Аутор Тема: Заборављени у историјској тами  (Прочитано 3344 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #40 послато: јануар 31, 2018, 06:21:05 поподне »
Наставак, 2.

Да поменемо друге рођаке од којих би могла бити Јелена Анжујска (они од којих не може бити јер им се потомци знају нису поменути). Карлов прађед Луј VII имао је браћу, грофове Робера од Дроа и Пјера од Куртнеа. Гроф Робер је имао синове: Симона, Робера II, Пјера, Гијома и Жана. Робер II је имао сина Жана од Дроа који је био ожењен Алисом од Макона. Нема података о потомцима. Жан је ишао у крсташки поход са Теобалдом I од Наваре. Умро је 1239. године. Можда је Јелена његова кћерка. О потомцима остала четири сина грофа Робера од Дроа нема података. Јелена би могла бити унука неког од њих.
Пјер од Куртнеа је имао сина Робера. Роберови синови су Филип од Куртне- шампинела који је умро 1245. године и за кога нема података о потомству, па би Јелена могла бити његова кћерка и Раула. Раул, господар д’Илијеа и његова жена Аликс (Алис) од Монфора имали су само кћерку Мао (Mahaut) удату за грофа Филипа од Дампиера. Неки наши историчари тврде да је Јелена Раулова кћерка, што према овим подацима не може бити тачно.
Према тврдњи Гордона Мак Даниела, син императора Исака II Анђела, Јован Анђел био је мађарски вазал и господар Срема. Жена му је била Матилда, кћерка Маргарете од Куртнеа и унука Пјера од Куртнеа. Имали су кћерку Марију која била је удата за Ансоа од Кајоа (de Cayeux) који се помиње 1273. године као капетан Карла I у Албанији. Марија и њен син Ансо II (негдје пише Анзелмо) сахрањени су у Богородичној (Марковој) цркви у Улцињу. Помиње се да је 1280. године путовала из Апулие у Србију да посјети сестру краљицу. То никако не значи да су биле рођене сестре. Вјероватније је да су биле рођаке.
Према једној тврдњи Јелена је кћерка Одона од Монтагија из Бургундије и Јелисавете, сестре латинског цара у Константинопољу Балдуина II. И за ову Јелену се тврди да је отишла да живи у Будим код тетке. Позната су сва дјеца Одона и Јелисавете и Јелена Анжујска не може бити њихова кћерка.
Урош је имао три сина и двије кћерке. Синови: Стефан Драгутин, Стефан Милутин и трећи син Стефан о чијим потомцима нема података. Послије Урошеве смрти Јелена Анжујска владала је Зетом, Требињем, Плавом и Горњим Ибром. Јелена Анжујска умрла 1314. године на Косову.
Урошев син Стефан Драгутин (1251-1316) је наредни српски краљ. Оженио је Каталину (Катарину), кћерку мађарског краља Стевана V. Имао је два сина и пет кћери. О потомцима синова Владислава (који се два пута женио) и Урошица није остало писаних трагова. Једном приликом Драгутин је пао са коња и сломио ногу. У таквој ситуацији уступио је пријесто свом брату Милутину. Договорено је да Милутина наслиједи Драгутинов син Владислав. Драгутин је до краја живота био краљ у сјеверним предјелима Србије, Мачви и источној Босни.
Други син Уроша I, Стефан Урош II Милутин (1253-1321) постао је краљ 1282. године, на сабору у Дежеву. Женио се пет пута. Прва жена од 1273-1282. године била му је Јелена, која је била из неке српске властелинске породице. Са њом је имао сина Стефана Уроша III Дечанског (1274-1331) и кћерку Ану. Друга жена била је кћерка господара Тесалије севастократора Јована I Анђела, од 1282-1283. године. Са трећом женом од 1283-1284. године, Јелисаветом, кћерком мађарског краља Стевана V, имао је кћерку Зорицу (Царицу). Четврта жена била је Ана, кћерка бугарског цара Георгија I Тертера од 1284-1299. године. Са њом је имао сина Стефана Константина (1285-1321) и могуће још једну кћерку. Пета жена, од 1299. године па до његове смрти 1321. године, била је Симонида, кћерка ромејског цара Андроника II Палеолога. Са њом није имао дјеце. Неки историчари сматрају да је Милутин са Симонидом имао сина Константина. Симонида се удала за Милутина са осам година (Фрешот и Дифрен). Симонида је 1321. године имала двадесет и седам година. Константин је погинуо 1321. године. Ако је син Симониде могао је бити рођен најраније 1308. године имати највише четрнаест година. Мало је вјероватно да је могао ратовати против брата да је био толико млад. Са друге стране, зна се да је Константин владао Приморјем и Зетом у периоду 1314-1321. године.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #41 послато: јануар 31, 2018, 06:22:24 поподне »
Наставак, 3.

