село Јаковљево речима:“Стани ми напостежу“-а жена му одговорила“-ниси плаћен да ти жене стану на постељу, но да наплаћујеш вергију(турски порез) и да си идеш кући“.

Онда је Турчин опсовао, а све је то брат слушао на врата.
Брат те девојке(жене) је одмах отишао и казао бегу у село, а Бег је најурио тог турчина из село. У другом селу хтели на силу да одведу младу невесту српскињу, па онда србе се сакупише и договоре се да томе стану напут.

 Наравно да се је тада плаћала и свадбарина. Ту где су се договарали –направе барјак и закуну се под њим да недаду турчину девојку-невесту, па побију ту све турке, који су тражили да спавају са српкињама пре удаје и на самој свадби-остали су се турци разбежали.

 Од тада турци када виде барјак, онда се плаше и више нису смели да иду по српске жене и девојке да их осрамоте. Зато се од тога дана носи барјак у сватовима  међу србима у овом крају на свадбена весељу.

У времену владавине под турцима један од велих намета-пореза, била је и свадбарина. Народ се тада бунио и нападао харачлије. Тако су се чак  у село добро Поље  шалили чак у цариграду. О томе  је је 1888.године у село Горња Бистрица-куће Совке Милчић, урађена и слика „Марко укида  свадбарину“.

Запис 1976.године засеок Преданча(село Г.Дејан) општина Власотинце
Казивач: Владимир Илић ваљач, рођен 1881.године село Преданча Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић  наставник матемнатике у ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

* *

СЕЛО КРУШЕВИЦА:

ПРЕМЕЊУВАЊЕ (ОБЛАЧЕЊЕ) МОМКА:

Кад се момак премењује(блачи)-девојке му певају песму:

„Куде је мајка да види беле премене,
Мајка меси беле погаче-невиди,
Куде је татко да види,
Татко броји жуте паре-невиди,
Куде су браћа да виде,
Броје белу премену-невиде“.
Поје четири девојке(две по две се измењују, набрзину се пева, неразвлачи се, исто се поје као у лазарице.

БРИЧЕЊЕ МОМКА:
Кад се момак бричи-девојке му певају:
„Бричете Павла не види,
Зовете мајку да га види,
Мајка меси погаче-невиди,
Мајка спрема  премену да види“

* *

ПРЕМЕЊУВАЊЕ(ОБЛАЧЕЊЕ) ДЕВОЈКЕ:

Кад се премењује девојка-долази се код девојке и доноси јој се „премена“(одећа и обућа за  невесту). Када се млада невеста премењује(облачи)-на врата стоје две и две девојке и певају:
„Сплитајте добру девојку,
Викајте мајку да види,
Мајка спрема бел погач,
Викајте татка да види,
Татко броји жуте паре-невиди
..................................“.

Кад се иде по девојку се пева(кад долазе сватови момка, испред капије се у девојкином двору певала песма):

„Натраг, натраг кићани сватови,
Ова девојка није још за удадбу,
Још има времена за удадбу,
..................................................“.

Овако се певало измежу два светска рата(1915-1941.године-у првој половини 20.века) у село крушевица и околини Горњег Повласиња власотиначкога краја.

Запис 1981.године село Крушевица,  општина Власотинце

Казивач баба Јулка-Јулијана Лепојевић-девојка из село Крушевица и удата у село Крушевица, рођена 1900.године,

Забележио: Мирослав Младеновић  наставник матемнатике у ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

* *

БЛАГОСЛОВ ЗА МЛАДЕНЦИ:
„Да се омлади шума,
Да се омлади трава,
Да се омалде овце,
Да се омалде говеда,
И да све иде младо,
Млада дечица,
Живели-Бог нам све дао“.

Запис 1978.године село Крушевица, општина Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић  наставник матемнатике у ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #5 послато: новембар 19, 2013, 10:24:43 пре подне »
-наставак-

* *

СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ:


МУЧИ, НЕ ПЛАЧИ, ДУШО, ДЕВОЈКО

Мучи, не плачи, душо, девојко,
Твоја ће мајка, млого да плаче,
Млого да плаче, тебе да жали.
Кад твоје друшке пођу по воду,
Лепа гу Ружа, на воду нема.
Ни лепа ружа, ни вода студена.
                       
