Форум - Порекло

Науке и научне дисциплине => Историја => Тему започео: vojislav.ananic јануар 14, 2018, 05:48:02 пре подне

Наслов: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 14, 2018, 05:48:02 пре подне
После углавном лоших утисака након прве епизоде серије о Немањићима, ево прилике да се можда боље упознамо и са нашом прошлошћу пре Немањића а и за њихово време, па и касније. Наиме, "Вечерње новости" данас почињу са објављивањем фељтона о нашој бурној и понекад заборављеној историји. Видећемо колико ће нам овде предочити праву истину.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706125-Zaboravljeni-u-istorijskoj-tami
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 14, 2018, 12:49:59 поподне
Из кратке историје Срба од доласка на Балкан до средњег века


http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-i-deo-kako-smo-sisli-sa-karpata-i-stupili-na-istorijsku-scenu/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-ii-deo-koga-srbi-to-sve-zaticu-u-svojoj-novoj-domovini/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-iii-deo/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-iv-deo-formiranje-istaknutih-slovenskih-plemana/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-v-deo/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srbije-vi-deo/

http://www.opanak.net/kratka-istorija-srba-vii-deo-duhovno-jacanje-srbije-i-gradnja-manastira/

http://www.opanak.net/samostalnost-srpske-crkve/
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 15, 2018, 04:45:29 пре подне
2. део фељтона о нашој бурној и понекад заборављеној прошлости

 http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706249-Pogubna-podela-Rimskog-carstva

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 16, 2018, 04:22:01 пре подне
Наши владари пре Немањића - то је прави назив фељтона.

3. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706438-Car-Justinijan-zastitnik-Srba
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: Тимар јануар 16, 2018, 08:50:57 пре подне
За мене врло је занимљиво овдје прочитати овако нешто:
Цитат
СЛОВЕНИ су добили име, није лоше да се зна, из корена речи CLEURE - и означава људе који живе око река. Оно се први пут помиње у теолошком делу "Дијалози" Псеудо-Цезарија из Назијанса. Словене са горње стране Дунава помиње у првој половини VI века и савремени византијски писац Прокопије, повезујући их са једнокрвним Антима. Чак се и данашња Влашка једно време звала "Славенском земљом".
Или:
Цитат
ИСТИНА је да је прегаоцима младе генерације научника из области географије и историје пошло за руком да прикупе и обраде историјска сведочанства о силаску Срба на Балканско полуострво и њиховом запоседању Доњодунавске плоче назване Мезија по невеликом племену Меза, покореном 29. године пре појаве Христа. За историјску реконструкцију, врло је погодан слободни простор за стварање државне творевине који се простире од Јадрана до Црног мора и од Егејског мора до Дунава.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 17, 2018, 05:02:25 пре подне
Фељтон, 4. део

4. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706611-Sklaveni-prastari-srpski-rod
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: НиколаВук јануар 17, 2018, 10:08:51 пре подне
Фељтон, 4. део

4. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706611-Sklaveni-prastari-srpski-rod

Мало претенциознији наслов. Нису сви Склавени били припадници племена Срба.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 18, 2018, 04:15:19 пре подне
5. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706787-Sibara---srpska-kuca-na-Balkanu

У овом наставку фељтона, између осталог, говори се и српском племену Љутићи (о којима смо већ писали), као и о досељењу српских племена на подручје Пиве, Таре и Лима. Отуда можда код нас и постоји она доста ретка хаплогрупа N која је код Пивљана врло честа.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 18, 2018, 06:51:28 поподне
КНЕЗ - старешина, поглавар, владарска титула. Константин Порфирогенит јужнословенске владаре назива архонтима у којима је могуће препознати и кнежеве. Иначе, звање архауу византијски писци су употребљавали у различитим значењима. Код Срба као и код Руса, цар и кнез постали су појам врховништва. Искони створи Бог небо и земљу и људе на њој... постави ове царевима, друге кнезовима, ине владарима, читамо у повељи Стефана Немање манастиру Хиландару. Међутим, звање кнеза није се усталило као владарска титула. До 1077. године носили су је дукљански, односно зет-ски владари. Кнежеви су били и господари осталих приморских крајева. Звање кнеза губило је владарска обележја јачањем српске државе, где се знатно пре Немањића усталила владарска титула великог жупана (в.). Страцимир и Мирослав, старија браћа великог жупана Стефана Немање, управљали су удеоним областима као кнезови. Септембра 1186, уговор са Дубровчанима, поред великог жупана потписао је и кнез Мирослав (^кз^ кнезл МирослАвЛ клми* се и подписахл). Док се Немањин брат Мирослав потписивао као кнез, његов син Андрија овој титули додао је атрибут велики: Ја кнез вели хумски Андреј са синовима жупаном Богданом и жупаном Радославом. Титулу великог кнеза хумског носио је и Петар, свакако
Титула кнеза красила је синове владара. Прворођеног Вукана Стефан Немања поставио је за великог кнеза у приморским крајевима. Кнез је био Сгофан, син Стефана Томаша, краља Срба и Босне, син кнеза Мирослава. Титула кнеза стицала је владарска обележја, када су наследници кнеза Мирослава, користећи погранични положај хумске области, иступали самостално. Почетком XIV века, доњи ток Неретве, Стон и Невесиње држао је кнез Константин (сошез СопзлапНпиз) из цетинског властеоског рода Нелипчића. Област којом су краткотрајно самостално управљали наследници кнеза Мирослава, званично је названа Кнежевство Хумско, а много касније исти назив, Сотжк) сН Сће1-то, употребљава и Мавро Орбин.
Мада су га често носили Немањићи, међу њима и Вуканов потомак Вратко, војсковођа Стефана Душана, звање кнеза је девалвирало јер се веома раширило на јужнословенским просторима, посебно у Босни. Током времена по рангу је постало ниже од војводе, кефалије, понекад и севаста. О томе сведочи и звање кнеза жупског.
Достојанство и владарски ранг титули кнеза повратили су обласни господари Војислав Војиновић и Лазар Хребељановић. Они су своје феудалне области образовали у старим српским земљама, где великаши нису носили звучна византијска звања. Настојећи да од Дубровника поврати Стон, Војислав је истицао да је хумски кнез. Повеље је потписивао прикладнијом титулом кнеза, без територијалних ограничења, јер се његова област простирала од Рудника до Дубровника и Котора. Од цара Уроша, са којим је био у добрим односима, добио је право да убире светодмитарски доходак. Он је први обласни господар који се јавља са владарским придевком Стефан. На надгробном натпису забележен је као велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље.
Углед кнеза још више је уздигао Лазар Хребељановић, господар Моравске Србије. Све исправе, без изузетка, потписивао је као кнез, што је у складу са натписима на његовим печатима. У дубровачким документима он је сотез или соп1е 1_,а2аго. Његовој званичној титули оновременици понекад придодају атрибут велики, али чешће у списима који су настали после 1389. године. Звучна достојанства нису оптерећивала господара Моравске Србије који је са скромном титулом остваривао замашне политичке циљеве. Укупна државничка делатност у складу је са осталим деловима интитулације. Присвојио је владарски придевак Стефан и иступао као самодржац свих Срба. Титулу коју је носио коначно је уврстио у владарска звања. Оба његова сина,  Стефан и Вук, започела су политичку делатност као кнежеви.