Краљ Милутин створио је од Србије најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и Империја Романија (Византија). Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је организовао јаку војску. Као владар био је успјешан. Проширио је територију српске државе. Био је сналажљив, мудар, безобзиран, није вјеровао никоме. Био је неуморан градитељ, изградио је четрдесет цркава.
Стефан Дечански побунио се против оца Милутина 1314. године. Ову побуну Милутин је угушио, а сина Стефана Дечанског дао је ослијепити. Међутим, вјероватно заслугом Хумског епископа Данила, поткупљен је џелат, тако да се то није десило. Стефан Дечански је протјеран у Константинопољ, тако да Милутин није сазнао да његово наређење није извршено. Касније се Стефан Дечански вратио у Србију (1320. године) и живио је на свом двору у Будимљи (данашње Беране). Носио је повез преко очију, да се не сазна да није слијеп.
Краљ Милутин био је савршено здрав иако је имао доста година. Али, изненада се разболио. Није могао да говори. Дуго је боловао и умро 29. октобра 1321. године. Одмах по смрти Милутиновој у Србији су настали немири.
У Србији је метеж био неописив, тако да је чак и поворку која је носила краљево тело напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело обучено у богато одело. Епископ Данило је био заслужан што је ова погребна поворка успела да се одбрани од нападача. Милутиново тело је из Неродимља пренето у манастир Бањску где је сахрањен. Касније су Милутинове мошти преношене у Трепчу (1389. год.) и у Софију (1460. год.) где су и данас.
Појавила су се три насљедника. Два сина Милутинова, Константин и Стефан (Дечански) и Драгутинов син Владислав. Стефан Дечански је скинуо повез са очију и објавио да је прогледао. То је представио као чудо Божије, што му је донијело много присталица. И Константин је имао доста присталица и велику војску најамника. Стефана Дечанског подржавала је и црква. То је искористио и од стране цркве је крунисан за новог српског краља. Крунисање је обављено на Богојављење 6. јануара 1322. године иако је по Милутиновој жељи Константин био тај који треба да буде слиједећи српски краљ. Сва три претендента су се сукобили.
Између Стефана Уроша III и његовог полубрата Константина дошло је до битке која је била поприлично крвава. Дошло је до издаје од стране Константинове властеле па је битку је изгубио и био заробљен. Стефан Дечански је наредио да се Константин убије. Мавро Орбини пише да је Константина убио Владислав Драгутинов. Константина су опружили на неко дебло и клинцима кроз мишице и бутине су га приковали за дебло, а онда га пресијекоше по средини на двије половине. Савременик овог догађаја, Гијом Адам, биљежи да је Константин убијен нечувено свирепо.
По верзији неких латинских историчара дошло је до битке између браће у којој је Константин погинуо. Постоји и друга верзија по којој је Константин погинуо од стране Владислава. Према овој верзији Владислав заробио и објесио Константина па наредио да га на комаде исјеку. Константин је сахрањен у цркви града Звечана. О Константину ће бити још речено касније.
Стефан Дечански се 1323. године сукобио са Драгутиновим сином Стефаном Владиславом, краљем сјеверних подручја Србије, који је полагао право на круну по договору са сабора у Дежеву. Сукоб је трајао до 1324. године, када поражени Владислав бјежи у Угарску и о њему даљих података нема. Орбини каже да га је Стефан Дечански ухватио у Срему и бацио у тамницу у којој је умро, што највјероватније није тачно.
