У вези с постанком назива Буњевци, налазим у раду Буковица, народни живот и Обичаји _(В.Арделић), да ондашњи православци зову себе (х)ришћанима, а сусједни католички народ буњевцима, које разликују од католика бодула; а буњевци ове називају ркаћима (зашто тако не знам, само знам, да у оном крају када се каже "он иде (х)ркати" то значи "он иде спавати").
О свачем бенавите, а од арији нико ни цоке, али баш и не знате, јер нијесте по путовије(х) ишли ни ш њом брзали, а ја, браћо, могу рећи, да сам обиша' буну и буницу и вражију гузицу, што идући у планину за благом, што опе' низ Котар по приетељије(х), што опе' кад би ме потреба нагнала и по градовије(х).
...
У нас у Буковици и ђе год има православља, сваки своје крсно име слави и држи од пантиви; ка' на пр. осим Божића они сви вештују Свисвете, на које им наши православни пити иду. Осим тога сваки држи по на башка свое крсно име, не крсно име по свом рођеном имену, него га слави по кутњом племену ка су му га и стари славили, као Ивању, Стипању, Три Краља, св. Николу, св. Мартину с тиквом и т. д. То су све крсна имена или вештовање. Кад је ђе црква у ком селу, па треви бити сајам, т. ј. имендан тој цркви, и онда све то село вештује, да буде печена и варена. Ваља да се свак за то провиђа исто ка' и за Божић, јер није куд камо, боље да нестане села него у њем адета. Православни кад се зову, да иду у овије на пиће, реку едни другом: "Ајмо ћерати буњевачке Свисвете оли Мратињу" и т. д., а ови опет реку: "Ајмо ркаћима набијати огњиште." Драчу и Кутлачу држе за свеце, а одма за њима неког Скору с Дубравица више Скрадина пе' шес' миља, бен да је бијо тај католик, али срчан, јер веле (х)ришћани, да су сви буњевци страшивији, те како је тај Скоро дочекао ван града за три миље пута суца Пелегрина, кои је пошао у кароци са својом госпојом у шетњу.
....
Православни се не вукодлачи никакав, ман да би који лемеш с поља украо; за тога држе да ће се за неко вријеме дигнути и за ногом лемеш вући. Тако да су неке тревљивали, који су пребацили про рамена покров, а за ногом им звони лемеш. Него да се православни очајају, вјерује се, т. ј. у гробу могу стати, колико хоће, а тијело се не распане. Код католика тога нема, него они се дижу, против чега носе (највише бодули) записе око врата, плаћају неке мисе, косијере виноградске у торби носе, кад куда обноћ путују, а и штап од трна црног против вукодлака да је, кажу, добар. Него чуо сам, гдје се буњевци диче и узносе, кад им се каже, да се они дижу, јер да је то лијепо послије смрти доћи обаћи своју кућу и вамилију. Кажу наши, да се не вукодлаче зато, јер их поп прелијева посвећеним уљем, кад који умре те кад се у гроб полаже, а да то код католика нема
