Први и други српски устанак (порекло устаника)

[ДушанПан]

Поздрав људи, надам се да је ово права тема да поставим ово питање.

Наиме, један мој предак, Мићун Панић, учествовао је у боју на Засавици. То сам сазнао из текста на сајту општине Осечине, поставићу линк на крају поста. Ово је пасус где се он спомиње:

Устанак је пропао 1813. год. када су Срби изгубили подршку Русије. Турска војска је надирала према северу, заузимајучи део по део устаничке слободне територије. Последњи отпор Срби су пружили на Засавици код Шапца. У овим борбама су учествовали и Подгорци. Посебно се истакао Мићун Панић из Сирдије који је касније одликован Таковским крстом.

Нико у мојој породици није чуо за њега, такорећи, не знамо ништа о њему. Знамо да је да наш предак јер се наводи да је из Сирдије, општина Осечина, одакле потиче наша породица Панић. Најстарије предак за кога знамо је Никола Панић који рођен око 1811. године. Дакле, Мићун би могао да му буде отац или стриц.

Моје питање је: одакле људима који воде сајт овај податак? Да ли можда постоје документи који воде евиденцију о носиоцима Таковског крста? Како бих могао да сазнам нешто више о Мићуну? Покушао сам да контактирам мејлом осечанску општину, али нажалост, нисам добио одговор.

Ово је линк ка сајту:

https://osecina.com/pod-turskom-vlascu/

[Селаковић]

Пре неколико дана из штампе је изашао Гласник Историјског архива Ваљево за 2023. годину, а у њему се нашао и мој чланак под називом „Нова сазнања о родослову и пореклу златиборских Мићића“. Реч је о породици сердара Јована Мићића. Линк директно ка .пдф фајлу, почетак рада је на 35. страни:

http://istorijskiarhiv.rs/wp-content/uploads/2023/08/GLASNIK-57-2023-za-stampu-19-jul-23-REDUCED.pdf

[drajver]

Пре неколико дана из штампе је изашао Гласник Историјског архива Ваљево за 2023. годину, а у њему се нашао и мој чланак под називом „Нова сазнања о родослову и пореклу златиборских Мићића“. Реч је о породици сердара Јована Мићића. Линк директно ка .пдф фајлу, почетак рада је на 35. страни:

http://istorijskiarhiv.rs/wp-content/uploads/2023/08/GLASNIK-57-2023-za-stampu-19-jul-23-REDUCED.pdf

Све похвале. Одличан примјер како треба да изгледа један рад који користи податке генетичке генеалогије,

[Željko]

Пре неколико дана из штампе је изашао Гласник Историјског архива Ваљево за 2023. годину, а у њему се нашао и мој чланак под називом „Нова сазнања о родослову и пореклу златиборских Мићића“. Реч је о породици сердара Јована Мићића. Линк директно ка .пдф фајлу, почетак рада је на 35. страни:

http://istorijskiarhiv.rs/wp-content/uploads/2023/08/GLASNIK-57-2023-za-stampu-19-jul-23-REDUCED.pdf

Хвала на дијељењу, прочитаћу опет ал да забиљежим одговором на тему да касније нађем лакше ако прође вријеме.

Неки пут сам размишљао у вези са тестирањем Y-ДНК, како објаснити ако је резултат у неком смислу неочекиван, па само да речем да ми се овај текст допада (да тестирани не морају нужно бити репрезентативни за мушку линију итд).

Као што можемо видети, не постоји ближа генетичка повезаност између Мићића и фамилија које своје порекло везују за Баја Пивљанина, нити са некима од оних (Лакетић, Бачаревић) које се доводе у патрилинеарну везу с Мићићима. Тестиран је само по један припадник ових фамилија, који не мора нужно бити „репрезентативан“ за мушку линију дате фамилије (у прошлости могла су се десити, а временом заборавити, разна усвајања, призећивања и др), па треба оставити могућност да се неки од ових резултата доведе у питање. Међутим, генетичка повезаност по мушкој линији са Селаковићима је неспорна.
*

[Селаковић]

Све похвале. Одличан примјер како треба да изгледа један рад који користи податке генетичке генеалогије,

Хвала пуно, Драјверу!