У младости Стефан Дечански био је таоц монголског кана Ногаја, од краја 1292. године, па све до 1299. године када је дошло до унутрашњег сукоба у Златној хорди и када је Ногај погинуо у сукобу са каном Златне хорде, Токтајем.
Стефан Урош III Дечански (1274-1331) женио се два пута. Прва жена му је била Теодора, кћерка бугарског цара Смилца. Са њом је имао сина Душана и сина Душицу (1310-1318) који је умро кад су били у изгнанству у Константинопољу. Теодора је умрла 1322. године у тридесет и трећој години живота. Друга жена од 1324. године била му је Марија, кћерка паниперсеваста Јована Палеолога. Са њом је имао сина Синишу и кћерке Јелену и Теодору. Тврди се да се Марија (1312-1355) удала за Стефана када јој је било дванаест година. Мислим да је била пар година старија. Симеон Урош Синиша (1326-1372), деспот, имао је синове Јована Уроша и Стефана Дуку и кћерку Марију Ангелину. О даљим потомцима се не зна.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #42 послато: јануар 31, 2018, 06:24:36 поподне »
Цар Стефан Урош IV Душан Силни

Стефан Душан (1308 - 20. децембар 1355) оженио је 1332. године Јелену, кћерку бугарског деспота Страцимира и сестру бугарског цара Ивана Александра Асена. Са њом је имао сина Стефана Уроша V (1336-1371) и могуће једну кћерку. У младости је био доста лијеп и витак, али се касније се много удебљао.
Душан се први пут истакао у бици код Велбужда (данас Ћустендил) у подне, 28. јула 1330. године, када је разбио бугарску војску предводећи напад са 1.300 њемачких најамника, од којих су 300 били оклопљени коњаници (обје војске су имале по 15.000 војника). Душан је свога оца Стефана Дечанског збацио са пријестола 21. августа 1331. године. Стефан Дечански је убрзо умро, 11. новембра 1331. године.
Стефан Душан је уздигао Србију на до тада никада виђену висину. Био је велики војсковођа. У састав Србије ушла је Грчка до близу Атине (Епир и Тесалија), држао је опкољен Солун са копнене стране и заузимао земљу према Константинопољу. Планирао је да га освоји. Душан, краљ Србије и Грчке прогласио се за цара крајем 1345. године у Серу. Само крунисање за цара било је 16. априла 1346. године у Скопљу на државном сабору. Најприје је српска архиепископија проглашена за патријаршију, а онда је српски патријарх уз садејство бугарског патријарха Симеона и охридског архиепископа Николе и свих српских епископа, окрунио Душана царском круном. Крунисање је било свечано, уз присуство црквених личности које су извршиле крунисање и многобројних представника великих манастира из Свете Горе.
Цар Душан је највећи српски владар у средњем вијеку. Проширио је границе, прогласио државу царством, уздигао Српску православну цркву од архиепископије на патријаршију, донио писани законик и још много тога што до тада Србија није имала. Душан је био и доста строг владар, а као и сви остали Немањићи веома религиозан и наклоњен цркви. Цар Душан је имао и савјет састављен од двадесет и четири витеза изабрана од најугледнијих феудалаца.
Недостатак му је што није покушавао да уједини све територије на кој има је живио српски народ. Мали број његових активности био је усмјерен ка Босни или Срему, који су били настањени искључиво Србима. У јесен 1350. године дошло је до једног Душановог похода на Босну. Прошао је кроз Босну са 50.000 оклопљених коњаника и 30.000 пјешака. Није наишао на отпор и убрзо се вратио у Рашку. Босна је тада била прилично сиромашна и изгледа није било економске користи држати је у покорности.
Цар Душан је изненада умро 20. децембра 1355. године у четрдесет и седмој години живота. Не зна се од чега је умро. Пошто је у тим годинама био пунијег стаса могуће је да је умро од срчаног удара, а друга могућност је да је био отрован. Сахрањен је у манастиру Светих Архангела у Призрену.