Р. Михаљчић

Извор: ЛЕКСИКОН  СРПСКОГ  СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили, СИМА ЋИРКОВИЋ - РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 18, 2018, 06:53:54 поподне
КРАЉ - владарска титула XIV до XV века. Откада се јавља у текстовима, титула краља одговара титули гех латинских споменика. Византијски писци који говоре о Словенима у време досељавања и о првим столећима живота на Балкану употребљавају овај латински термин за словенске главаре. За Мусокија (или Мужока), једног од словенских старешина на другој страни Дунава, Теофилакт Симоката каже да је такозвани рига (ртјуа) варварским језиком.   Називом ге§еб (ре'уе$) окарактерисане су словенске старешине под аварским каганом, затим локални кнежеви у околини Солуна.
Као и на Западу у раном периоду, ова титула не подразумева високи ранг, нити одређено место у хијерархији. То ће доћи тек касније афирмацијом „универзалних" власти папа, византијских царева, римско-немачких царева, који титуле и одговарајуће симболе додељују својим савезницима и вазалима стварајући тако хијерархијске системе. Супротно старим романтичарским тумачењима, титула гех и дијадема или круна која уз њу иде, нису израз суверености већ потчињености ономе ко је додељује, знак укључивања у његов хијерархијски систем. Али, то истовремено доноси изједначавање са онима који су у таквом односу према папи или цару, и стављање изнад оних који нису у непосредном односу према носиоцу „универзалне" власти.
Словенски облик титуле, реч крллв јавља се први пут у Житију Методијевом (настало крајем IX или почетком X века, најстарији рукопис из XII-XIII века) у општем значењу владара. Етимологија речи није поуздано утврђена, али већина истраживача је изводи из имена Карла Великог (771-814), чиме је одређена и хронологија настанка. У сваком случају, титула крллв. је била раширена међу Словенима пре доласка Мађара у Панонску низију (896), јер су је они добили словенским посредством (клга-1у, краХг)$).
Најраније се титула краља употребљава у односу на Сватоплука (870-894), а затим у латинском облику за хрватске владаре. У актима Сплитског сабора 925. и у папском писму доследно се разликују Томислав гех Сћгоашгит и Михајло Вишевић Зих Сћи1тогит, што тешко може бити игра случаја. На папској курији су се разлике знале и на њих се пазило. Али, није свугде било тако. Исти Михајло је у Јужној Италији, поводом напада на град Сипонт (926), забележен као гех 8с1аиогит. С друге стране, у попису владара с којима византијски цар има преписку, титула гех (ргј|) приписана је владарима Саксоније, Баварске, Галије и Германије, док се владари из словенског суседства титулишу као архонти (в.). Први по реду је архонт Хрватске и тим архонтима цареви шаљу наређења и третирају их са веће висине него владаре Мађара, Руса и Печенега, који су такође архонти.
У време сукоба између папа и римско-немачких царева додељивање титула и краљевских инсигнија (в.) постаје средство ширења власти и утицаја. У XI веку се укључују и византијски цареви који краљевске знаке дарују хрватским владарима (Стјепан Држислав 1040) који титулу гех носе од раније. Међу српским владарима је Михајло Војиславље-вић титулисан као краљ (ЗсЧауоттптт ге§1) у папском писму с почетка 1077, у коме је реч о црквеном рангу државе (ћопог ге§ш), застави светог Петра и палију као симболу архиепископског достојанства. У сваком случају, пре те године је уведена краљевска титула, посведочена и у следеће две генерације, код Бодина, Михајловог сина, и Ђорђа, Бодиновог сина (прва половина XII века).
У краљевству „Далмације и Диоклитије" чувала се успомена на краљевску титулу, мада је нису сви владари носили - Михајло око 1189. био је само вељи кнез. Немањин син Вукан носио је титулу гех. На дукљанске традиције су се позивали Стефан Немањић и Сава, кад су се пре 1217. обраћали папи с молбом да пошаље благословену круну како би могао „да крунише свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова" у коме се њихов отац родио, а то је била „Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка" (Доментијан).
Иако је краљевска титула код српских владара употребљавана најмање једно и по столеће, ипак је крунисање од стране папског легата круном послатом из Рима схваћено као значајна промена у рангу владаоца. Најбоље се то види по чињеници да су већ савременици, а и сви потомци, Стефана Немањића називали првовенчани краљ и изричито наглашавали да је он био први венчани краљ српске земље и поморске. Насупрот Вукановој титули у којој су саставни делови били Далмација и Дукља, у титули Стефана Првовенчаног и његових наследника саставни делови су српске земље и поморске, које су замениле Захлмију, Травунију, Диоклитију које се набрајају до времена краља Владислава.
Са краљевском титулом и круном као трансперсоналним симболом државе преовладала је идеја о недељивости државне територије. Збачени владари су неслужбено и даље називани краљевима. Нови моменат је било увођење титуле млади краљ (в.) по угледу на Угарску за предодређеног наследника престола. У току четири генерације није било битне промене у положају младих краљева, који су имали боравиште и управну функцију у Зети.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 18, 2018, 06:55:43 поподне
Краљ, наставак