                   x
 ОЈ КУПИНО, ЛОЗО ПРЕПЛЕТЕНА

Ој купино, лозо преплетена.
Ти преплиташ друме и ливаде.
Да не прођу убави сватови.
Да не прођу убави сватови.
Да одведу нашу милу доду.
                            x
 ПРОКЛЕТ ДА ЈЕ КУЈ ДЕВОЈЧЕ ЛАЖЕ
Вала  Богу, вала јединоме,
Проклет да је куј девојче лаже,
Па га не узима.
Плаво беше, мени мило беше.
Ал ми га други преотеше.
Но што ме одродише.
Мене кума,
Брата старог свата,
А братанче мало барјактарче.
„кумо и куме не проклињај много“.
„Ја не кунем,
Само срце куне,
За недељу млада невестица,
А за другу моја суђеница“.


                  x

 ПОЈДИ МИ, ПОЈДИ, МЛАД КУМУ

Појди ми, појди, млад куму,
Дома те чекају три здравице:
   „Прва те чека да венчаш,
Друга те чека да крстиш,
Трећа те  чека да стрижеш“.

                     x
     ПОЈДИ МИ, ПОЈДИ, СТАРЕЈКО
Појди ми, појди
појди, Старејко,
Појди, поступи,
Дома те чека
врућа ракија,
Дома те чека,
Црвено вино,
Појди, поступи.

         x
 
 ЈА, ПОДУНИ ВЕТРЕ

Ја, подуни ветре,
Ветре са планине,
Па подигни, ветре
На невесту превез.


       x

ПРЕДАВАЈ СЕ, ДЕВОЈКО

 Предавај се, девојко,
Туђа је кућа, девојко,
Туга је голема.
Туђи су дворови, девојко,
Туђи су наћви, девојко,
Туђа је мајка, девојко,
Туга је голема.

Запис: ИЗНИКАЛ МИ СТРУК БОСИЉАК-лирске народне песем из власотиначког краја, лист „Власина“, 2000.године Власотинце


*

НЕСРЕЋНА ЉУБАВ

Била једна девојчица
У селу је прва лепотица
Кад напуни шеснаест годиница
Испросише за Бору јединца
Три месеца живели су сложно
А четврти када је настао
Бора Вери љубав отказао
Кад девојке Бори венац вију
Дошла Вера Бори на капију
Штаћеш Веро што си туда
Скиташ а шта имаш
Ти мене  да питаш
Ништа Боро немам да те питам
Већ ја имам свадбу да честитам
Да честитам свадбу и весеље
То су Боро наше прве  жеље
Испред куће нана Бори виче
Бежи Боро црни несретниче
Уби тебе Вера мираџика
Три је метка у Бору ставила
А четврти себи оставила.

Запис: 1978.године село Златићево, Власотинце
Казивач: Станковић Мирјана(1948.г.), село Златићево(удата у село Јаворје у род Стојановић)
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

*

ЉУБАВ У ЛЕСКОВЦУ
Била једна лепа девојчица
 у Лесковцу прва лепотица
љубав води са Бору јединца
љубав води две године дана
а кад трећа година настала
Бора Вери љубав отказао
Ово Вери укаља образа
Сад узима цуру са мираза
Сад узима Миру мираџику
Преко пута Верину комшику
Али Вера овако говори
Слушај Боро ово није шала
Слетеће ти са рамена глава
Оде Бора па то и нечује
Скупи госте оће да лумпује
Оног дана кад се венци вију
Дође Вера Бори пред капију
Али Бора Веру је спазио
Па је  Вери лепо говорио
Чујеш Веро што се туда скиташ
Ајд говори шта ће да ме питаш
Али Вера овако говори
Нисам дошла ништа да те питам
Већ сам дошла свадбу да честитам
Брзо баци руке у џепове
Да дарује Борине сватове
То не беху њихови дарови
Већ то беше пиштољ и меткови
Борина је мајка то спазила
Па је Бори лепо говорила
Сине Боро бежи у авлију
Зар не видиш да ће те убију
Кад се Бора у невољу  виде
Окренуо се па стаде да бега
Али вера повика на њега
Стани Боро нећеш ми побећи
Макар мртав крај мене ћеш лећи
Три му метка у леђима испали
А четврти у себе испали
И ту мајка тврда срца била
Па је Бору са Вером сахранила
Више главе спомен поставила
И на њему ситно пише
„Бог убио они што их раставише“.

Запис: 1978.године село Крушевица Власотинце
 Казивач: Сретен Тодоровић (42.г) село Крушевица
Забележили: Љубисав Тодоровић  ученик(за одрасле) и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #6 послато: новембар 19, 2013, 10:25:24 пре подне »
-наставак-
*


СВАДБАРСКА ПЕСМА:

СВЕКРВО!
Ој свекрво свекрвице
Што ти дође у наше село.
Да ли заткив да заткиваш
Да ли завез да завезујеш
Или заплет да заплетеш.
Бити заткив да заткивам
Нити заплет да заплетем
Но сам дошла по девојку.