Владари из куће Немањића живјели су око 70-75 година. Пуну снагу и моћ доживљавали су око шездесет пете године живота и тада би држава била и најмоћнија. Значи, Душан је био осамнаест година удаљен од свог зенита владавине, а требало је да влада још двадесет и осам година да је доживио животни вијек својих великих предака Стефана Немање и краља Милутина. За тих двадесет и осам година вјероватно би освојио Константинопољ и учврстио државу и под своју управу ставио Босну, Срем и Далмацију. За то вријеме припремио би сина Уроша да га достојно замјени на царском пријестолу. Таква држава могла је да заустави турски продор у Европу. Међутим, то се није десило. Са прераном смрћу цара Душана завршио се и период успона српске средњовијековне државе и почео је период пропадања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #43 послато: јануар 31, 2018, 06:25:52 поподне »
Наставак:

Цар Стефан Урош V Нејаки (1336-1371) није имао вољу да влада. Постао је цар у својој осамнаестој години. Био је више побожан и окренут цркви. Његову слабост искористили су ј аки српски феудалци и расцјепкали Душаново царство на низ малих и слабих државица. Умро је у тридесет и петој години живота. Неки сматрају да је отрован. Према неким тврдњама краља Уроша убио је Вукашин Мрњавчевић 1367. године.
У сукобу цара Уроша са Вукашином погинуо Никола Бућа, ризничар цара Душана, од кога остане син Петар Бућа од кога потичу племенити Буће у Дубровнику.
Властела цара Душана (и по документима и по народном предању):
Деспот Јован Оливер Грчинић, деспот Синиша Немањић (Душанов брат), деспот Јован Асен (други брат Душанове жене Јелене), деспот Иваниш (не зна се нешто више о њему), кесар Прељуб, кесар Војихна Немањић, севастократор Дејан, севастократор Бранко Младеновић (отац Вука Бранковића), велики војвода Димитрије Вратко Немањић (потомак Вукана Немањића и отац кнегиње Милице удате за кнеза Лазара), Богдан Грчинић (брат деспота Јована Оливера), Ђурађ Илијић господар Зете (садашњег црногорског дијела), кесар Гргур Голубић, Иван Голубић, Паламан Теутоникус, Михајло Бућа и његов брат Никола Бућа, (которски властелини) Никола Стањевић, Влатко Паскачић, Радослав Хлапен, логотет Хрс, логотет Ђорђе, логотет Прибац Хребељановић (отац кнеза Лазара), Каравид Фратнут, Димитрије Сума, Брајко Растисалић, Раосав Растисалић, Бранко Растисалић, ћесар Грегорије, Милош Леденић, Раослав Леденић, чеоник Обрад, војвода Мирко. Милан Повић, војвода Богоје, војвода Момчило, Хреља, Вукашин Мрњавчевић, Угљеша Мрњавчевић, логотет Гојко Мрњавчевић, војвода Војин и његова три сина: Милош Војиновић (умро млад), Алтоман Војиновић (отац Николе Алтомановића) и Војислав Војиновић; Томо Војиновић, казнац Градислав Бориловић, Јован Кастриот, кефалија Аврамбек, кефалија Андроник, Санко Драживојевић, Милтен Драживојевић, војвода Манцил Ливерија, чауш Алексија Цамплакон, Гргур Орловић, Раде Облачић, Храбреновић, Остоја Рајаковић, Страхиња и његов син жупан Ненад Страхињић, Толислав, Друговић или Чиховић из Захумља, војвода Ружир, Брајан жупан из Ужица, властелин Вук и др. Ту су били и рођаци ове властеле. Наравно, на двору је било и мноштво Немањића (око 50 властелина и жупана). Неки од њих су већ горе поменути,а било их је још; Стефан Драгушин (брат кесара Војихне и син Константина Немањића), Радослав Немањић (брат војводе Вратка) и други. А ту су и потомци Немањиног брата Мирослава: Никола, Богиша, Владислав, Богдан и многи други.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #44 послато: јануар 31, 2018, 06:32:44 поподне »
Константин Немањић

Стефан Константин (1285-1321) је други син краља Милутина и његове четврте жене, бугарске принцезе Ане. Пошто је краљ Милутин протјерао Стефана Дечанског, Константин је био одређен да буде насљедник пријестола. О њему има врло мало забиљежених података.