Битна је, међутим, промена настала Душановим крунисањем за цара 1346. године. Титулу краља Душан је тада препустио сину Урошу и у неким својим актима наглашавао разлику између земље цареве и земље краљеве. И савремени византијски писци су схватили да је Душан после крунисања поделио државу, да је стари део (од Скопља до Дунава) препустио сину да влада по српским обичајима. Међутим, одредбе Душановог законика и извори који осветљавају царски период његове владавине показују да је владао сам и да држава није била подељена неком унутрашњом границом.
После Душанове смрти (1355) титула краља је привремено изашла из употребе, јер Урош није имао наследника, није био ни ожењен кад је примио царски престо. У ближе непознатим околностима, свакако пре 1365. године, дошло је до обнове ранијег система утолико што је цар Урош узео за савладара великаша Вукашина са титулом краља. До 1371. обновљена је и титула младог краља и додељена Вукашиновом сину Марку. Услед оскудице изворних обавештења није јасно да ли је то учињено уз сагласност цареву, тако да се владарска хијерархија састојала од цара, краља и младог краља, или је то враћање ранијим немањићким традицијама уследило у доба кад су Урош и Вукашин били у сукобу, па се на Вукашиновој територији са царем није ни рачунало. У сваком случају, после Маричке битке (26. септембар 1371) Марко је од младог краља постао краљ и титулу је носио до смрти (17. мај 1395).
Титула краља није нестала са Марком, јер је у међувремену бан Босне Твртко I, као наследник Немањића и господар значајног дела њихових некадашњих земаља, пренео српску краљевску титулу и круну на своју државу. Као наследник босанских банова и потомак краља Драгутина и српског владарског рода који је изумро (на Марка се није обазирао) припало му је двоструко наслеђе и то му је дало основа да се крунише „сугубим венцем" (двоструком круном) за краља Србљем, Босни, Поморју и Западним Странам. Од крунисања 1377. титула краља остала је код владара Босне све до краја државе. Каснији владари из династије Котроманића покушали су 1446. и 1461. да симболички ојачају свој положај крунисањем папском круном од стране папског легата. План из 1446. се изјаловио, а 1461. је изазвао оштар протест угарског краља, ублажен наглашавањем вазалног положаја Босне.
После погубљења краља Стефана Томашевића (1463) титулу краља је у два маха додељивао султан Мехмед II (1465, 1476) босанским великашима на неком делу територије босанске државе, док је угарски краљ Матија поставио за краља Босне и крунисао великаша Николу Илочког (1471-1477). Крајем XV века се преговарало о томе да Иваниш Корвин, ванбрачни син краља Матије, постане краљ Босне. После тога краљевска титула више не игра улогу у политици, а тиме је изумро и босански изданак српске краљевске титуле. Како је у Србији титула краља изашла из обичаја пре краја XIV века, по-кушаји настављања и обнављања државе крајем XV и у XVI веку повезани су са титулом деспота. Титула краља ипак није била заборављена. У писму што су га милешевски монаси Дамјан и Павле 1597. упутили папи са обавештењима о Србији, тражећи владара и ослободиоца, каже се да се владар крунише на три места: у Жичи, Расу и Пећи, да се крунише „по закону светог Саве" и да се очекује да даје привилегије цркви. Као и друга обавештења и ово рефлектује мешавину књишких знања и усмених традиција.

С. Ћирковић

Извор: ЛЕКСИКОН  СРПСКОГ  СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили, СИМА ЋИРКОВИЋ - РАДЕ   МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 19, 2018, 04:02:48 пре подне
Прва српска држава и први сроски владари

6. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706984-Stvaranje-prve-srpske-drzave

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 19, 2018, 11:25:50 пре подне
Лоза Немањића

http://esvideo.es/video/watch/0F00HDKQmREP7pu6Q=

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 20, 2018, 04:14:15 пре подне
Прва национална слобода и независност

7. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707170-Vizionarstvo-kneza-Vlastimira


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 21, 2018, 04:43:12 пре подне
Борба за власт, узрок српских неслога.

8. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707342-Zasadjeno-seme-srpske-nesloge
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 22, 2018, 04:43:06 пре подне
Проклетства српске владарске неслоге

9. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707494-Bugari-ne-postuju-carsku-rec

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 23, 2018, 04:41:53 пре подне
У страху од бугарске освете, Захарије са народом бежи у Хрватску, а потом, неколико година касније, Часлав обнавља Србију.

10. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707673-Osveta-bugarskog-cara-Simeona
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 24, 2018, 04:50:38 пре подне
Српска племена у једној заједници, а после Часлављеве смрти, та држава нестаје.

11. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707861-Knez-Caslav-obnavlja-Srbiju
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 25, 2018, 05:28:41 пре подне
Љубав на први поглед

12. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708029-Ljubavna-romansa-princeze-i-suznja
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 26, 2018, 04:30:54 пре подне
Први пут у слободним и независним европским државама

13. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708236-Prva-srpska-kruna-stize-u-Zetu

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 04:47:21 пре подне
Појава Бодина код Срба - инвазија Нордијаца на Сицилију и на Балкан - присаједињење Рашке и Босне

14. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708434-Papa-Urban-krece-u-krstaski-rat
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 06:26:30 поподне
СРБИЈА

Насељавање Срба на Балканско полуострво и његов ток не можемо са сигурношћу датирати, што због непостојања прецизних извора из тог времена, тако и због чињенице да још увек није разрешен проблем њихове прапостојбине. Сматра се да је насељавање Срба отпочело након пропасти опсаде Цариграда 626. године и да се окончало пре смрти византијског цара Ираклија (610—640) 11.02.641. године.
Бојка или Бела Србија је била област у Европи која је према наводима византијског цара Константина Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством“ (лат. Де администрандо империо) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. Он у свом делу каже: „Срби воде порекло од некрштених Срба, названих и Бели, насељених са оне стране Турске (Мађарске), у крају који се код њих назива Бојки (Бојка), где им је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска (југ данашње Пољске и Шлеска), она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле ови Срби од давнине настањени“.
Сам термин Бојка али и њен тачан положај до данас нису разрешени и на снази су две претпоставке које је смештају:
• западно од Беле Хрватске на простор северне Чешке и Лужице
• источно од Беле Хрватске на простор источног Закарпатја односно на северозападу данашње Украјине
Према Константину Порфирогениту Срби су населили простор од Цетине до Бојане док је северну границу њихових насељавања чинила Сава односно Дунав. Границу између Срба и Хрвата чине жупе: Имота, Цетина, Ливно, Плива, које су у саставу Хрватске.

Властимировићи су прва српска владарска породица о којој постоје историјске белешке, и која је, према легенди, владала Србима и у њиховој прапостојбини тзв. Белој Србији.
Сина кнеза Дервана, који је предводио Србе у сеоби на Балкан, наследио је после смрти његов син, тако да је власт, током векова, остала у истој породици, а први кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се предпоставља да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.
Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико, међусобно повезаних, кнежевина. Средином IX века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром. Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Владао је као де фацто суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт Византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836—852) који су покушали да потчине Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност. До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:
• Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са и на Србе
• Властимирово савезништво и помоћ Византији током рата Византије и Бугарске око 846. године
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.
Први српски владар, који је примио хришћанство, је био велики жупан Мутимир 879. године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом Бугарском царству. После његове смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства (Самуилово / Македонско, Западнобугарско или Бугарско/ царство (976-1018) је држава која је настала из устанка комитопула (синова комите/кнеза Николе) првог, у низу од три, словенска устанка против Византије у X и XI веку. Свој врхунац достигла је за време владавине цара Самуила).
Нови државни центар створен је у првој половини XI века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михајло, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са жупаном Вуканом. Прву половину XII века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.