Запис:1976.године село Бољаре, Власотинце
Казивач: Милошевић Олга село Бољаре
Забележили: Љиљана Милошевић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

*
ОМИЛЕ МИ ЈАГОДО
Омиле ми јагодо
Омиле ми сејо мила
У село девојче

Плаво беше јагодо
Плаво беше сејо мила
Плаво беше
Мене мило беше.

Ама ми га јагодо
Ама ми га сејо мила
Ама ми га
Други преотеше.

Неме жалба јагодо
Неме жалба сејо мила
Но ме жалба
Што ме окумише

Мене куме јагодо
Мене куме сејо мила
Мене кума
Брата старог свата.

А братанче јагодо
А братанче јагодице
А братанче
Младо барјактарче.

Венчај куме јагодо
Венчај куме сејо мила
Венчај куме
Немој да прокунеш.

За дан два јагодо
За дан два јагодице
За дан два
Млада невестице.

За недељу јагодо
За недељу сејо мила
За недељу
Млада удовица.

А за другу јагодо
А за другу сејо мила
А за другу
Моја суђеница.
Запис: 1981.године село Крушевица,  Власотинце
Казивач: Раденковић Чедомир(80.г) село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

*
ДЕВОЈКА РАСЛА
Ој девојко ружице моја
Када си расла у шта си гледала
Дали си гледала на јелу танку
Или  на  мог брата мајстора.

Запис: 1976.године  село Црнатово Власотинце
Забележили: Митић Јасмина ученица и   наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

*
ВАРАЛА СЕ ДВА БРАТА РОЂЕНА
Варали се два брата рођена
Варали се за једну девојку
Па пођоше за једну девојку
Ед'н Мика, а други Никола
Мика бере двеста и три свата
А Никола триста и три свата
А тој беше гиздава девојка
Кад дођоше гиздаве ги двори
Проговору два брата рођени:
“Стан'те, стан'те кићени сватови
Да искочи гиздава девојка
Да ни каже куга ће да узне“.
Проговара гиздава девојка:
“Нећу да ви ни једнога узнем
Да не праим свађу међу браћу
Оба живи, оба мајки мили
Дајте мене сребрни кључеви
Да отворим сребрни сандуци
Да дарујем Мику и Николу“.
Мике дала свилену кошуљу
А Николе дозрелу дуњу
Нечуде се свилене кошуље
Но се чуде дозреле дуње:
“куд је расла куд је дозрела“
Порасла у братљеви двори.

 Запис: 1994.године село Шишава Власотинце
Казивач: Драгиња Стаменковић (80.г) село Шишава
Забележили: Јасмина Костић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Браћа Миленковић“ село Шишава и локални етнолог Власотинце
-наставиће се-

Мирослав Младеновић

  • Гост
Одг: Свадбени обичаји у власотиначком крају-Горње Повласиње
« Одговор #7 послато: новембар 19, 2013, 10:26:13 пре подне »
-наставак-

* * *

                 СВАДБАРСКЕ ЗДРАВИЦЕ:

ЗДРАВИЦА(Свадбена):
- Ајде добро за много што арно Бог нека даје. Срећни зелени венци, срећни дуговечни да Бог нек нам живи, Бог нека их велича, бог нека им поживи очеви и мајке, браћу и сестре, бабе и деде, ујке и ујне, тетке и тетинови, кума и старог свата-старејка. Нек смо живи и здрави.

 Нек су сви живи и здрави за много лета. Нек ни цветају  као пролет, нек ни везу као јесен, нек ни остаре, нек ни обеле као старе планине.
Нек сваком бог помогне, а ми ћемо ову здравицу пити у пићу нашим пријатељима и боговима. Нека нас све бог чува и живи били за много лета.

Запис: 1978.године село Бољаре
 Казивач: Славко Коцић село Бољаре
Забележили: Гордана Богдановић ученица и наставник Мирослав Младеновић ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


       *

ЗДРАВИЦА(Кумова-свадбарска):
-Ајд помози боже, данашњи дан-све помогне, од рада вајда, што радили-вајдили. Срећан дан,  срећан рад, срећно весеље, нека су срећни зелени венци и нека су живели младенци, који се састају од данас па на завек. Нека остареју као старе планине, нека  обелеју као бели снегови, нека цветају као пролеће и везују као јесен.