Неки пут сам размишљао у вези са тестирањем Y-ДНК, како објаснити ако је резултат у неком смислу неочекиван, па само да речем да ми се овај текст допада (да тестирани не морају нужно бити репрезентативни за мушку линију итд).

Нас као колективистичку средину често интересује порекло неког племена или братства или породице, док појединац служи само као део слагалице, да помогне да расветли слику. А са друге стране генетичка анализа је у суштини индивидуална и она је увек „тачна“ за дату особу која се тестирала. То и јесте проблем помирити, нарочито када су у питању анализе по ипсилон хромозому. Занимљиво је видети по страним форумима где се окупљају родословци из друштава која су више индивидуалистичка како је у донекле другачији приступ и родословима и генетици.

[ДушанВучко]

https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Танаско_Рајић

[Nebo]

Кнезови Станковићи из Остружнице:

https://www.academia.edu/127189302/MILO%C5%A0_VI%C4%86ENTIJE_I_NIKOLA_STANKOVI%C4%86_KAPETANI_I_KNEZOVI_IZ_OSTRU%C5%BDNICE_KRATKE_BIOGRAFIJE?email_work_card=title

[Miroslav1948]

             ВОЈВОДА СТРЕЉА
Устанички војвода Илија Стреља-Петровић, родом је из села Градиште, општина Власотинце; који са дружином је радио у Самокову-села Црвени Брег-изнад Власотинца.
Који је почетком 1809. године у времену српског устанка постављен за време борбе у правцу јужног Поморавља, од стране Врховне устаничке команде за Команданта на десном крилу борбе; док је на левом тимочко-крајинском правцу био хајдук- Вељко Петровић.
Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција 1807. године у Јужномј поморављу, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.
Крајем 1809. године Стреља са 450 устаника и савом Дедобарцом долази у власотиначки крај, где прво подиже устанак у Заплању; а затим одметне Власотинце и села: Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и села Орашје) запалили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека места.
Из тих дана у власотиначком крају су остала многа места која носе карактеристична имена: Хајдучки кладанац, Комитски гроб, Белкићев Гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, Бегово Браниште и др.
О Војводи Стрељи највише записа забележио је Др Сергеј Димитријевић, чак постоји и посебна брошура о Стрељи.
Много је историчара описао те битке за национално ослобођење, а овде ћемо забележити и нека бележења 1872. године августа месеца у Грделици-Милојка Веселиновића, заборављеног истраживача Југа Србије.
У једном његовом раду истраживач Милојко Веселиновић у успоменама из 1904.године-под насловом :“Брсјачка(Бресјачка) Буна године 1880. године у Битољском вилајету и Мицко Војвода (родом из село Црешњево Порече-подвукао М.М) донео је три народне песме (Илија Делија, Анђеле баш- кумета и Мицко кумита) које опевају борбе војводе Мицка.
После тога доноси македонску варијанту песме Илија Делија а затим и нотни запис прва два стиха, који се понављају са припевом: ле-ле.
На овој песми се Милојко Веселиновић посебно задржао, наводећи њену историју.
Како даље бележи Милојко Веселиновић, песму коју је он чуо у Грделици 1872. године, народ око Лесковца и Власотинца певао је своме јунаку Илији Стрељи из села Градиште.