Милутин је по тадашњој традицији поставио Константина за зетског краља. Константин је као краљ Зете у Скадру ковао сребрни новац. На том новцу је приказан како сједи на пријестолу и држи у руци скиптар, док на глави има круну. Константин је насликан са Милутином и Симонидом на фресци у Грачаници гдје је приказано како их Христос благосиља. Спомиње се Константин и у натпису на икони која је се налази у цркви Светог Николе у Барију. Та је икона поклоњена цркви у Барију 1319. године. Све то потврђуј е да је тада Константин сматран Милутиновим насљедником.
Константин је био владар Скадра, Зете и Требиња. Када се краљ Драгутин одриче пријестола у корист Милутина у 1282. години, он задржава управу над дијеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала. Он својој мајци Јелени даје управу над Скадром, Зетом и Требињем, да би, послије ње, Скадром, Зетом и Требињем управљао Константин, млађи син Милутинов.
Код историчара се појављују недоумице у вези тога која је од Милутинових жена мајка Константина. Неки мисле да је то прва Милутинова жена, али мислим да то није могуће. Са другом женом Милутин је био свега годину дана и нису имали дјеце. Са трећом женом је био такође годину дана и имали су једну кћерку. Са петом женом Симонидом Милутин није имао дјеце. Четврту жену Ану Милутин је оженио 1284. године. Знамо да је Милутин свог сина Стефана Дечанског послао као таоца монголском кану Ногају 1292-1299. године на Крим. Тада је Стефану били око седамнаест или осамнаест година (рођен између 1275-1278). Константину је било шест или седам година (рођен 1285. или 1286) и био је сувише мали за тако далек пут. То су показатељи да је Стефан Дечански син Милутинове прве жене, а Стефан Константин син четврте жене Ане.
Константин није постао краљ, јер га је у борби за пријесто убио полубрат Стефан Дечански (или Владислав Драгутинов). Тада му је било око тридесет и шест година. Иако нема довољно писаних података, у тим годинама, као будући владар сигурно је био ожењен и имао дјецу. Не зна се ко му је била жена ни колико је имао дјеце. У једној повељи Хиландару, из фебруара 1340. године, цар Душан даје овом манастиру села Полошко и Драгожељу у спомен на свог преминулог брата Драгушина: брати кралев'ства ми Драгоушини ки вкч'номоу твор'цоу, док је приликом обиласка Хиландара 1347-1348. године у свити цара Душана био властелин Војихна. У тада (1348) написаној повељи цар Душан ословљава Војихну братучедом: соуродники царства ми братоучеди Воих'на. Константин је једини стриц цара Душана, тако да је Војихна (1314-1366) његов брат од стрица, као и Драгушин који се спомиње у ранијој повељи када је Душан био нешто млађи, па свог тада преминулог брата од стрица назива братом. Синови Константина Немањића, Драгушин и Војихна расли су на двору Стефана Дечанског са Душаном. Војихна је касније добио титулу кесара и имао је запажену улогу у царству. Изгледа да је имао једног сина који је умро врло млад и кћерку Јелену која се удала за Угљешу Мрњавчевића и са њим имала само једног сина који је умро са само четири године живота и сахрањен је у Хиландару у истом гробу са својим ђедом Војихном. Када је Угљеша Мрњавчевић погинуо Јелена се закалуђерила и од тада носи име Јефимија. Крај живота провела је са кнегињом Милицом. Сахрањена је у манастиру Љубостињи. Извезла је покров кнезу Лазару послије косовске погибије из захвалности што јој је дозволио да живи код њега. А кнез Лазар ју је примио код себе јер је била рођака његове жене Милице. Обје су биле од Немањића.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #45 послато: јануар 31, 2018, 06:33:26 поподне »
Наставак:

Ромејски цар Јован V и Угљеша Мрњавчевић срели су се 1365. године. Тада и у каснијим повељама Јован V назива Угљешу рођаком царице Јелене (удовица цара Душана). За рођака царице сматра га јер је његова жена Јелена (кћерка Војихне) нећака цара Душана.