Нека се слажу као снег и со. Што им мило, нек им је живо, а што им је драго. Бог нека им помогне. Бог нека им поживи родитељи са обе стране: очеви и мајке, бабе и деде, браћу и сестре, ујке и ујне, тетке и тетинови, кума и старога свата-старејка. Па и њи Бог да почува. Како ове године за свадбу, тако идуће на стрижбу, како ове године код ове куће, тако други пут код наше куће.

Вечито овако да се састајемо, синови да женимо, кћери да удајемо и никад да се не кајемо. Нека је жив домаћин куће, веселијега Богу у свој дом под овај кров, све му здраво и весело било,  што се донело, то се попило, што  остало то се непросипало, већ други пут чекало.

Запис: 1974.године село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


*
ЗДРАВИЦА(Свадбарска-Наздрављање):-
„Срећни зелени венци
Живели младенци
Да цветаку као пролет
Да везују као јесен
Да се мрзе као сол и леб
Како сад на свадбу
Такој догодине на стрижбу
Ову здравицу пијемо
За младост.
Здрав си домаћине.
Запис: 1976.године, село Бољаре
Казивач: Милошевић Тихомир село Бољаре
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце

*

ЗДРАВИЦА(Свадбарска-Отпоздрав):
„Ви пијете сви у моје здравље
А ја пијем свима вама
У ваше здравље
Нека буде све ваше
Здраво и весело
Драги гости живели.“

Запис: 1976.године, село Бољаре
Казивач: Милошевић Тихомир село Бољаре
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


*
ЗДРАВИЦА(Свадбарска-шаљива):-
„живели милени,
снајку смо довели
Ракију да пије,
свекрву да бије
Обојци да очукује од прашину
И од свекрвину носину
Тањири да пере
По старци да се дере.“

Запис: 1878.г село Доњи Дејан
Забележио:Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


*
ЗДРАВИЦА(Свадбарска-шаљива):-
„живели милени,
снајку смо довели
по кућу да шврљка
обојци од прашину
да трљка
обојци од прашину
да очукује
од свекрвину мешину
ракију да пије
свекра да бије.

Запис:1976.године село Бољаре
Казивач: Криста Цекић, село Бољаре
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


*
ЗДРАВИЦА(Свадбарска-шаљива):-
„Живели милени
Снајку смо довели
Ракију да пије
Свекра да бије
Обојци од прашину
Да очукује
Тањири да пере
По старци да се дере
Ој винце, винце!?
„Из Власотинце“
Имаш ли личну карту?
„Немам“
Ајд у гушу
Ој ракијо
Ја ћу тебеу рње
Ти ћеш мене у трње.“

Запис: 1976.године, Власотинце
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце




*

ЗДРАВИЦА (Благослов за младенци):
-да се омлади шума, да се омлади трава, да се омладе овце, да се омладе говеда и да   си све иде
На младо. Млада дечица. Живели. Бог нам  све дао.

Запис: 1979.године село Крушевица
Забележио: Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица и локални етнолог Власотинце


8 април 2007.године Власотинце
Забележо: Мирослав Младеновић локални етнолог Власотинце
*
* * *

danubius.bestoforum.net/t5398p40-tradicijaobicaji-i-verovanja-u-srba - Кеширано
16 јан 2011 ... Мирослав Б.Младеновић, етнолог и историчар. HTML Comment Box is.... Dodolske pesme iz vlasotinačkoga kraja - MyCity www.mycity.rs/. ... Додолске песме у власотиначком крају-Горње Повласиње 9. Додолске ...... SVADBENI OBIČAJIGORNJRG POVLASINJA 20 VEKA:(sa dopunom) - Svadbeni ...
http://danubius.bestoforum.net/t5398p40-tradicijaobicaji-i-verovanja-u-nasem-narodu

*
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju - Вокабулар
www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0 - Кеширано - Слично
reference: Ciglarstvo u našem kraju, autor Miroslav Mladenović Mirac ..... u selima brdsko planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja-na ..... Svadbeni obicaj je zauzimao vazno mesto u zivotnoj zajednici. za njega se ...
http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1547.0

Аутор   Тема: Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju  (Прочитано 61212 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.

Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju
« у: 21.28 ч. 10.11.2007.
 
Аутор   Тема: Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju  (Прочитано 61212 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
Miroslav Mladenovic nasta
члан
   
  Ван мреже

Организација:
Osnovna skola
Име и презиме:
Miroslav Mladenovic
Поруке: 57
   
Narodni običaji i verovanja u vlasotinačkom kraju
« у: 21.28 ч. 10.11.2007. »





* * * *

Поставио: Аутор: Мирослав Б Младеновић Мирац локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

Постављено: 18. новембар 2013.г. Власотинце, јабланички регион, југ Србије-република Србија