Ту песму су од 1809. године „ с пријатним народним гласом“ разнели печалбари по Косову и Македонији.
Тако је народ у Битољском вилајету око 1881. године готову песму са мелодијом приписао своме јунаку Илији Делији, која се много пре 1850. године (како су му говорили) певала око Битоља и Лерина „ и то најрадије на свадбама кад стројници улазе у село прво певају: “ Што јет врева во горнана махала...“
Ову народну песму, коју је Веселиновић записао у Хану код Грделице, како он сам сведочи, објавио је Милан Ђ. Милићевић према овом запису у Топличком округу, и она у целини гласи:
„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што је врева у ту горњу махалу?
Да ли су ти силни Срби на конак?
Или ти је стара мајка умрла?
Нити су ми силни Срби на конак?
Нити ми је стара мајка умрела;
Већми дош'о млад Илија делија.
Те ми пије рујно вино окама:
Наздравља му Хаџи-Таса Хаџика:
-Здрав да неси млад делијо Илијо?
Ако љубиш другу мому, сем мене-
Пушку носиш-да Богда те убила!
Сабљу пашеш-да Богда те посекла!
Коња јашеш-коњ под тобом цркаја!
Воду газиш-да Богда те однела!
Ако љубиш другу мому крај мене!“
                            *
Од пет варијанти ове песме Веселиновић је објавио само запис из Битољског вилајета:
„ ИЛИЈА ДЕЛИЈА
Што јет врева во горнава махала, леле,
Што јет врева во горнана, леле , махала?
Да ли ми јет Далвине мајка јумрела, леле,
Да ли ми јет Далвине мајка, лелејумрела?
То не било Делвине мајка јумрела, леле,
То не било Далвине мајка, леле, јумрела;
Туку биле силни Срби на конак, леле,
Туку биле силни Срби, леле, на конак.
Со ним ми јет млад Илија делија, леле,
Со ним ми јет млад Илија, Делија.
Слуга му служит кадан бела Тодора, леле,
Слуга му служит кадан бела, леле, Тодора!
-Здра'м, здра' ми се кадан бела Тодоро, леле!
Здра'м, здра'ми се кадан бела, леле, Тодора.
-Здраф не напил се млад Илија Делија, леле!
Здраф не напил се млад илија, лелем Делија!
Ако лубиш друга луба от мене, леле.
Ако лубиш друга луба, леле, от мене;
Да ти пукнит цркната коња по, тебе, леле,
Да ти пукнит црната коња, леле, по тебе!“
                                *
(Нотни запис песме из Битолског вилајета: страна 54,(ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТРЕЉИ-Станиша Војиновић, Власотиначки Зборник 2, 2006. године Власотинце)
Иста песма, али са измењеном мелодијом пева се и у селу Буфу, код Лерина.
На почетку Другог устанка ратовао је Стреља у смедеревском и пожаревачком крају. Познате су борбе на Рановцу, где је после борбе река Витовница крвава потекла и Пругову, где је основао и стални логор.
-наставак-


                                  *

[Miroslav1948]

                              -наставиће се-
О борбама у селу Пругову написао је песму према народној традицији заборављени песник Михајло Ј. Крстић(рођен у Дубравници) код Пожаревца: БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.
“ БОЈ НА ПРУГОВУ 1813.
Анасоли Јосин-ага,
По налогу свог везира,
С пет стотина својих другара
Потрч'о је из Мисира
Пожаревцу, својој браћи
Да се нађе у недаћи.
Крвожедни и охоли
Ка Пругову Турци лете,
У десници јатагане;
Исукане држећ, клете,
А у десној крџалику,
Па надали врашку вику!
И гле чуда шта учини
Халакање турске силе!
Сва говеда из Пругова
Сабила се у гомиле,
Па од страха и од чуда
Не мичу се баш никуда!
Обрадован том појавом
Јосин-ага викну гласно:
„Гон'те стоку, бре ђетићи,
С рајом ћемо после лако!“
А ђетићи сви из гласа:
„Хаса, хаса, хаса, хаса!“
Тада Стреља и Рајица
И дружина сва остала
У шанчев'ма својим скрита
На ноге је поскакала.
Па јуришем сред турака
Опалише из пушака!
Халачући беже Турци,
Димлије се њиме пуше,
Преко грма, преко трна
Пожаревцу нагрнуше!
А руком, се за тур држе
Хопа, хопа, па све брже!“
Везе Стреље са пожаревачким крајем није само у његовом ратовању.
Песник и историчар рођен у Пожаревцу Јован Драгашевић (1836.1915) у својој аутобиографији Истинске приче, забележио је један занимљив податак.
Његов деда Петар имао је браћу Јована, Видојка,а синове Димитрија-Дину, песниковог оца, Стаменка и Милојка.
Породица је била велика и у њој је било сестара.
Када је почео Први српски устанака(1804.г.) Петар, као виђен човек,...кренуо је (из Драгаша код села Гркиња, близу Ниша) био до 300 друга, па позвао уза се и свог шурака Стрељу из Лесковца, те су били део опседне војске око Ниша.
Пропаст на Каменици завршила је је њихов устанак..(Београд 18888.г.страна 38-40.г-Јован Драгашевић )“.
Дакле, наводи песник да је Стреља био шурак његовом деди, а да су чак му говорили да постоје и виногради деде у атару села Суводол код Ниша.
Што је нешто ново у Стрељиној биографији.
Чак и у историографији постоји запис из 1807. године , да је један део устаничке војске којој се придружили и добровољци из јужних крајева под командом Илије (Петра) Стреље, Петра Џиде(деда песника Ј.Драгашевића-пдвукао М.М) продро је до Сићева, и начинивши шанац, затворио пут Пирот-Бела Паланка-Ниш.
                                            -наставак-

