Аутор Тема: Где се налазе мошти деспота Стефана Лазаревића?  (Прочитано 4638 пута)

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5724
  • I2-PH908>Y52621>Y189944, род Никшића
Одг: Где се налазе мошти деспота Стефана Лазаревића?
« Одговор #20 послато: септембар 23, 2020, 12:05:52 пре подне »
1. Upravo tako. U manasijskom grobu glava je bila tamo gde se nikad ne stavlja glava ni najubogijeg a kamoli visoko uglednog pokojnika. Da je to nastalo poharom groba, npr iz ritualnih razloga obezglavljivanja pokojnika koji je bio sačuvan kao čitav skeleton, da bi se razbojnici sačuvali od kletve što pljačkaju grob, ta glava bi bila izbačena nekud daleko, a ne svečano položena uz telo.

2. Takođe tačno. Da nije bio ktitor Koporina ne bi bilo nikakvog razloga da se nađe na fresci u njemu, jer drugi zadužbinari koji su dizali crkve nisu lažno snishodljivo stavljali na njih vladare koji su slučajno vladali u tom trenutku ako im nisu bili nikakav rod, jer bi to bilo neumesno, štaviše moglo bi se tumačiti i kao lèse majesté.

Samo je vladar sam mogao da stavlja svoj lik -- kroz ruke umetnika koje je lično birao, plaćao i nadzirao njihov rad -- tamo gde nađe za umesno/shodno. Koristiti vladaočev lik po sopstvenom nahođenju (jer je to moglo da služi pre svega zloupotrebama npr lažnog predstavljanja) ako i nije bilo eksplicitno zabranjeno u Dušanovom Zakoniku (mada je pitanje koliko se taj Zakonik primenjivao pod merkantilnim Lazarevićima, koji su imali zakone o rudnicima a ne o pitanjima časti i ustrojstva države) svakako se nije tolerisalo.

3. Ne bih uopšte uzimao tu opciju u obzir. Prosto: Stefan nije sahranjen u Manasiji, tamo je Vuk, i to je to.

4. Čuda -- tj ako ih ima -- nemaju veze sa Srednjim vekom, jer je despot Stefan kanonizovan pre manje od 100 godina, kad smo već uveliko izašli iz Srednjeg veka.

Много произвољности и игнорисања чињеница које не иду у прилог "копоринској теорији". Идемо редом:

1. Положај главе нимало није релевантан како сам већ написао у објави намењеној Лафу. Разбојницима није примарна била никаква "клетва" или "ритуално обезглављивање" већ да дођу до драгоцености које су се обично налазиле на и око покојникове главе. Приликом пљачкања гроба се покојникове кости, а нарочито лобања, често дислоцирају због журбе и безобзирности пљачкаша. Кости су приликом обнављања гроба и цркве могле бити враћене у "свечанији" положај у односу на онај како су их оставили пљачкаши.

2. Као што сам већ напоменуо, фреска није целовито сачувана, с обзиром да је лик оригиналног ктитора копоринске цркве пропао, док се деспотов лик очувао, што су утврдили историчари уметности који су проучавали копорински фрескопис. Не знам зашто се прави фама око деспотовог лика, као да је у то време било забрањено да се он као владар прикаже уз неког свог властелина у властелиновој задужбини, о чему постоје примери у црквама из доба Деспотовине.

3. Све док копорински скелет не прође кроз ДНК анализу, не може се никако рећи "то је Вук у Манасији и то је то". Манасија има сахрањеног, ДНК потврђеног Лазаревог сина на почасној ктиторској позицији у југозападном углу наоса као и писане изворе из деспотовог времена који потврђују да је себи наменио Ресаву као загробну задужбину, коју је, између осталог, снажно и врло зналачки утврдио. Такође, његов биограф је написао да је он сахрањен у Ресави, а не у Копорину, а то потврђују и каснији написи, са краја 16. века, који потврђују да се његове мошти налазе у Ресави/Манасији. Дакле Манасији у прилог иду - ДНК анализа, положај ктиторске гробнице и историјски извори из времена када је деспот живео, као и они из нешто каснијег периода. Шта има Копорин, осим народног предања, фреске и "чуда" која, колико знам, у православљу нису ограничена само на мошти деспота Стефана?

4. Ово јасно говори да је копоринско "предање" најобичнија конструкција новијег доба.

За крај, да се подсетимо неких историјских чињеница у вези са деспотом и његовом задужбином, Манасијом (Ресавом):

Ево и пар цитата са сајта манастира Манасија:

"На овај закључак наводе одређене чињенице и подаци које оставља савременик и биограф деспотов Констатин Филозоф. Место деспотове сахране помиње се и у каснијим изворима. Тако монаси Дамњан и Павле у писму које су 1597. године упутили папи Клименту тврде да је Стефаново свето тело у Ресави.

