КРСНА СЛАВА је молитвени чин захвалбости Богу, али и најјача спона међу генерацијама
ПЕЧАТ ТРАЈАЊА СРПСКОГ НАРОДА
Нико није тако нежно украсио хришћанске празнике као српски народ, који их је, попут лепо изатканог ћилима, окитио дирљивим и лепим обичајима. Срби као нико воле и поштују светитеље, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико други на свијету".
У овим речима Светог владике Николаја (Велимировића) крије се сва лепота и значај прослављања празника посвећених хришћанским светитељима, нарочито крсне славе. Овај обичај својеврсне благодарности Богу и кућном свецу заштитнику, вековима љубоморно чуван и негован у српским народима,
молитвени је чин исповедања вере и захвалности. Међутим, крсна слава је постала и
чувар идентитета, заштитни знак и печат трајања српског народа.... Слава је инспирација живота, гарант трајања и равнотеже духовне и материјалне сфере живота.
"Свака хришћанска породица је мала црква", речи су апостола Павла на којима се темељи обичај прослављања крсне славе у српском народу. Као што се и сваки хришћански храм посвећује неком светитељу или догађају који се сматра његовим заштитником, свака српска породица ставља се под окриље једнога свеца коме се као свом молитвеном заштитнику обраћа, поштује га и слави га.
Крсна слава је црква православног дома, спомен светога кроз чја се дела Бог појавио. То је празник сваке фамилије, дан кад се њени чланови окупљају, мире и опраштају старе несугласице. Светитељ заштитник дома, имена и породице, призиван је у помоћ кад год је било тешко, њему се захваљивало када је било добро. Крсни светац зван је када се давала реч, рађало кумство, заоравала прва бразда, сведочило на суду или полазило у рат. Када се певало или плакало. Слава је била и остала најјача спона међу српским генерацијама,
духовна веза оца и сина, нит која повезује покољења породице са живим Богом и светитељима.
Крсно име веза је свакога од нас с треном дубоке прошлости када се наш предак први пут прекрстио и тако примио благослов за ход путем којим и данас путујемо.
"Хришћански свеци нису никакви измишљени богови него стварне личности, који су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у рај ушли", писао је о славама Свети Николај Велимировић. "Они се моле Богу за нас на земљи, и Бог из љубави према њима - зато што су они показали своју љубав према Богу - испуњава им молитве за људе."
Свети владика нас је поучио да свећа представља светлост истине којом је Христос обасјао свет. Хлеб, жито и вино су духовна радост и храна, све од Христа и кроз Христа. Крсна слава са овим знамењима постала је најјача котва православља у нашем наросу.
Зато се славила увек, без обзира на околности - за богатом трпезом у миру и берићету, у немаштини уз пар зрна пшенице, у војничком рову, весело у радости, тихо у жалости, скривено када је била забрањена. Страх од "угашене свеће" најдубљи је страх сваког српског домаћина, а "увек ти свећа горела" најрадоснији благослов који може бити изречен српском домаћину.
"Слава је за нас Србе рођендан и имендан", мисао је патријарха српског Павла која најбоље говори о смислу и значају славе. Она је израз захвалности Богу за благодат постојања и молитвени чин божје снаге и љубави коју сваки верник носи у себи. Она је највидљивији знак припадности хришћанском православљу и српском народу који смо наследили од предака о који ћемо и сам предати покољењима која долазе.
(НОВОСТИ - СЛАВЕ - Специјални додатак, понедељак 11. новембар 2013., срт 18)