Брновић, Петковдан, Спуж, Даниловград, Љешанска Нахија
Припада хаплогрупи
I2-PH908. Од специфичнијих вредности, издвајају се комбинација 14-32 на 389i и 11 на 643. Брновић је свакако исти род са Раичковићима из Љешанске Нахије, а потпуно поклапање има и са једном тестираном породицом из необјављених истраживања која је из околине Требиња, а по предању старином из Цуца (још даље по предању из Зете, што би и ишло у прилог генетској блискости са Раичевићима и Брновићима).
У литератури о Брновићима и осталим "Грачанима" стоји:
Досељеници од 16. столећа надаље:
„Грачани“ су већа група родова истог порекла, ту досељених из Херцеговине (каже се – из Грачаничке Жупе): Кажије (или Кажићи), Ковачи (или Ковачевићи) у Грацу и Жупи, Маровићи, Раичковићи и Радовићи у Грацу, Ђуришићи у Парцима, и
Брновићи у Жупи Градачкој и Бриђама. Славе Свету Петку, осим Кажија који славе Светог Илију. Првобитна слава свих Грачана била је Илиндан[32], па су касније преузели да славе Свету Петку[33]. Само су Кажије задржали Илиндан, као и један огранак Раичковића. У Лужанима у Љешкопољу живе Раичковићи који, иако истог рода, имају обе ове славе – потичу од два брата од којих је један узео да слави Свету Петку, а други је задржао стару славу Илиндан. Према Ђуришићу[34], досељење Ђуришића и Раичковића пада у средину 17. столећа, док су остали наведени родови у Градац дошли раније. Исти аутор наводи да је најстарије порекло предака ових родова средња Босна – између Зенице и Травника, одакле су се, након пада средњевековне Босне под турску власт 1463. године, они преселили у Херцеговину, у место Грачаница код Гацка. Након пропасти средњевековне Херцеговине, ови се родови селе на Његуше, но због неког сукоба с Његушима, прелазе у Жупу Никшићку[35]. Средином 17. столећа, двојица браће Јововића, пореклом од ових досељеника из Босне, селе се у љешански Градац. Од једног (именом Бошко, који је погинуо око 1660. године) су Ђуришићи[36] и Раичковићи[37], од његових синова Ђурише и Раичка, а од другог (Раде), који се иселио у Момишиће, – Радовићи. Радовићи који данас живе у Грацу нису сродни Ђуришићима и Раичковићима, већ су огранак Брновића. Према једној верзији, градачки Ковачи / Ковачевићи су сродни Ђуришићима и Раичковићима, према другој, нису им сродни, али спадају у ову групу херцеговачких родова, док су, према трећој, они од граховских Ковачевића. Предање Брновића говори да су они од досељеника из Жупе Никшићке именом Брно (или Брне). Никола Вукчевић[38] за Маровиће наводи да су њих остали градачки родови затекли у Грацу по свом досељењу.
Од ових градачких родова су исељници: у Доњој Зети: Челебићи (Махала, Горичани), Брновићи и Ковачевићи (Горичани), Ђуришићи и Кажићи (Понари), у Горњој Зети: Кажићи, Ђуришићи, Раичковићи (Ботун), Ђуришићи (Забјело), у Љешкопољу: Радовићи[39] (Момишићи), Кажићи (Вранићи), Раичковићи (Лужани), Брновићи (Толоши). Брновића има и у Подгорици, Спужу и Цеклину (Бобија). Од Раичковића су Савовићи у Пећи, колонизовани после Првог светског рата. Муслимани Челебићи у Подгорици за себе кажу да су од градачких Челебића.
https://www.poreklo.rs/2017/08/21/ljesanska-nahija/Иако, као што се из приложеног види, постоји и предање које каже да Раичковићи и Брновићи нису сродни, генетика каже да свакако јесу.