Слична ситуација са "староседеоцима" и "дођошима" је и у насељу Жаркову где ја живим. Оно се сада рачуна као део Београда, али је било самостално село све до 1960-тих отприлике, имало је и своју општину све до 1958. ако се добро сећам (укидање жарковачке општине и спајање са "омрзнутом" општином Чукарица, која се 1912. оделила од општине Жарково, жарковачки староседеоци никада нису прежалили). У Жаркову постоји двадесетак, можда и више породица које важе за "староседелачке", у смислу да су им преци дошли у Жарково током 18. и 19. века, са разних страна (исток и југ Србије, БЈРМ, запад и југозапад Србије, Лика, Далмација, Срем, итд.), остали су дошли или почетком 20. века (мањи број, углавном они који су се запослили у београдском Водоводу који је тих година отворен на Белим Водама, чак се и њихови потомци данас рачунају као "староседеоци" у неку руку) или од 50-тих и 60-тих година 20. века па надаље (велики број људи се доселио због близине Београда и Кошутњака и постепене урбанизације Жаркова, међу њима и мој деда, такође је Жарково примило велики број избеглица из РСК и БиХ и интерно расељених лица са КиМ током 90-тих и 2000-тих), па сада "дошљаци" својом бројчаношћу далеко надмашују староседеоце.
Жарковачки староседеоци су иначе "на гласу" као преки људи и "тврди" на новац, стално спремни да се тужакају или да вам замерају на месту које сте изабрали да се паркирате (чак и када нисте стали на капију), али су и врло сналажљиви и пословни.
Велики број њих су били богати сељаци и имали су велико богатство у земљи, које су им комунистичке власти, а нарочито тадашња општинска чукаричка власт, добрим делом одузели или откупили по багателној цени и ту потом изградили стамбене јединице за "дошљаке" (отуд та озлојеђеност и према једнима и према другима
), међутим доста њих су и сами рушили своје старе породичне сеоске куће и градили стамбене зграде где су потом продавали станове и богатили се (тај процес је и даље у току), па прича никако није црно-бела. Због таквог архитектонског хаоса, у Жаркову можете видети једну поред друге стари кућерак изграђен почетком 20. века и "ултра-модерну" пословну зграду у стаклу.
Такође је позната и анегдота о настанку насеља Церак Виногради, која говори о сналажљивости и лукавости старих Жарковчана - 70-тих је направљен план о изградњи данашњег насеља Церак Виногради и одређена је локација; власници земље на којој је требало да се насеље изгради су о томе сазнали "пре рока" од својих "извора", па су по пустим пољанама и пашњацима (чија је откупна цена била ниска) засадили винограде (чија је откупна цена била знатно већа).
Углавном, иако више није "тешка периферија", Жарково и Жарковчани су и даље на гласу као "сељаци", највише од "урбаних" становника суседног Бановог Брда (где су се некада налазиле њиве и воћњаци старих Жарковчана).
Онима који још увек нису попримили жарковачки дух то смета, док се "прави" Жарковци тиме поносе, јер је Жарково било најбогатије, најдомаћинскије и село најближе граду Београду.
https://www.youtube.com/v/BYDzi7HvVWUhttps://www.youtube.com/v/OlghbzxowJE