[Miroslav1948]

 -наставиже се-
После погибије великог броја срских бораца 1809. године у власотиначком крају, Стреља -Илија Петровић се из Власотинца повукао у Делиград.
За њим у свим осталим ратовима за национално ослобођење овога краја, остале су до данашњега дана као вође у Првом Српском устанку визионарске речи:
„Власотинчани!
Ја Просеченице не заптих
Дружину изгубих, ваше куће сагорех и вас
Поробих. Сад идем да платим главом за то. Али,
Власотинчани, наш траг ће остати. Њега никакви
Керови не могу олизати. По трагу нашем доћи ће
Други... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не
Знам. Али да ће доћи, тако знам као што вас
Гледам. Благо онима који то доживе!“
Ослобођење од турака су доживеле нове генерације. Стрељино веровање визионарско се остварило. Власотиначки крај је коначно од Турака ослобођен у завршним борбама 1878. године.
Народна предањања о устанку (По Др Сергеју Димитријевићу)
Народна предања која је прикупио Др Сергеије Димитријевић(упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ 60.година 20.века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М) о припреми устанка у валсотиначком крају Предање о разговору Карађорђа са Стрељом:
-„Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, недопусти му што је искао.Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Којекуде, упитаве Карађорђе. Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам Господару, одговори Стреља, и почне бројатиМорава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу-Е видиш ли....“.
О Стрељиној писмености постоје пословице –када је у кратком писму од Карађорђа тражио џебану (оружје) .
То Писмо је ушло у пословице. Тако је чак и Илија Гарашанин 15. фебруара 1849. године написао писмо Стефану Книћанину, па се на крају извинуо овом пословицом:“ Опростите, ово је написано ос скока на скок, као Стреља Карађорђу кад је за џебану писао...“.
Овде није у питању слаба неписменост Војводе Стреље, него хитност којом је тражио помоћ.
Тако је и сам наш планински говор на дијалекту , роднога краја Стреље у црнотравско-власотиначком крају, „кратак“-често због журбе у пословима.
Речи су „шкрте“ и са „недостацима“ неких слова, или чак и „скраћене“ на што могућу меру. Примера ради ево реч „Ч'с“-значи „тренутак“
Народно памћење и записе о Стрељи најуспешније је уобличио Иван Ивановић (пореклом црнотравац-подвукао М.М) у роману “Војвода од Лесковца”.
Данас често ни учитељи, а по који наставници и професири историје и српског језика довољно не знају историско-народне песме наше народне књижевности-у којима се кроз песму исказују жртве и херојство наших јунака попут Стреље у борби за националнои ослобођење српскога народа од петовековног ропства од Турака.
Било бих ред да се поставе Спомен обележја свим Бунама и Вођама устаника у овоим крају, а и у историским читанкама на локалном нивоу деци у школама саопштава историска истина о великим људским жртвама, као траг у памћењу за наредне генерације.
Ко не памти прошлост, нема ни садашњост ни будућност.
Било бих једном могуће да се чак и сними неки филм о јунаштву наших устаника за национално ослобођење Југа Србије од Турака, а и у свакој школи обележава датум ослобођења од Турака.
Пре више година сам предложио званично републичким и локалној власти у оквиру министарства просвете да се његово родно село прогласи као место окупљања за многе историске манифестације и у његово родно место и у Власотинцу подигне Спомен Биста Стрељи и осталим вођама из устанака и Буна противу Турака, али од тога се није догодило до данашњега дана.
Чак нису ме ни обавестили да барем школа у његовоо родно место села Лопушња ноди његово име и презиме, него „25 мај Дан Младости“.
Надајмо се промени историске свести свих оних који треба да васпитавају децу да се трагови историје никада не требају заборављати, јер су за слободу често пута били проливени крвљу наших предака.
РЕФЕРЕНЦЕ
1. ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА Петар Станковић-Љуба, страна 15-16, Власотинце 1979. године)
2. ВЛАСОТИНАЧКИ ЗБОРНИК 2 ( Власотинце 2006.године: ЈЕДНА НАРОДНА И ЈЕДНА УМЕТНИЧКА ПЕСМА О ВОЈВОДИ СТЕЉИ-Станиша Војиновић. Страна 51-57,
3. Из ЛЕТОПИСА ОШ „Карађорђе Петровић“ село Крушевица, Власотинце, 1976. године(забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар)
29. март 2010. године Власотинце Србија
Забележио: Мирослав Младеновић,математичар,  локални етнолог, етнограф и историчар и писац на дијалекту Југа Србије