Деспот је за живота саградио гробну цркву посвећену Св. Тројици у манастиру Ресави, о чему сведочи Констатнтин Филозоф у житију деспота Стефана Лазаревића „Начини ту себи гробницу, где ускоро би положен“ а потом када приповеда о преносу деспотовог тела „…ношаху (га) ка гробници… коју сам сазда у Ресави… да би га положили на место где је заповедио” и „Због брзине времена брзо спремивши положише га у цркву у Ресави десно од улаза у храм.

Простор уз јужни зид западног травеја у средњовековној Србији искључиво је био намењен за сахрану ктитора. На том месту били су сахрањени ктитори династије Немањића, као и родитељи деспота Стефана, кнез Лазар и кнегиња Милица. До сада није познат ни један случај да је ово строго правило прекршено и да је уз јужни зид западног травеја сахрањена личност а да није ктитор.

Подаци које оставља Константин Филозоф о деспотовoj смрти, преносу његовог тела и месту на коме је сахрањен у потпуном су сагласју са резултатима обављених археолошких ископавања. Потврду да је деспот Стефан након изненадне смрти 19. јула 1427. године пренет и сахрањен у својој задужбини„… на месту где је заповедио” , употпуњују и обављене антрополошке анализе и ДНК експертизе. Обављеним анализама потврђене су најближе сродничке везе између оца и сина, кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Тако је након 600 година разрешена недоумица о месту сахране деспота Стефана Лазаревића."

http://manasija.rs/crkva-svete-trojice/ktitorska-grobnica/

Паметном доста!
« Последња измена: септембар 23, 2020, 12:09:50 пре подне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 5724
  • I2-PH908>Y52621>Y189944, род Никшића
Одг: Где се налазе мошти деспота Стефана Лазаревића?
« Одговор #21 послато: септембар 23, 2020, 01:46:15 пре подне »
Што се тиче заблуде о наводној "забрани" сликања владаревог лика у властелинским задужбинама, набројаћу више примера манастира и цркви где се јављају заједно на фрескама ликови владара и властелина који су били ктитори тих задужбина:

Манастир Руденица: Подигли су га локални властелин Вукашин и његова супруга Вукосава, крајем XIV и почетком 15. века, а његов живопис је настао између 1402. и 1405. године трошком српског Деспота[1] Стефана Лазаревића.[2][3]. Сачувани су ктиторски портрети,[7] уз које су насликани тадашњи владари Србије, браћа Стефан (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) и Вук Лазаревић. Лик властелинке Вукосаве је такође сачуван, јер се она сматра ктиторком те цркве.[8]



Манастир Велуће: Задужбина је непознате породице која је припадала властели кнеза Лазара (1371—1389),5 km јужно од магистале Појате–Краљево, чији су мушки припадници највероватније погинули у Косовском боју 1389. Као сизерен ктиторке манастира (приказане у наосу), кнез Лазар је са супругом насликан у цркви, док се у нартексу налазе четири фигуре млађих мушкараца, за које се сматра да су били њени синови.

Манастир Каленић: Каленић је задужбина протовестијара Богдана, угледног велможе деспота Стефана Лазаревића. Што се тиче зидних декорација и фресака, заступљени су уобичајени мотиви као што су велики празници, земаљски живот Христов и његова Чуда, као и циклус апокрифног житија Богородице у припрати, у којој се налази и ктиторска композиција - протовестијар Богдан заједно са женом Милицом и братом Петром прилази деспоту Стефану.

Црква Св. Николе у Рамаћи: Подигли су је крајем 14. века (између 1389. и 1395) непознати ктитори (свештеник са сином и братом), а кнегиња Милица га је 1395. године приложила светогорском манастиру Светог Пантелејмона. Ктиторска композиција се налази на јужном зиду и сачињавају је свештеник у белом, његов брат и син који приносе цркву (њен модел држе свештеник и брат) светом Николи. Поред њих, на западном зиду су били насликани тадашњи владар Србије, кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) и један патријарх[3] (можда Спиридон (1379—1389)[3]), док се фигуре мушкарца и жене двојако тумаче, или као непосредни суверен ктитора, господар Рудничког краја војвода Никола Зојић са супругом Видославом[2] или као кнез Лазар и кнегиња Милица[3].

Бела црква каранска: Бела црква Каранска, посвећена Благовештењу, налази се у селу Карану код Ужица, а подигао ју је, као своју задужбину, жупан Петар (Брајан), између 1340. и 1342. године[a]. Ктиторска композиција жупана Брајана са супругом Струјом, сином и три ћерке приказана је на западном делу северног зида, док је насупрот њих приказана владарска породица (краљ Душан са Јеленом и малиим Урошем) и свети Немањићи (Симеон, Сава и Милутин).

Манастир Добрун: Најпознатије фреске у манастиру су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом које су и до данас сачуване[2].
Чињеницама против самоувереног незнања.