Кнежевић, Ћурћевдан, Башаид/Кикинда – припада хаплогрупи
I2-Y3120 (Динарик север)
Кнежевићи су један од најбројнијих башаидских родова, чији су преци били међу првим насељеницима овог места. Данашње село Башаид настало је 1777. године планским насељавањем Срба на простор некадашње пустаре Пашахид, где је и раније постојало насеље. Након Београдског мира 1739. године и успостављања нове границе на Сави и Дунаву између Аустрије и Турске, Марија Терезија 1750. године укида Поморишко-потиску границу. Неки од Срба граничара који су живели на том простору 1751. и 1752. године прелазе Мориш и Тису и насељавају се у готово пуст Банат. Тамо формирају нова насеља и попуњавају већ постојећа. Део њих насељава се у некадашње насеље Мала Кикинда код Ловрина, као и у сам Ловрин (данас село у Румунији). Године 1774. царица Марија Терезија оснива Великокикиндски диштрикт у који улазе и Ловрин и Мала Кикинда. Ова села су била просторно најудаљенија и најизолованија подручја Диштрикта, те су тамошњи Срби, забринути за своју будућност, 1776. године упутили молбу да им се дозволи пресељење на пустаре Пашахид и Иље, ближе осталим насељима Диштрикта. Молба је поднета у име 773 становника Мале Кикинде и Ловрина из 151 домаћинства.
На овом списку налазимо имена више Кнежевића: Симе и сина Марка, затим Јована, Николе и Гаје, те Ристе са братом Васом и оцем Павом. Молба малокикинђана је усвојена и већина њих се 1777. године пресељавају на пустару Пашахид, где оснивају ново насеље, дајући му име свог старог места – Мала Кикинда. Већ 1778. године име овог новог насеља се мења у Пашахид, да би временом добило данашњи назив, Башаид. Потврду да су се међу насељеницима Пашахидске пустаре нашли и Кнежевићи чија су имена била на списку оних који су поднели молбу за пресељење налазимо у пописима из периода 1781-1786, када се као становници Башаида наводе
Гаја, Јован, Никола, Павао, Пера и Сима Кнежевић.
Кнежевићи су од самог доласка у Башаид били једна од најбројнијих фамилија. У протоколу десетка за период од 1795. до 1801. године од 106 фамилија и 1337. становника, 12 је домаћинстава Кнежевића. Године 1926. Кнежевићи броје 49 домаћинстава. Године 1939. их је 56 и друга су башаидска фамилија по бројности, одмах после Грујића. Године 2001. у Башаиду је и даље 45 породица Кнежевића. Припадници ове фамилије могу се пратити кроз архивска документа и изворе од времена досељавања у Башаид и заузимали су многе истакнуте позиције у јавном животу Башаида и Кикинде. Временом су различити огранци Кнежевића стекли и различите породичне надимке: Занђеладов, Крмачица, Беша, Мрца, Пачетов, Врачаров, Вранчев, Цицвара, Леонтин, Нерастов, Танацков, Газдарица, Врежа, Зец, Мимикин, Шњацул, Гибаница, Торбаров, Паргаров, Прча. Део фамилије Кнежевића се у другој половини 18. века населио и у Врањево, данас део Новог Бечеја.
Иако се разликује од модалног хаплотипа гране I2-Y3120 на већем броју маркера, хаплотип
Кнежевића је посебно карактеристичан једино на маркеру DYS385 који поседује необичну четвороструку вредност 14-14-15-16. Ово је први хаплотип у бази СДНКП са оваквом вредношћу маркера DYS385, па узимајући у обзир да резултат Кнежевића нема других карактеристичних маркера није могуће извести поуздан закључак о ближој сродности са неким од до сада тестираних појединаца. Ако би некога ипак требало поменути то би најпре био резултат
Ђуричића из Влашковаца код Козарске Дубице. Као и Кнежевићи и Ђуричићи славе Ђурђевдан, а предање о свом даљем пореклу немају. Хаплотип Ђуричића на маркеру DYS385 такође поседује необичну троструку вредност 14-15-16, која је можда временом могла измутирати у вредност 14-14-15-16 која се јавља код Кнежевића. Ни на осталим вредностима поменута два хаплотипа нису превише удаљена: разлика постоји на три маркера од којих ни један не поседује карактеристичну вредност. За Ђуричића је
већ констатовано да би могао припадати млађој грани А1328>Y177643, па исто важи и за Кнежевића.