У једној повељи цара Душана за манастир Свете Богородице код Прешева, од 10. августа 1354. године цар Душан ословљава неког Дејана братом. У историји је познат севастократор Дејан, за кога је била удата Душанова сестра Теодора, касније монахиња Јевдокија, мајка Драгаша и Константина Дејановића. Неки Дејан Мањак се помиње 1333. године. А на фресци у манастиру Белову на Струми насликан је деспот Дејан са женом Дојом и дјецом.  Да ли су та три Дејана која се помињу једна или више личности, није утврђено. Да ли је Доја надимак од Теодора или су то двије различите особе? Да је Константин Немањић имао и трећег сина по имену Дејан мало је вјероватно.
О Драгушину (1312-1340) података нема. Према повељи из 1340. године тада је умро и краљ Душан за његову душу дарива манастир Хиландар. Драгушинов син се највјероватније звао Гојко. Највјероватније да је жупан Гојко живио у Неродимљу. Претпостављам да је одржавао љетњиковац цара Душана на Шари и бринуо се о царским ловиштима на тој планини. У томе су му помагали синови којих је било три, четири или пет. Послиј е смрти цара Душана наставили су да живе у Неродимљу и Шар планини на вијековним имањима Немањића. Подржавали су цара Уроша. Послије 1371. године подручје на коме су живјели постаје несигурно због упада турских пљачкашких банди, па се жупан Гојко са синовима и унуцима сели у Бањску код Звечана под Копаоник планином. Унуци Драгушинови: Никола (1363-1428), Озрен или Озрихна (1365-1435) и Василије (1367-1433), придружују се војсци кнеза Лазара у боју на Косову пољу на Видовдан 1389. године. Послије битке Турци су пожурили у Једрене, да би Бајазит побио своју браћу и осигурао своју власт. Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се са својим војскама повукли. Повукли су се и остатци војске коју је водио кнез Лазар. На Косову пољу остало је мноштво мртвих и рањених. У бици је Василије добио ударац по леђима сабљом или буздованом, па је од тога остао мало погрбљен, због чега је касније запамћен као Криви Васо. Озрихна је посјечен по нози и од те ране је остао хром до краја живота.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #46 послато: јануар 31, 2018, 06:35:16 поподне »
Кнез Лазар

Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог брда, а оженио се око 1353. године Милицом која је била ћерка великог војводе Вратка Немањића, а који је потицао од Вукана Немањића (био му праунук). На тај начин Лазар је женидбом ушао у породицу Немањића. Са Милицом је имао два сина: Стефана и Вука, као и пет ћерки: Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру. Негдје се спомиње и трећи Лазарев син Добровој. Мара је била удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђурђа Балшића, а касније за Сандаља Хранића. Драгана је била удата за Ивана Шишмана, а Теодора је била удата за Николу II Горј анског.
Лазар Гребељановић, катунар од Витанице и Косорића, син Прибца, благородног српског барона (од Велмушког бољарства), служио је на двору Душановом и оженио је Милицу. Јован Рајић помиње Лазареве кћери: Мару, Јелену, Деспу, Вукосаву удату за Милоша Обилића, Милеву дату Бајазиту.
У неким руским изворима, каже се да су се на вечери пред битку на Косову посвађала два кнежева зета. То се мисли на Вука Бранковића и Милоша Обилића. Каже се да су се посвађали мужеви кнежевих кћери Маре и Вукосаве. Вукосаву историја не памти, па је могуће да се мисли на Оливеру. Претпоставља се да је Лазар намјеравао удати Оливеру за Милоша, а можда се то и десило, али због брзе погибије Милошеве није забиљежено. У руском документу се тврди да је Вук оптужио Милоша да ће издати кнеза Лазара јер је овај раније уништио великог жупана Николу Алтомановића, који је Милошев стриц. Кнез Лазар је код себе примио Милоша, још онда када је овај био млад. Милош је, по предању, касније постао први кнежев витез.
Према Мавру Орбинију, Видосава и Мара се посвађају па се због њих посвађају и Милош и Вук Бранковић. Милош послије ове свађе у двобоју копљима обори Вука са коња. Вук оклевета Милоша код Лазара. Да би показао да Вук не говори истину Милош убије Мурата бодежом у шатору Муратову (неки мисле копљем).
Кнез Лазар је у бици на Косову на Видовдан 15. јуна 1389. године (уторак), пружио посљедњи већи отпор Турцима. Милош Обилић је убио турског султана Мурата. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. О Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века.
