Занимљива тема, међутим скренуо бих пажњу на неколико ствари. Ако узмемо као највероватнији сценарио да је родоначелник Дробњака-Новљана био јужноиталијански Норманин, онда би било врло мало изгледно да је он уопште говорио старонордијским језиком, а камоли да је тај језик остао у употреби код његових потомака све до првих помињања дробњачког племена у историјским изворима током 14. и 15. века. Сицилијански и јужноиталијански Нормани потичу од насељеника из Нормандије у данашњој северној Француској, а не директно из Скандинавије. Преци Нормана из Нормандије заиста јесу били скандинавски Викинзи (и то највећим делом са подручја данашње Данске), али у периоду норманског освајања Сицилије и јужне Италије (цео 11. и већи део 12. века) они већ више од једног века не говоре старонордијским језиком својих предака,
него нормандијским дијалектом старофранцуског језика. Након боравка у јужној Италији и мешања са локалним становништвом, није искључено да су неки од Нормана почели да говоре и неким од јужноиталијанских романских дијалеката, или да су се потпуно пребацили са старофранцуског на нпр. сицилијански, калабријски, апуљски, итд. У сваком случају, по овом сценарију је апсолутно немогуће очекивати присуство старонордијског језика код родоначелника Дробњака-Новљана, већ се треба концентрисати на нормандијски старофранцуски или неки од јужноиталијанских дијалеката.
Могућност да је матерњи језик родоначелника Дробњака-Новљана био старонордијски се повећава ако одбацимо повезивање са јужноиталијанским Норманима и претпоставимо да је он могао бити део Варјашке гарде из Цариграда. У Варјашку гарду, који су били лични телохранитељи византијског цара, су од краја 9. до последње трећине 11. века примани углавном Викинзи са подручја данашње Шведске или са простора Старог Руса, тј. Кијевске Русије (а они су опет пореклом били из Шведске). Штавише, изгледа да је највећи број гардиста био регрутован директно из Шведске, о чему сведоче бројни шведски рунски натписи из тог периода, па чак и посебан закон који је прописивао забрану наслеђивања имовине ако се корисник те имовине налази у "Грчкој" (Византији, тј. Цариграду), чија сврха је била да се заустави или смањи стопа емиграције младих ратника. Варјази у староруској држави су такође много дуже очували старонордијски језик од њихових нормандијских рођака, све до 11. века (судећи по личним именима и одређеним рунским натписима). Од краја 11. века, конкретно након норманског освајања Енглеске 1066. године под Вилијемом Освајачем (чији је матерњи језик био старофранцуски, као и код свих Нормана, отуд огроман утицај који је старофранцуски извршио на енглески језик), у Варјашку гарду престају да долазе Скандинавци већ се она попуњава Англосаксонцима, младим племићима који су због Вилијемовог освајања остали без имања (јер су била подељена норманским феудалцима), самим тим у Гарди више није доминантан старонордијски, већ староенглески језик. Дакле, по овом сценарију постоји много већа вероватноћа да је родоначелник Дробњака-Новљана заиста говорио старонордијским језиком.
Ипак, постоји ту још један моменат - да ли је реално очекивати да су потомци тог родоначелника заиста сачували његов матерњи језик (био то старофранцуски, неки јужноиталијански дијалекат или старонордијски) 2-3 века (ако претпоставимо да је родоначелник живео током 11. века), све до првих помена Дробњака у изворима током 14. и 15. века, а можда и касније?
По мени, ово је врло мало вероватно; много је изгледније да су већ деца или унуци тог родоначелника прешли на старосрпски, језик средине у којој се нашао и језик којим је највероватније говорила његова тазбина. Овоме би у прилог говорила и велика прилагодљивост Нормана и Викинга, нарочито када су мањина окружена њима иностраним елементом; у том случају долази до релативно брзе асимилације, а изузетак и дуже задржавање предачког језика се дешава када постоји непрестани прилив нових досељеника из Скандинавије, као што је био случај у Енглеској или у Кијевској и Новгородској Русији. С друге стране, у Нормандији је у једном тренутку, уз допуштење француског краља, насељена једна већа група Викинга са обавезом
да штите Француску од напада њихових рођака из Скандинавије; самим тим, они су били изоловани од своје сабраће и врло брзо су се уклопили у локално окружење, поставши фанатични католици и, касније, једни од главних учесника Првог крсташког похода. Исто важи и за јужноиталијанске Нормане.
https://en.wikipedia.org/wiki/Norman_conquest_of_southern_Italyhttps://en.wikipedia.org/wiki/Varangian_Guardhttps://en.wikipedia.org/wiki/Normans