Извор: www.starisloveni.com
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 27, 2018, 08:07:48 поподне
Визионарски краљ Бодин Константин и довитљив и вешт на оружју Вукан

15. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708608-Oruzjem-i-recima-do-srpske-drzave
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 28, 2018, 12:06:35 поподне
Књига коју би вредело прочитати или поставити у дигиталну библиотеку Порекла

http://novi.uciteljneznalica.org/PDF/arhiva%20autora/991_Bogdanovi%C4%87,%20Dimitrije%20-%20Knjiga%20o%20Kosovu.pdf

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: НиколаВук јануар 28, 2018, 02:54:09 поподне
Књига коју би вредело прочитати или поставити у дигиталну библиотеку Порекла

http://novi.uciteljneznalica.org/PDF/arhiva%20autora/991_Bogdanovi%C4%87,%20Dimitrije%20-%20Knjiga%20o%20Kosovu.pdf

Ова књига већ постоји у дигиталној библиотеци којој приступ имају само чланови Друштва.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 28, 2018, 04:14:21 поподне
Није ми јасно. Сарадник сам Порекла такорећи од његовог оснивања 2012. године. Платио сам годишњу чланарину. Како то онда да приступ дигиталној библиотеци имају само неки одабрани чланови Друштва? Где сам онда ја сврстан након толико постављених прилога? Ако се не водим као члан Друштва, онда да прекинем сарадњу? Нека ми неко то објасни.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: НиколаВук јануар 28, 2018, 05:36:35 поподне
Није ми јасно. Сарадник сам Порекла такорећи од његовог оснивања 2012. године. Платио сам годишњу чланарину. Како то онда да приступ дигиталној библиотеци имају само неки одабрани чланови Друштва? Где сам онда ја сврстан након толико постављених прилога? Ако се не водим као члан Друштва, онда да прекинем сарадњу? Нека ми неко то објасни.

Ако сте платили чланарину, морате имати приступ дигиталној библиотеци. Проверите са Бројем 1 око корисничког имена и лозинке.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: Број 1 јануар 28, 2018, 05:45:01 поподне
Није ми јасно. Сарадник сам Порекла такорећи од његовог оснивања 2012. године. Платио сам годишњу чланарину. Како то онда да приступ дигиталној библиотеци имају само неки одабрани чланови Друштва? Где сам онда ја сврстан након толико постављених прилога? Ако се не водим као члан Друштва, онда да прекинем сарадњу? Нека ми неко то објасни.
Војиславе,
Проверите своју електронску пошту. Дана 9. новембра 2017. послати су Вам приступни подаци за коришћење дигиталне библиотеке, а управо сам Вам поново проследио наведене дописе.
Нема никакве потребе за оваквим тоном. Нема одабраних, ни повлашћених. Нико Вас ни за шта није ускратио.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 28, 2018, 06:52:10 поподне
Распад хетерогених српских племена

16. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708752-Bodin-silazi-sa-istorijske-scene
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 05:09:40 пре подне
Све је у реду са приступом дигиталној библиотеци за чланове Друштва. Заборављена лозинка. Хвала на помоћи!
Војислав
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 07:29:25 пре подне
Освежавање знања о средњем веку код Срба, које је, што нашом небригом, што политичким приликама и школским програмом, доста занемарено и почело да пада у заборав.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/684743/Nemanjici-misticni-i-svevremeni

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 07:49:32 пре подне
Osam vekova srpske krune:

1. Srbima tron od pape
2. Zetska igra oko prestola
3. Katolik postao iz nužde
4. Srpkinja na čelu Mađarske
5. Krstaši ojadili grčkog cara
6. Prizor beše pun strave
7. U zemlji divljih ljudi
8. Braća u ratu za presto
9. Carev poljubac za slugu
10. Zavist braće Zavidovića
11. Rigaše zmija svoju zlobu
12. Prvi župan široke ruke
13. Bogumili prete pravoslavlju
14. Građanski rat zbog jeretika
15. Zlo se širi od Carigrada
16. Savez Srba i nemačkih krstaša
17. Nemanjin plan je uspeo
18. Svadba umesto konopca
19. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/660097/Osam-vekova-srpske-krune-19-Tron-za-srednjeg-sina
20. http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/660254/Osam-vekova-srpske-krune-20-Poslednja-godina-u-Hilandaru

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 11:46:19 пре подне
О овим раним српским владарима је већ било речи, само из другог извора.

http://srbiubih.com/gtftf/?lang=lat

http://srbiubih.com/hzzfzugdffztsdtrssw/?lang=lat

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 07:16:52 поподне
Борбе Византије и Угарске око Србије

17. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708970-Zamajac-slobode-srpskih-plemena

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 29, 2018, 07:19:21 поподне
Сви делови фељтона:

                                          НАШИ ВЛАДАРИ ПРЕ НЕМАЊИЋА- Фељтон

1. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706125-Zaboravljeni-u-istorijskoj-tami
2. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706249-Pogubna-podela-Rimskog-carstva
3. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706438-Car-Justinijan-zastitnik-Srba
4. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706611-Sklaveni-prastari-srpski-rod
5. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706787-Sibara---srpska-kuca-na-Balkanu
6. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:706984-Stvaranje-prve-srpske-drzave
7. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707170-Vizionarstvo-kneza-Vlastimira
8. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707342-Zasadjeno-seme-srpske-nesloge
10. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707673-Osveta-bugarskog-cara-Simeona
11. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:707861-Knez-Caslav-obnavlja-Srbiju
12. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708029-Ljubavna-romansa-princeze-i-suznja
13. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708236-Prva-srpska-kruna-stize-u-Zetu
14. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708434-Papa-Urban-krece-u-krstaski-rat
15. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708608-Oruzjem-i-recima-do-srpske-drzave
16. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708752-Bodin-silazi-sa-istorijske-scene
17. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:708970-Zamajac-slobode-srpskih-plemena




Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 08:52:24 пре подне
Неродимље, последња престоница Немањића

http://www.srbijanac.rs/tekst.php?prica=77&pismo=lat
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:08:52 поподне
Владарска породица

На челу Срба у Рашкој области налазили су се краљеви. Титула се преносила са оца на сина. Имена прва четири краља нису упамћена. Претпостављам да је први живио приближно од 595-660. године, други од 625-690. године, трећи од 655-720. године, четврти од 680-745. године. Пети краљ Срба у Рашкој био је Вишеслав (705-770). Наслиједио га је син Радослав (735-795). А њега син Просигој (760-825). Послије њега краљ је постао његов син Властимир (789-860).
Властимир није био само господар Рашке већ и околних земаља. То се види по томе што је удао кћер за требињског жупана Крајину и при томе га именовао за самосталног владара - архонта (велики жупан). То не би могао учинити да није имао власт у тим крајевима. Властимир је потукао Бугаре када су покушали да заузму Рашку.
Властимир је имао три сина: Мутимира (818-890), Стројмира (825-892) и Гојника (828-896). Мутимир је владар постао око 860. године. Имао је три сина: Прибислава (846-910), Брана (848-910) и Стефана (852-920). Стројмир је имао сина Клонимира (855-925). Гојник је имао сина Петра (854-934).
У доба Мутимира Срби су прешли у источно хришћанство. Неки историчари сматрају да су Срби за вријеме Мутимира први пут примили хришћанство. То се сигурно десило раније јер је папа Иван VIII позвао Мутимира, да се, по традицији својих претходника, врати панонској дијецези. То значи да су Мутимирови преци и претходници у вјерском погледу били окренути више према Риму него према Константинопољу. Сигурно је да су Срби (Словени на Балкану) примили хришћанство много раније него што се сматра. Црква је била активна у покрштавању стотинама  година раније. У Мутимирово вријеме је било још доста Срба који су вјеровали у стару словенску религију. Чак је могуће да је и владрска породица била сљедбеник старе религије, а да су сарађивали са хришћанском црквом и дозвољавали покрштавање становништва из политичких разлога.
Још од ранијег доба краљеви из Рашке били су владари свим Србима, на територији Рашке, Босне, Зете, а и шире. Тако је хришћанство преко владарске куће постало званична религија читавог народа. Прелазак у источно хришћанство (православље) озваничен је крштењем трећег Мутимировог сина Стефана и Гој никовог сина Петра. Тако да су они први православни Срби (источни хришћани) из владарске породице. Срби на западу и југозападу били су у областима у којима је служба служена латинским обредом, па су послије 1054. године многи остали у римокатоличкој вјери.
Мутимира је наслиједио син Прибислав, али је убрзо дошло до рата међу браћом. Бран Мутимиров је преузео власт, а Прибислав је са сином Захаријем (873-939) отишао некуда. У каснијем периоду дошло је до рата између Брановог сина Павла (875- 940) и његовог стрица Петра Гојниковог. Петар је поразио Павла који је морао побјећи у Бугарску. Павле Бранов се ускоро вратио у Србију на челу бугарске војске, потукао Петра Гојниковог и покорио Рашку.
Послије свих међусобних ратова на власт је дошао Клонимиров син Часлав (885-960). Смирио је рођаке и обновио српску државу у чији састав опет улазе територије данашње Србије, Босне, Херцеговине, Црне Горе, сјеверне Албаније, Срем и Славонија. Србија је опет постала снажна и велика држава. Шта је даље било са потомцима Павла Бранова и Петра Гојникова није забиљежено.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:10:40 поподне
Наставак:

Народ у Чаславовој држави дијелио се на скупине: Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце, Неретљане и друге. Народне скупине су се звале по областима у којима су биле настањене. Неретљани су у то вријеме заузели отоке Казу, Вис и Ластово, а држали су поред њих и четири своја острва Мљет, Корчулу, Брач и Хвар.
Таква српска држава трајала је до 960 године. У једном сукобу Часлав је поразио Мађаре и улогорио се негдје у Срему. Неколико дана касније, једне ноћи Мађари су изненадили Србе и заробили Часлава, а онда су и њега и остале мушке чланове његове породице везали и бацили у ријеку Саву. Тако су их подавили. Тада се држава којом је до тада владао Часлав распала на Рашку, Зету, Босну, Захумље и још неколико мањих територија.
Послије Часлава источне српске земље потпадају под власт Романије (Византије) и тако ће остати све док Стефан Немања није обновио самосталну српску државу (око 1186).
Од ове старе краљевске лозе у Рашкој, Зети и Требињу су остали да живе потомци Стефана Мутимировог, једног од два прва званично крштена племенита Србина. Стефановом сину (882-960) није упамћено име. Вјероватно је убијен са краљем Чаславом. Стефанов унук је Хвалимир (910-980) који је владао Зетом. Његови синови су Петрислав који је владао Зетом и Драгомир (947-1016) који је владао Требињем. Петрислава Хвалимирова је на мјесту краља Зете наслиједио син Јован Владимир (965-1016). Драгомира Хвалимирова је наслиједио син Стефан Војислав (976-1050). Свети краљ Јован Владимир није имао синове па је власт у Зети преузео његов брат од стрица Сефан Војислав. Његови синови су: краљ Зете Михаило (1010- 1081), владар Требиња Радослав (1014-1082) и Гојислав. Михаила је на пријестолу Зете наслиједио син, краљ Бодин. Радослав је имао синове Вукана (1044-1106) и Марка. Своју браћу од стрица Радослава; жупане Вукана и Марка, краљ Бодин је поставио за владаре Рашке. О поријеклу Стефана Немање постоји више различитих предања.
У XIII веку имају потомци споредних линија српске краљевске куће само титулу жупана. Када се владалачка моћ оснажила, именовали су они, на место наследних племенских кнежева, за жупане своје чиновнике који беху од њих зависни. Тако се, онда, десило да је, у XII веку, врховни намесник на истоку Србије, велики жупан (Рашке), постао јачи и моћнији од краља који је имао престоницу у дукљанском приморју, те постао господарем земље2
Велики жупан Вукан је био јак владар. Водио је борбе са Грцима на Косову крајем XI вијека. Вукан је 1091. године спалио Липљан. Опустошио је поља око Скопља и Тетова 1093. године. Склопио је мир са Империјом Романијом (Византијом) 1094. године и дао им као таоце своје синовце Уроша и Стефана Вукана. Након двије годне опет је заратио са Ромејима. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Завида (1072-1140). Али он није био дуго на власти. У сукобу са браћом (или браћом од стрица) изгубио је и морао је побјећи у Зету гдје је имао имања. Та имања је наслиједио од оца Вукана.
Брат Вуканов, Марко, имао је синове Уроша и Стефана Вукана. Убрзо је Урош Марков преузео власт у Рашкој. Своју кћерку Јелену удао је за мађарског краља Белу II (син Алмошија), који је био ослијепљен као дијете од стране свог стрица мађарског краља Коломана.
Уроша је наслиједио син Урош II. Његов брат Бела живио је на мађарском двору и имао велики углед. Бела је имао синове Давида, Константина и Стефана и кћерку која је удата за сина кијевског кнеза. Бела је једно вријеме био жупан Рашке. Послије Уроша II и Беле велики жупан у Рашкој постаје њихов трећи брат Деса (око 1162. године), а послије њега на власт долазе синови Завиде Вуканова. Кћерка жупана Десе је била удата за Леонарда, сина млетачког дужда Витала II Микијелија.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:13:51 поподне
Н е м а њ и ћ и