[Ojler]

Мирославе, замољени сте лепо да не преписујете овде своје текстове које сте претходно објавили негде на Интернету, већ да је довољно да наведете линк. Ви настављате ипак по своме...
Све што сте написали у последње три поруке, већ сте објавили на порталу Порекла: https://www.poreklo.rs/2014/02/17/poreklo-prezimena-selo-gradiste-vlasotince/

После ћете писати опет како Вас неко "мобингује" када Вам поруке буду обрисане.

[Miroslav1948]

КОМИТА АНЂЕЛКО

На вису крај колибе
дружина  комита јатаковала.
Зиму је  зимовала,
рујно вино пила,
младе  овчарке љубила.
Од петовековног  ропства ,
Комитски барјак,
За слободу носила.
Од турскога зулума,
пет векова се борила.
О борби и јунаштву,
Оста да се приповеда
У старим песмама:
О хадуцима и комитама.
Оста легенда о Анђелку.
Старина комита јуначина,
Што са браћом и дружином,
Турске караване  пресритао,
Мегдане са њима водио.
Јуначки у борбу  крварио,
Многе турке посекао.
О  јунаштву Комите Анђелка,
Стиже глас и до Цариграда.
Стиже абер од Хамид-паше,
чувеног турског команданта,
некада  пруског ђака.
Наредба турској војсци,
Да га живог ухвате ,
Да преко његове главе,
Оптуже званичну Србију.
Стари  комита Анђелко,
Недаде се жив турцима,
Разби  своју пушку
и револвер о камену,
Извади  преосталих девет бомби.
Тако оставши без ичега,
Сам међу погинулим комитама,
Грчевито јуначки стеже каму!
Турци су  некако  лагано ,
Бојажљиво около прилазили,
са страхом  у очима гласно подвикли:
„предај се старино,  српско копиле,
Док ти је још глава на рамену!“
Старина јуначка планнска вучина,
Онако хладно и одречито:
„Много сам турских глава одсеко,
Турског блага отимао,
Бој са Турцима  бојевао
 и зими рујно вино пио,
Овчарке лепе љубио ,
Старост у колибама јатака,
Са бритком сабљом дочекао.
Турцима се српски комита,
Жив  Комита  не предава“.
Тако јуначки узе своју каму,
Па на очиглед Турке у гомили,
Комита Анђелко зари каму,
у старо комитско  грло.
Паде старина Анђелко,
У локви крви покрај сабље,
С којом је бој бојевао.
у планину јуначке песме
са дружином о слободи певао,
Снове о слободи  у  гори  сањао.
За Србију  и  слободу од турака.
јуначки са дружином живот дао.
 
