1) има и неких именица са наставком -јанин које не потичу од тога: крстјанин, мирјанин.
2) овде мало претерујеш. Знамо сви да именице попут "Босанац", а нарочито "Херцеговац" , носе читаву карактеролошку повест, али то је тек надградња. Овај наставак је просто један од најчешћих кориштених за именовање становника нечега или порекла неоткуда, па ако се покаже осим тога да су носиоци некаквог карактерног типа, онда добија и то значење. Загорац га свакако има, али Тетовац мислим да нема. Има ли га Горанац?
3) србљак се зове тако јер су у њему службе српским светитељима
Што се тиче наших Бошњака/Бошњана/Босанаца, ал-Лах им свима помогао, имају цели 21. век да реше ту збрку и да одлуче шта су и ко су. Мада су започели у судијској надокнади времена.
Горанац је једна од накарадних ријечи позне Југославије. Ти људи како у средњевјековним списима тако и до данас себе називају горанима. Ријеч настала од горјани, но у србском рј твђа у р, па бива Горани.
Горјанин нема исту нуансу као горац, загорац, црногогац идт.
Споменувши граматички окрајак -ац, нисам се посветио укупности смислова, које исти може носити, но уобћио колико се могло, на случај назвања људи у коррелацији с тим одакле потичу или којим особеностима располажу.
Да објасним читатељству што то мени значи окрајак.
Наставак је једна од оних несрећних кованица младе хрватско-србске школе за потребе научне терминологије, настала по њемачком узору Aufsatz што је у њих механички елемент који се накачи на осовину, но у нас наставити и настављати првобитно су значили подучавати, зато се и каже настава и наставник. Руси суффикс кажу окончание, а ми имамо лијепу ријеч окрајак, коју су употребљавали и рани просвјетитељи.
Да се вратим на окрајак -ац и када се употребљава.
Од глагола : пијевац - који има способност пјевати; за разлику од пјевач - онај који то чини, јер то жели или пјеватељ - који то чини, јер му је то улога или дужност;
Од придјева: светац - који је свет; старац- који је стар; црнац - који је црн; дакле -ац - онај који има својство;
Када се додаје именицама, -ац их само умањи или смегша, слично као -ић: двор, дворац, стол, столац, праг, пражац, брат, братац, уј, ујац, зид, зидац; а када су именице женске додајеш им -ица, трава, травица, а када су стедњега рода -це, грло, грлце, дрво, дрвце.
Заиста -ац се употребљава и за означење људи, но не означава само житеља предјела, као -јанин, него носи ознаку и једне културне категорије или бита. Како рекох Босанаца и дан данас има у Војводини, а Херцеговаца у Србији и Црној Гори.
Накарадна творба назива мјештана с помоћу -анац представља опет неспособност Загребачке школе мислити по словјенски, но све по њемачку узору, јер су прво знали говорити њемачки, па су потом учили хрватски. Тако су чувши, да Њемац каже Шпаниер, Мароканер, Бразилианер, Францозе, Италиенер само буквално замијенили -ер на -ац и добили Мароканац, Бразилианац, Шпанац, Француз, Кинез. Заправо нема смисла, да ми трпамо у те ријечи додатно -н или -уз или -ез, али Београд прима олахко све што му је Загреб изумио без критичности и противљења. Од оваквих Шпанац, Мароканац, Бразилианац прошири се као куга то и на Србијанац, Пироћанац, Горанац, Аустријанац итд.
Народне ријечи из прошлости које се огледају и у презименима су Хрваћанин, Србљанин, Биограђанин, Загребљанин, Атињанин, те на крају крајава грађанин, сељанин, држављанин и по тому би се требало равнати и начињавати нове ријечи, да све буду уредне и смислене.
Уобште је је и сам назив Србија, као све државе на -ија неприродан за један словјенски језик. Словјенским начином ваља рећи онако како је и писало у старини "србска земља" или краће "србска", како су и Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Бугарска, Њемачка итд.
Но гдје не влада правилан наук ту се и кује накарадно и нелијепо, па се спајају неспојиве ствари, туђи окрајци и словјенско коријење, те се скују зајебанција, оскудација, циганлук, лоповлук, Србија. Онда изволимо казати љубанција, преваранција, договоранција, Бугарија, Хрватија, Швеција, Њемчија, Грција, Чешија. Звучи просто нескладно и глупо и тога се треба оканити.