Завида је имао синове: Тихомира, Страцимира и Стефана Мирослава, а у изгнанству из Рашке на старом породичном имању у Рибници (данашња Подгорица) 1113. године родио му се четврти син Стефан Немања. Крштен је по римском обреду, у католичкој цркви, јер грчко-православних цркви није било у околини у то доба.
Завида се са синовима вратио у Рашку прије 1135. године, а негдје у то доба Немања је оженио Ану. Негдје у периоду између 1145-1149. године Немања се у својој тридесет другој или тридесет шестој години живота поново крсти у цркви Св. Петра и Павла која се налази у околини данашњег Новог Пазара. Тако из римског обреда, грчким обредом прелази у православље, што ј е изазвало одушевљење и цркве и народа.
Немањи углед подиже и сусрет са ромејским царом Манојлом у Нишу 1158. или 1162. године.
Око 1165. године велики жупан постаје најстарији Немањин брат Тихомир. Нешто касније долази до сукоба између Немање и његове браће. Око 1167-1168. године долази до битке код Пантина на ријеци Ситници на Косову у којој је Немања побједио браћу, а при томе се у ријеци Ситници удавио Тихомир, јер је коњ потонуо због тежине оклопа и оружја. Та судбина је задесила и један број његових присталица. Тако је Стефан Немања постао велики жупан. Браћи Страцимиру и Мирославу није се светио што су били против њега већ им је опростио. Тихомир, Страцимир и Мирослав имали су потомке.
Свети Сава у житју Светог Симеона каже да је Стефан Немања обновио очевину и дедовину и да је повратио дедовину која је била насилно одузета. Стефан Првовјенчани каже да је Стефан Немања добио у дио очевину: Топлицу и Ибар, Расину и такозване Реке. Ријечи Светог Саве потврђују нам да је Стефан Немања био Вуканов унук, а то име Немања је дао и најстаријем сину.
Стефан Немања је обновио самосталну српску државу Рашку. Његове потомцке је по њему народ касније назвао Немањићима. Међутим, сви Немањићи су испред својих личних имена стављали име Стефан, а сами себе нису звали Немањићима. Име Стефан су носили у част свог претка Стефана Мутимирова (852- 920), који је први њихов предак који је крштен. Име Стефан су носили и Немањини преци.
Ромејски цар Манојло напао је Немању 1172. године са неколико хиљада људи. Није чекао да му пристигне читава војска. Срби су потучени и повукли су се у планине. Немања се тада предао Манојлу, а он га је одвео у Константинопољ. Из тог времена остало је неколико описа Стефана Немање. Хроничар Јевстатије за Немању каже: Човјек у сразмјери какву природа људима даје, високо израстао и лијеп на око. Хроничар Константин Манас: Одметник, варварин, високихрамена, наочит човјек.
Стефан Немања је оженио Ану. За њу се не зна тачно ког је била поријекла. Да ли је била Гркиња или је била од српског племства. Постоји мишљење да је била кћерка босанског бана Борића. Данас се тврди да је Ана била кћерка Ромејског цара Романа IV. Ово је мало вјероватно јер је овај цар владао од 1068-1071. године, па би му Ана у том случају могла бити само унука или праунука. Стефан Немања је мао синове Вукана и Стефана Првовјенчаног и кћерку Вуку, као и још двије кћерке којима нису упамћена имена. Кад је Стефану Немањи било око шездесет година родио му се син Растко. Стефан Немања у старости се замонашио, као и његова жена Ана (монахиња Анастасија). Монашко име му је било Симеон. Послије смрти проглашен је за свеца - Свети Симеон Мироточиви. Умро је 13. фебруара 1199. године и мошти му се и данас налазе у манастиру Студеница. По казивању монаха мошти су добро очуване. Тијело је читаво, а кожа није потамнила. Одјећа на моштима Светог Симеона временом сатруне, тако да се склања и на мошти се облачи нова одјећа.
Растко Немањић - Свети Сава (1175-1236) остварио је аутокефалност Српске православне цркве. Имао је значајног удјела у политичком животу Рашке. Умро је у Трнову у Бугарској и ту је и сахрањен. Убрзо је пренијет у манастир Милешево. У Милешеву су мошти Светог Саве биле све до 27. априла (10. маја) 1595. године, када су их Турци (Синан-паша) на Врачару у Београду спалили.
Вукан Немањић имао је пет синова: Ђорђа, Димитрија, Стефана, Владина и Растка. О кћеркама нема посебног помена осим предања о Јевросими (Ефимија) Вукановој. Сви су имали потомке. Вукан Немањић владао Зетом, Требињем, Хвосном и Топлицом.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:15:03 поподне
Наставак, 1.

Потомак Димитрија Вукановог је велики војвода Вратко, који је био војсковођа цара Душана. Вратко је отац кнегиње Милице удате за кнеза Лазара Хребељановића. Владика Василије Петровић Његош у својој Историји о Црној Гори коју је написао за грофа Михајла Иларионовича Воронцова у Москви, марта 1754. године спомиње Вратка Богдановића: Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић. Итадарече невјерни Вук Бранковић..
Вратко Богдановић је отац кнегиње Милице. Као отац кнегиње Милице се у народним пјесмама помиње Југ Богдан. Име Југ Богдан се не може наћи у историјским документима. У народним пјесмама помиње се и девет Југовића погинулих на Косову са старим оцем Југ Богданом. Зна се да је кнегиња Милица имала брата, жупана Николу.
Стефан Првовјенчани Немањић (1143-1228) је први српски владар крунисан за краља од стране папе. Круну је добио од римског папе Хонорија III, крајем 1217. године. Стефан Првовјенчани женио се три пута. Прва жена му је била Јевдокија Дука, кћерка ромејског цара Алексеја III Анђела. Са њом је имао три сина. Њу је отјерао око 1203. године. О другој жени са којом је био у браку од 1204-1207. године нема података. Трећа Стефанова жена била је унука венецијанског дужда Енрика Дандола, од 1207. године. Ана Дандоло је мајка четвртог Стефановог сина Уроша, док се за кћерку Комину не зна од које је жене.
Најстарији Стефанов син Стефан Радослав (1192-1250) је слиједећи краљ у лози Немањића. Жена му је била Ана Комина, епирска (ромејска) принцеза. Није познато да ли су имали дјеце. Племство је било незадовољно Радославом па је свргнут са пријестола и морао је да бјежи из земље, у коју се вратио нешто касније. На пријесто је дошао други син Стефана Првовјенчаног, Стефан Владислав (1195-1270). Он је са женом Белославом, кћерком бугарског цара Јована II Асена, имао два сина: Стефана и Десу и једну кћерку. О њиховим потомцима нису остали познати трагови. Трећи син Стефана Првовјенчаног је Предислав. Он је био свештеник, епископ захумски, а касније српски архиепископ Сава II.
Интресантан је један догађај из тог времена који помиње Владимир Ћоровић. Из обзира према мађарском краљу пропустио је Стефан 1221. године, да несметано прође кроз његову земљу нови латински цар, Роберт Куртнејски, син погинулог цара Петра, а шурак Андријин. Један француски извор тога времена (Extrait de la compilation dite de Bandonin g’ Avernes) казује, да је том приликом дошло до једне подвале српском краљу. Цар Роберт имао је уза се једног „ сержана “ из Лила, за кога се говорило да је његов незаконити стриц. Лепу кћер тога сержана дао је цар богато нагиздати и претстављајући је као своју рођену, успе, да је протури за жену српском краљу, вероватно једном сину или неком блиском рођаку Стевановом. Није нимало вероватно да је то била Јелена, Францускиња, удата за трећег сина Стеванова, пошто је Јелена морала бити млађа бар за читавих 15-20 година.
Ова дјевојка је тада морала имати више од шеснаест година што значи да је рођена око 1200-1204. године. Ова Францускиња никако не може бити Јелена Анжујска. Тешко је утврдити за кога је била удата. Могуће је да је удата за неког од петорице Вуканових синова.
Четврти син Стефана Првовјенчаног, Стефан Урош I (1210-1277) смијенио је на пријестолу свога брата Владислава. Урош је између 1248-1260. године оженио француску принцезу Јелену Анжујску, рођаку Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља и рођаку француског краља Луја IX Светог.
Карло (1226-1285) је био брат тадашњег француског краља Луја IX Светог (1215-1270). Њихова браћа су Робер (1216-1250), гроф од Артоиса; Жан (1219-1271), гроф од Анжуја и Маине и Алфонс (1220-1271), гроф од Тулуза. Имали су и сестру Изабелу која је била монахиња. Јелена је могла бити кћерка неког од Карлове браће (Роберта или Жана). У том случају је могла бити рођена измећу 1235. и 1243. године. Отац Луја IX и Карла I, француски краљ Луј XVIII (1187-1226) имао је полубрата Филипа Хурепела (1200-1234). Луј XVIII и Филип били су синови француског краља Филипа II Августа (1165-1223). Филип ^урепел је био ожењен Матилдом од Булоње (1223). Могуће је да је Јелена Анжујска његова кћерка. У том случају је рођена између 1224. и 1226. године. Филип је имао сина Алберика и кћерку Жоан (Joan). Жоан се 1236. године удала за Гушиа од Шатиојна, грофа од Невера. Он је умро 1250. године. Нису имали дјеце. Жоан је остала удовица у двадесет и петој (шестој) години. Можда су је тада удали за Уроша. За Јелену се каже да је боравила у Мађарској, јер се сматра да је из тог правца дошла свадбена поворка. Тврди се да је у Мађарској живјела код тетке Јелене која је била удата за претходног мађарског краља Андрију II. Ово није тачно. Францускиња Јоланда од Куртнеа била је друга Андријина жена и умрла је 1233. године.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:21:05 поподне
Наставак, 2.

