Извесно је да је предак тестираног поарбанашени Србин, мухаџир. И Драган што је навео о историји сеобе породице тестираног се уклапа са одласком мухаџира из Врања, Лесковца, Куршумлије у контексту догађаја везаних за тај период
https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D1%83%D1%85%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%80%D0%B8_(%D0%9E%D1%81%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE)
У чланку о томе пише у делу "Србија после одлука Берлинског конгреса (1878)"
Да, нема сумње са се ради о мухаџиру. Година одласка се савршено уклапа.
Иначе Албанци који су насељавали села у Пољаници и Клисури, област која се наслања на Врање, од половине 18. в. па до ослобођења 1878., поглавито су пореклом из
Малесије или како их Риста Николић групише у
Арнауте Малсијане. Друга група, али доста мања, према овом аутору су
Арнаути Ашани чије је старина по народном предању "од ашанско" или "од ашанл'к" што је "како народ вели, тамо где је и Дибра". Ова мања група би требали да буду поарбанашени Власи, обзиром да се назив Ашани користи за њих.
Од албанских племена Малесије који насељавају ове крајеве, Риста Николић издваја: Хоте, Маљоке (Малесијане), Шкодринце, Красниће, Гаше. Oписује их као доста ратоборне, где је освета владала често и да су ретко умирали природном смрћу већ најчешће од пушке. У ове области око Врања, углавном су долазили као "Латини Рисјани" и да су неки од њих славили славу (Синанци? славили св. Николу), а да су многи палили свеће на св. Николу и Божић. Поменути Синанци су чак чували кошуље са извезаним крстовима заостале из времена када су били Хиришћани. Наравно сви су брзо, након доласка, прелазили у ислам.