Ђурђевдан  2009. године

                 * * *
„......Анђелко:- Турски командант, пруски ђак, Хамид-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну  Србију.
Разбивши празну пушку и револвер о камен. Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби.
Оставши, без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму.
Турци су лагано и са страхом прелазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:“Овако се српски комита предава“, а затим зарио каму себи у грло..“.

Из рукописа МОЈЕ ПРИЧЕ (2009.г. Власотинце) Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
Постављено: 5. мај 2011. године Власотинце Србија

Напомена: Песма реконструисана у стиховима са краћом римом и преуређена стиски.
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
10.јул 2011.г Власотинце

[ДушанВучко]

КОМИТА АНЂЕЛКО

На вису крај колибе
дружина  комита јатаковала.
Зиму је  зимовала,
рујно вино пила,
младе  овчарке љубила.
Од петовековног  ропства ,
Комитски барјак,
За слободу носила.
Од турскога зулума,
пет векова се борила.
О борби и јунаштву,
Оста да се приповеда
У старим песмама:
О хадуцима и комитама.
Оста легенда о Анђелку.
Старина комита јуначина,
Што са браћом и дружином,
Турске караване  пресритао,
Мегдане са њима водио.
Јуначки у борбу  крварио,
Многе турке посекао.
О  јунаштву Комите Анђелка,
Стиже глас и до Цариграда.
Стиже абер од Хамид-паше,
чувеног турског команданта,
некада  пруског ђака.
Наредба турској војсци,
Да га живог ухвате ,
Да преко његове главе,
Оптуже званичну Србију.
Стари  комита Анђелко,
Недаде се жив турцима,
Разби  своју пушку
и револвер о камену,
Извади  преосталих девет бомби.
Тако оставши без ичега,
Сам међу погинулим комитама,
Грчевито јуначки стеже каму!
Турци су  некако  лагано ,
Бојажљиво около прилазили,
са страхом  у очима гласно подвикли:
„предај се старино,  српско копиле,
Док ти је још глава на рамену!“
Старина јуначка планнска вучина,
Онако хладно и одречито:
„Много сам турских глава одсеко,
Турског блага отимао,
Бој са Турцима  бојевао
 и зими рујно вино пио,
Овчарке лепе љубио ,
Старост у колибама јатака,
Са бритком сабљом дочекао.
Турцима се српски комита,
Жив  Комита  не предава“.
Тако јуначки узе своју каму,
Па на очиглед Турке у гомили,
Комита Анђелко зари каму,
у старо комитско  грло.
Паде старина Анђелко,
У локви крви покрај сабље,
С којом је бој бојевао.
у планину јуначке песме
са дружином о слободи певао,
Снове о слободи  у  гори  сањао.
За Србију  и  слободу од турака.
јуначки са дружином живот дао.
 
Ђурђевдан  2009. године

                 * * *
„......Анђелко:- Турски командант, пруски ђак, Хамид-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну  Србију.
Разбивши празну пушку и револвер о камен. Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби.
Оставши, без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму.
Турци су лагано и са страхом прелазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:“Овако се српски комита предава“, а затим зарио каму себи у грло..“.

Из рукописа МОЈЕ ПРИЧЕ (2009.г. Власотинце) Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
Постављено: 5. мај 2011. године Власотинце Србија

Напомена: Песма реконструисана у стиховима са краћом римом и преуређена стиски.
Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац
10.јул 2011.г Власотинце

Отвори нову тему, напр. "Песме за слободу из власотиначког краја" или "Устаничке песме власотиначког краја" (онда то није затрпавање нове теме на којој си поставио ове песме јер је у складу са новом темом), и пребаци последње поруке са ове теме на нову, а ове са ове теме ће избрисати уредници. Боље "сортирање" него опомене