Да поменемо друге рођаке од којих би могла бити Јелена Анжујска (они од којих не може бити јер им се потомци знају нису поменути). Карлов прађед Луј VII имао је браћу, грофове Робера од Дроа и Пјера од Куртнеа. Гроф Робер је имао синове: Симона, Робера II, Пјера, Гијома и Жана. Робер II је имао сина Жана од Дроа који је био ожењен Алисом од Макона. Нема података о потомцима. Жан је ишао у крсташки поход са Теобалдом I од Наваре. Умро је 1239. године. Можда је Јелена његова кћерка. О потомцима остала четири сина грофа Робера од Дроа нема података. Јелена би могла бити унука неког од њих.
Пјер од Куртнеа је имао сина Робера. Роберови синови су Филип од Куртне- шампинела који је умро 1245. године и за кога нема података о потомству, па би Јелена могла бити његова кћерка и Раула. Раул, господар д’Илијеа и његова жена Аликс (Алис) од Монфора имали су само кћерку Мао (Mahaut) удату за грофа Филипа од Дампиера. Неки наши историчари тврде да је Јелена Раулова кћерка, што према овим подацима не може бити тачно.
Према тврдњи Гордона Мак Даниела, син императора Исака II Анђела, Јован Анђел био је мађарски вазал и господар Срема. Жена му је била Матилда, кћерка Маргарете од Куртнеа и унука Пјера од Куртнеа. Имали су кћерку Марију која била је удата за Ансоа од Кајоа (de Cayeux) који се помиње 1273. године као капетан Карла I у Албанији. Марија и њен син Ансо II (негдје пише Анзелмо) сахрањени су у Богородичној (Марковој) цркви у Улцињу. Помиње се да је 1280. године путовала из Апулие у Србију да посјети сестру краљицу. То никако не значи да су биле рођене сестре. Вјероватније је да су биле рођаке.
Према једној тврдњи Јелена је кћерка Одона од Монтагија из Бургундије и Јелисавете, сестре латинског цара у Константинопољу Балдуина II. И за ову Јелену се тврди да је отишла да живи у Будим код тетке. Позната су сва дјеца Одона и Јелисавете и Јелена Анжујска не може бити њихова кћерка.
Урош је имао три сина и двије кћерке. Синови: Стефан Драгутин, Стефан Милутин и трећи син Стефан о чијим потомцима нема података. Послије Урошеве смрти Јелена Анжујска владала је Зетом, Требињем, Плавом и Горњим Ибром. Јелена Анжујска умрла 1314. године на Косову.
Урошев син Стефан Драгутин (1251-1316) је наредни српски краљ. Оженио је Каталину (Катарину), кћерку мађарског краља Стевана V. Имао је два сина и пет кћери. О потомцима синова Владислава (који се два пута женио) и Урошица није остало писаних трагова. Једном приликом Драгутин је пао са коња и сломио ногу. У таквој ситуацији уступио је пријесто свом брату Милутину. Договорено је да Милутина наслиједи Драгутинов син Владислав. Драгутин је до краја живота био краљ у сјеверним предјелима Србије, Мачви и источној Босни.
Други син Уроша I, Стефан Урош II Милутин (1253-1321) постао је краљ 1282. године, на сабору у Дежеву. Женио се пет пута. Прва жена од 1273-1282. године била му је Јелена, која је била из неке српске властелинске породице. Са њом је имао сина Стефана Уроша III Дечанског (1274-1331) и кћерку Ану. Друга жена била је кћерка господара Тесалије севастократора Јована I Анђела, од 1282-1283. године. Са трећом женом од 1283-1284. године, Јелисаветом, кћерком мађарског краља Стевана V, имао је кћерку Зорицу (Царицу). Четврта жена била је Ана, кћерка бугарског цара Георгија I Тертера од 1284-1299. године. Са њом је имао сина Стефана Константина (1285-1321) и могуће још једну кћерку. Пета жена, од 1299. године па до његове смрти 1321. године, била је Симонида, кћерка ромејског цара Андроника II Палеолога. Са њом није имао дјеце. Неки историчари сматрају да је Милутин са Симонидом имао сина Константина. Симонида се удала за Милутина са осам година (Фрешот и Дифрен). Симонида је 1321. године имала двадесет и седам година. Константин је погинуо 1321. године. Ако је син Симониде могао је бити рођен најраније 1308. године имати највише четрнаест година. Мало је вјероватно да је могао ратовати против брата да је био толико млад. Са друге стране, зна се да је Константин владао Приморјем и Зетом у периоду 1314-1321. године.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:22:24 поподне
Наставак, 3.