У боју су Срби добро напредовали и имали иницијативу. Главнину војске предводио је кнез Лазар (15.000 војника), један дио био је под командом Вука Бранковића (10.000 војника), а један дио водио је Влатко Вуковић (20.000 војника), војвода босанског краља Твртка I. У току битке коњ кнеза Лазара је пао и Срби су помислили да је погинуо па су почели да бјеже. То су Турци искористили и заробили кнеза Лазара и један број витезова. Одмах су их посјекли да би осветили убијеног султана. Послије битке Турци су се повукли да би нови султан Бајазит преузео власт.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.




Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #47 послато: јануар 31, 2018, 06:37:17 поподне »
Милош Обилић

У вези Милоша Обилића морамо да напоменемо да сигурних историјских доказа о његовом постојању под овим именом нема.
1.   Педесет година послије боја на Косову хроничар Стефана Лазаревића је забиљежио да је султана Мурата убио неки витез. До султана се пробила група витезова и један од њих је набо Мурата на копље. Да је овај витез био из неке значајне породице или да је био кнежев зет тешко да би био „неки“, већ би му забиљежили име. Мада је име могло бити изостављено из неке личне нетрепељивости између Стефана Лазаревића и куће тог витеза. Или је име изостављено да би се заштитила породица тог витеза.
2.   Неки Руски извори биљеже да су се вече пред битку посвађала два кнежева зета и у свађи се један заклео да ће сутрадан убити султана, што је и учинио.
3.   Турски извори тек 100 година послије битке биљеже да се у току боја неки витез пробио до султана и убио га копљем.
4.   Турски извори тек 150-200 година послије битке као убицу султана помињу неког Кобилића.
5.   Српски извори тек од око 1763. године биљеже да се витез који је убио султана звао Милош Обилић. Тако га је тада преименовао српски историчар Ђулинац.
Срби су назив Обилић вјероватно извели од турског назива Кобилић. А Турци су назив Кобилић измислили. У вријеме боја на Косову презимена код Срба нису постојала. Племените куће су се звале по господару куће или неком претку. Данас се понегдје помиње (мало вјероватна) тврдња да је Милош Обилић у ствари Никола, брат кнегиње Милице.
У Дубровнику се помиње породица Кобилић 1390. године. У Требињу у XIV и XV вијеку била је племићка кућа Кобиловић.
Наводи се и да је у Зборнику Филозофског факултета у Сарајеву 1969. године објављен сачувани (?!) запис наводног турског историчара Идриза Битлисија из XV вијека. У тексту се наводи да је 1387. године један од невјерничких велможа по имену Милош Никола дошао да нешто каже султану, а онда извадио нож из рукава и убио Мурата. Каже се да се убица султана у турским записима биљежи као Билиш Куб - ила (куб-ила - онај који зна задати ударац).
Тешко је повјеровати да је неко могао у сред битке прићи султану са скривеним оружјем, уз изговор да само попричају. Вјероватније је да се група витезова пробила до султана и да га је један од њих пробо витешким копљем. Ови витезови нису заробљени већ су се наставили борити. Неки су погинули у борби, а неки су се можда пробили назад. Могуће је да имена учесника у Муратову убиству нису забиљежена да би се исти заштитили од турске одмазде. Вођа ових витезова и витез који је убио Мурата највјероватније нису иста личност већ два витеза.
Постоји могућност да је Милош Обилић унук Милоша Војиновића, који је млад умро са око тридесет и три године и да је по њему је добио име. Отац Милоша Обилића је био брат од стрица Николи Алтомановићу. Сам Милош Обилић је био врло јак човјек и истакнут ратник. По једном предању, на вечери пред битку на косову Вук Бранковић је оптужио Милоша Обилића да ће издати кнеза Лазара, да би му се осветио за оно што је Лазар учинио његовом стрицу Николи Алтомановићу.
