Да ли мислиш да су оно једини примери у топонимији где се види немачко иницијално "Z" као рефлекс лужичког иницијалног "S"?
...
Дакле, Zorbamstorp се изводи из етнонима Сорб и ово је још један пример где се лужичко иницијално "S" рефлектује у немачко иницијлано "Z", а већ трећи конкретно у вези са српским етнонимом Сурб/Сорб. Тако да сада имамо:
Лужичко иницијално "S" могло се рефлектовати у немачко иницијлано "Z" бар од друге половине 10. века.
Сасвим случајно нaшао сам објашњење за расправу коју смо водили раније: зашто су франачки аутори у раном средњем веку транскрибовали почетно словенско "S" у немачко "Z".
Пошто је у старом високо-немачком језику раног средњег века фонема "S" личила на француско "Ž" онда се оштрије словенско "S" транскрибовало као немачко "Z", док се рецимо словенско "Z", често трнаскрибовало као "Zc".
На овом месту не могу а да не поменем опсервацију, у вези записа словенских имена у раном средњем веку, двојице аутора књиге (Ernst Eichler и Hans Walther) из које сам преузео објашњење за транскрипцију словенског "S" у немачко "Z":
Сад је већ поприлично јасно да су сва словенска имена записана у франачким изворима до почетка интензивне немачке колонизације (почетак 11. века) била веома блиска словенским облицима, те да за топоним Zurbici из 961. г. нема другог објашњења већ да се изводи из етнонима Сурб и да је овај облик етнонима фигурирао у Старој Лужици од 7. (Фредегарова хроника) до краја 10. века. и да се у свакој разради етимологије српског имена мора озбиљно рачунати са њим.
Извор: "Alt-Leipzig und das Leipziger Land - Ein historisch-geographisches Namenbuch zur Frühzeit im Elster-Pleißen-Land im Rahmen der Sprach- und Siedlungsgeschichte"
Хвала за податак. Има ту нешто, али нема веза с франкцуским ж, него је мало многоставније.
Што се тиче (S) за горњи њемачки важи, да се
sp, st, sl, sm, sn, su+vokal читају као шп, шт, шл, шн, шв+самогласник, али ако су записивали говорници средњовјековнога долњоњемачкога онда то не важи, него изговор може бити и као сп, ст, сл, сн, св итд. Зато треба узимати у обзир вријеме писања и дијалект извора.
Martin Schubert (Hrsg.): Mittelhochdeutsch: Beiträge zur Überlieferung, Sprache und Literatur. Walter de Gruyter, 2011, S. 456. Zitat: „Aber Vorsicht bei anlautendem s vor l, n, m, p, t, w: Es ist in diesen Verbindungen wie im Neuhochdeutschen als Zischlaut sch auszusprechen, also auch schp und scht, keinesfalls aber ‚niederdeutsch‘ bzw. ‚alt-hamburgerisch‘.“Што се тиче (Z) има се читати као (ц) на крају ријечи или после сугласника. Ако се налази између самогласника, онда се чита као наше (с).
Im klassischen Mhd. heißt es noch stets slüȥȥel, snël, s-tein gegenüber nhd. Schlüssel, schnell, S(ch)tein.“Ein z im Wortanlaut oder nach einem Konsonanten wird wie das neuhochdeutsche z als [t͡s] ausgesprochen. Ein z oder zz in der Mitte und am Ende des Worts wird ausgesprochen wie ß bzw. .За стари горњоњемачки важи, да се (ц) биљежи с помоћу (z), (tz) или ако испред (e,i) онда с помоћу (ce, ci).
⟨z⟩ steht zweideutig teils für die Affrikate [t͡s] (die auch ⟨tz⟩ oder vor /i/ und /e/ ⟨c⟩ geschrieben wird), teils für den stimmlosen alveolaren Frikativ. Der Frikativ ⟨z⟩ wurde mutmaßlich, ähnlich wie das ⟨ß⟩ im heutigen Deutsch, lamino-dental [s̪] gesprochen und blieb immer streng vom althochdeutschen ⟨s⟩ geschieden.Што се тиче полугласника предпоставља се следеће, али није доказљиво:
Die kurzen geschlossenen und halbgeschlossenen Vokale wurden möglicherweise wie im modernen Deutsch offener artikuliert als ihre langen Gegenstücke, z. B. /i/ als [ɪ]. Dies lässt sich aus schriftlichen Quellen aber nicht sicher feststellen.Дакле, словенски глас (с) могао се је предавати латиничним (z) засигурно само на између самогласника или
испред сугласника, нпр. слов. -ск, ст, см, сл, сн, св итд. могли су се писати zk,zm, zl, zn, zt, zu ( случај ztraela који ваља читати sträla, zuetie - svetja ) али за случај словенскога
(с) испред самогласника не видим зашто би писали za, zu, zo a не sa, su, so.
Словенски глас (ш) би се обавезно предавао латиничним (s).
Словенски глас (ц) обавезно би се предавао латиничним (z), (tz) а тако и (ce, ci).
Словенски глас (ч) на горњем средњев. њемачком најбоље би се предавао с помоћу (ts) = (тш) а у долњем средњев. њемачком разлика између ц и ч не би се слишала.
Zurbici, Zarbie, Zorbams-Torp (=Dorf) требали би ипак бити цурбици, царбје, цорбамс-село. И бар историјски записи последњега подржавају то Zorbamstorp (из 1262.) -> Tzorbensdorf (из 1335.) -> Czorbendorf (из 1337.) -> Czorbindorff (из 1400.) jer (tz) никада не предаје (с) него само (ц).
Управо су serb, sirb, sorb, sarb, surb положаји (с) послије самогласника и у нашој расправи најконтроверзнији.
