Следећа два хаплотипа су генетски повезана и припадају истом роду:
Мишковић, Свети Врачи, Граничане, Лепосавић
Гвозденовић, Свети Врачи, Копориће, Лепосавић
Припадају хаплогрупи I2-M223. Генетски су несумњиво повезани са раније тестираним Кадићима из Лешка, затим са Ђорђевићима из Јариња и са Јеленићима из Лешка. Мада сви поменути имају неких међусобних разлика на 23 упоредива маркера, несумњиво су генетски повезани и представљају један род.
О Мишковићима је забележено:
Благоје Павловић је забележио две куће Мишковића у Граничану и каже, да су као и већина данашњег становништва тог села, досељени из Борчана после Балканских ратова.
У Борчану је Б. Павловић забележио следеће стариначке родове који славе Св. Враче, и са којима би Мишковићи могли потенцијално бити у сродству:
Аксентијевићи (4 куће) који су досељени из Брзанца, а који су у сродству са Николићима (2 куће), који за себе кажу да су старинци, и са Радосављевићим (2 куће), за које је забележено да су прешли из суседног Брзанца и населили се на земљиште породица које су се 1879. године иселиле у Гргуре у Топлици. У Радосављевићима су забележени остаци предања о даљој старини из околине Призрена, одакле су се доселили прво у Вучитрн, а затим у Брзанце, где су се кратко задржали. Благоје Павловић наводи да је Радослав Љ. Павловић забележио да су даљим пореклом из Црнољеве у Неродими, а најдаљом старином из Црне Горе.
О Гвозденовићима:
Гвозденовићи су се у Копорић доселили из Брзанца (Лепосавић) 1918. године.
Благоје Павловић је забележио да су Гвозденовићи један од родова који су досељени у Копориће након Првог балканског рата, и то из Брзанца на Борчанској висоравни. Поред Гвозденовића, у Копоприће су у исто време досељена још два род који славе Св. Враче:
Милетићи (3 куће) из Пресеке у Ибарском Колашину и то у „време Турака“, и
Јанковићи (1 кућа) из Брзанца, где су се давно доселили из Оклаца у Ибарском Колашину.
Данас у Брзанцу живе следећи родови који славе Св. Враче са којима би Говзденовићи могли бити у даљем сродству:
Левентијевићи (3 куће) који сматрају да су ту од давнина, па су заборавили место досељења, и
Алексићи (2 куће), Милутиновићи (1 кућа), Јанићијевићи (1 кућа) и Јанковићи (1 кућа), који су сви род и који су у Брзанце досељени из Ибарског Колашина.
Ови резултати су за мене посебно изненађење, баш као и резултат Јеленића, са којима Кадићи живе у истом засеоку и не знају да су некада били један род.
Очигледно је да су се преци свих ових фамилија, које припадају роду Кадића, у средњем веку селили од рудника до рудника (Борчане и Брзанце су биле познате рударксе локације у средњем веку).
Иако неколико декада удаљени, Храбак у чланку о Дубровчанима на Косову од 15. века, позивајући се на документа из дубровачког архива, наводи Петра и Андрију ( без навођења презимена) као посреднике у трговини, односно откупљиваче вуне у околини Приштине у првој половини 17. века. Не наводи ни тачно време.
Помињем ово јер коинцидира са именима која се јављају у попису са краја 16. века у махали Требз у Трепчи.
Наредне недеље ћемо имати резултате још два потенцијална Ковачана из средњег Ибра који ће нам можда даље расветлити кретање и композицију Ковачана.
Синиша, колика је вероватноћа да претходно објављени резултати Миловановића из Земанице, старином из Бозољина (Е-V13 Z5018) и Владисављевић - Маринчанин из Игришта ( Р1а M458>L1029) представљају потенцијалне потомке других етничких група које су могле да конституишу “Сасе”? Црна Гуја је напоменуо да Миловановић најближа поклапања има Британским острвима.