Око Милоша Обилића остаје много недоумица. Први извори му не помињу име. Да ли је био непознати витез или кнежев зет? Тешко ћемо утврдити. У крајњем случају није ни важно. Витеза који је убио султана народ слави под именом Милош Обилић.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1248
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #48 послато: јануар 31, 2018, 06:39:06 поподне »
Записи о боју на Косову

О боју на Косову су остала предања и записи. Тако је непознати Пераштанин написао дјело које је назвао Бој Кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића и издајника Вука Бранковића и девет браће Југовића на Косову Пољу.
Почетком XVIII вијека неко је у Перасту записао предање (бугарштицу) о свађи двије кћерке кнеза Лазара, Видосаве и Маре. Због њихове свађе је дошло до сукоба њихових мужева Вука Бранковића и Милоша Кобилића. Због овог сукоба је дошло до српске неслоге и Бранковићевог издајства и Кобилићевог херојског чина послије Вукове клевете.
Неки Раде Кнежевић (Раде кнез од Подгорице) је 1737. године (7245. године) написао рукопис који се састојао од разноврсних текстова: Сказаније от врагов и исцеленије от всакоје болести (рецепти за лијечење и молитве које помажу при разним болестима); азбука, истумачена реченицама; тропар и кондак Св. Сергија и Вакха; и један љетопис који је познат као Подгорички љетопис (81 лист). У овом љетопису је описана српска историја од Стефана Немање па до краја XVI вијека. На крају рукописа аутор је ставио напомену (потпис): Аз Раде саписах сије ва љето от сазданија миру 7245.
Раде из Подгорице није писац ни једног од текстова које је унио у свој рукопис. Он их је преузео из раније записаних текстова. О бици на Косову каже:
Би бој, велико крвопролитије и погибал на Косово. Ту погибе велики господин кнез Лазар, и Југа Богдановић, и Милош Омилевић, и Мусић Шћепан, и Мили Косанчић, и много храбрих витезовах господе ту погибе, а Вук Бранковић побеже су шест тисућ војске, и учини неверу свому господину кнезу Лазару. И та дан погибе цар Мурат, уби га Милош руком својом у цареву тамбору, и много турске војске, погибе, месца јунија петнаести дан.
У току боја српска војска се добро борила и потискивала Турке. У једном тренутку кнез Лазар је сишао са коња да га замијени другим, одморним. Војска је помислила да је погинуо па почне бјежати. Лазар је са коњем упао у неку вртачу и Турци га ухвате жива и одведу у табор гдје су му одсијекли главу.
Послије Лазара значајан владар био је његов син Стефан Лазаревић, који је био прилично јак човјек и способан војсковођа. Вјероватно због немањићких гена које је имао. Стефан Лазаревић је постао деспот 1392. године. Био је вазал султана Бајазита.
Према Мавру Орбинију, Милица је дала кћер Милеву (Оливеру) Бајазиту. Монголи су код Ангоре заробили Бајазита и Милеву. Бајазит је држан у кавезу а Милеви су Монголи одсјекли сукњу до пупка па је гола до ниже појаса служила и разносила храну на побједничкој гозби Тамерлана у Ангори. Заробљени Бајазит умро од муке, а Милева умрла два дана касније. Турски извори наводе да се Тамерлан коректно односио према заробљеном Бајазиту. Да се према Оливери и Бајазиту није толико лоше поступало забиљежили су Константин Филозоф, Константин Михаиловић из Островице (Јањичареве успомене, XV вијек) и гроф Ђорђе Бранковић у својим Хроникама.
Деспина - Оливера није умрла у монголском заробљеништву као што се тврди у венецијанском тексту већ ју је брат Стефан ослободио и вратио у Србију. Живјела је у Београду до 1441. године када одлази у Дубровник, па у Бар. Сматра се да је умрла 1444. године или коју годину касније.
У љето 1427. године, 19. јула Стефан Лазаревић је нагло умро, од срчане капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца. Сахрањен је у Манасији.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.



Ван мреже Црна Гуја

  • Уредник
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1621
  • Z3660>Y34637
Одг: Заборављени у историјској тами
« Одговор #49 послато: јануар 31, 2018, 06:46:40 поподне »
Војиславе,

опоменути сте више пута да не затрпавате форум порукама у којима само прекопирате текст из књига или са других сајтова, а ви и даље настављате по старом. Тема се закључава, а ово можете сматрати последњом опоменом пред искључење са форума.