Краљ Милутин створио је од Србије најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и Империја Романија (Византија). Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је организовао јаку војску. Као владар био је успјешан. Проширио је територију српске државе. Био је сналажљив, мудар, безобзиран, није вјеровао никоме. Био је неуморан градитељ, изградио је четрдесет цркава.
Стефан Дечански побунио се против оца Милутина 1314. године. Ову побуну Милутин је угушио, а сина Стефана Дечанског дао је ослијепити. Међутим, вјероватно заслугом Хумског епископа Данила, поткупљен је џелат, тако да се то није десило. Стефан Дечански је протјеран у Константинопољ, тако да Милутин није сазнао да његово наређење није извршено. Касније се Стефан Дечански вратио у Србију (1320. године) и живио је на свом двору у Будимљи (данашње Беране). Носио је повез преко очију, да се не сазна да није слијеп.
Краљ Милутин био је савршено здрав иако је имао доста година. Али, изненада се разболио. Није могао да говори. Дуго је боловао и умро 29. октобра 1321. године. Одмах по смрти Милутиновој у Србији су настали немири.
У Србији је метеж био неописив, тако да је чак и поворку која је носила краљево тело напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело обучено у богато одело. Епископ Данило је био заслужан што је ова погребна поворка успела да се одбрани од нападача. Милутиново тело је из Неродимља пренето у манастир Бањску где је сахрањен. Касније су Милутинове мошти преношене у Трепчу (1389. год.) и у Софију (1460. год.) где су и данас.
Појавила су се три насљедника. Два сина Милутинова, Константин и Стефан (Дечански) и Драгутинов син Владислав. Стефан Дечански је скинуо повез са очију и објавио да је прогледао. То је представио као чудо Божије, што му је донијело много присталица. И Константин је имао доста присталица и велику војску најамника. Стефана Дечанског подржавала је и црква. То је искористио и од стране цркве је крунисан за новог српског краља. Крунисање је обављено на Богојављење 6. јануара 1322. године иако је по Милутиновој жељи Константин био тај који треба да буде слиједећи српски краљ. Сва три претендента су се сукобили.
Између Стефана Уроша III и његовог полубрата Константина дошло је до битке која је била поприлично крвава. Дошло је до издаје од стране Константинове властеле па је битку је изгубио и био заробљен. Стефан Дечански је наредио да се Константин убије. Мавро Орбини пише да је Константина убио Владислав Драгутинов. Константина су опружили на неко дебло и клинцима кроз мишице и бутине су га приковали за дебло, а онда га пресијекоше по средини на двије половине. Савременик овог догађаја, Гијом Адам, биљежи да је Константин убијен нечувено свирепо.
По верзији неких латинских историчара дошло је до битке између браће у којој је Константин погинуо. Постоји и друга верзија по којој је Константин погинуо од стране Владислава. Према овој верзији Владислав заробио и објесио Константина па наредио да га на комаде исјеку. Константин је сахрањен у цркви града Звечана. О Константину ће бити још речено касније.
Стефан Дечански се 1323. године сукобио са Драгутиновим сином Стефаном Владиславом, краљем сјеверних подручја Србије, који је полагао право на круну по договору са сабора у Дежеву. Сукоб је трајао до 1324. године, када поражени Владислав бјежи у Угарску и о њему даљих података нема. Орбини каже да га је Стефан Дечански ухватио у Срему и бацио у тамницу у којој је умро, што највјероватније није тачно.
У младости Стефан Дечански био је таоц монголског кана Ногаја, од краја 1292. године, па све до 1299. године када је дошло до унутрашњег сукоба у Златној хорди и када је Ногај погинуо у сукобу са каном Златне хорде, Токтајем.
Стефан Урош III Дечански (1274-1331) женио се два пута. Прва жена му је била Теодора, кћерка бугарског цара Смилца. Са њом је имао сина Душана и сина Душицу (1310-1318) који је умро кад су били у изгнанству у Константинопољу. Теодора је умрла 1322. године у тридесет и трећој години живота. Друга жена од 1324. године била му је Марија, кћерка паниперсеваста Јована Палеолога. Са њом је имао сина Синишу и кћерке Јелену и Теодору. Тврди се да се Марија (1312-1355) удала за Стефана када јој је било дванаест година. Мислим да је била пар година старија. Симеон Урош Синиша (1326-1372), деспот, имао је синове Јована Уроша и Стефана Дуку и кћерку Марију Ангелину. О даљим потомцима се не зна.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:24:36 поподне
Цар Стефан Урош IV Душан Силни

Стефан Душан (1308 - 20. децембар 1355) оженио је 1332. године Јелену, кћерку бугарског деспота Страцимира и сестру бугарског цара Ивана Александра Асена. Са њом је имао сина Стефана Уроша V (1336-1371) и могуће једну кћерку. У младости је био доста лијеп и витак, али се касније се много удебљао.
Душан се први пут истакао у бици код Велбужда (данас Ћустендил) у подне, 28. јула 1330. године, када је разбио бугарску војску предводећи напад са 1.300 њемачких најамника, од којих су 300 били оклопљени коњаници (обје војске су имале по 15.000 војника). Душан је свога оца Стефана Дечанског збацио са пријестола 21. августа 1331. године. Стефан Дечански је убрзо умро, 11. новембра 1331. године.
Стефан Душан је уздигао Србију на до тада никада виђену висину. Био је велики војсковођа. У састав Србије ушла је Грчка до близу Атине (Епир и Тесалија), држао је опкољен Солун са копнене стране и заузимао земљу према Константинопољу. Планирао је да га освоји. Душан, краљ Србије и Грчке прогласио се за цара крајем 1345. године у Серу. Само крунисање за цара било је 16. априла 1346. године у Скопљу на државном сабору. Најприје је српска архиепископија проглашена за патријаршију, а онда је српски патријарх уз садејство бугарског патријарха Симеона и охридског архиепископа Николе и свих српских епископа, окрунио Душана царском круном. Крунисање је било свечано, уз присуство црквених личности које су извршиле крунисање и многобројних представника великих манастира из Свете Горе.
Цар Душан је највећи српски владар у средњем вијеку. Проширио је границе, прогласио државу царством, уздигао Српску православну цркву од архиепископије на патријаршију, донио писани законик и још много тога што до тада Србија није имала. Душан је био и доста строг владар, а као и сви остали Немањићи веома религиозан и наклоњен цркви. Цар Душан је имао и савјет састављен од двадесет и четири витеза изабрана од најугледнијих феудалаца.
Недостатак му је што није покушавао да уједини све територије на кој има је живио српски народ. Мали број његових активности био је усмјерен ка Босни или Срему, који су били настањени искључиво Србима. У јесен 1350. године дошло је до једног Душановог похода на Босну. Прошао је кроз Босну са 50.000 оклопљених коњаника и 30.000 пјешака. Није наишао на отпор и убрзо се вратио у Рашку. Босна је тада била прилично сиромашна и изгледа није било економске користи држати је у покорности.
Цар Душан је изненада умро 20. децембра 1355. године у четрдесет и седмој години живота. Не зна се од чега је умро. Пошто је у тим годинама био пунијег стаса могуће је да је умро од срчаног удара, а друга могућност је да је био отрован. Сахрањен је у манастиру Светих Архангела у Призрену.
Владари из куће Немањића живјели су око 70-75 година. Пуну снагу и моћ доживљавали су око шездесет пете године живота и тада би држава била и најмоћнија. Значи, Душан је био осамнаест година удаљен од свог зенита владавине, а требало је да влада још двадесет и осам година да је доживио животни вијек својих великих предака Стефана Немање и краља Милутина. За тих двадесет и осам година вјероватно би освојио Константинопољ и учврстио државу и под своју управу ставио Босну, Срем и Далмацију. За то вријеме припремио би сина Уроша да га достојно замјени на царском пријестолу. Таква држава могла је да заустави турски продор у Европу. Међутим, то се није десило. Са прераном смрћу цара Душана завршио се и период успона српске средњовијековне државе и почео је период пропадања.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:25:52 поподне
Наставак:

Цар Стефан Урош V Нејаки (1336-1371) није имао вољу да влада. Постао је цар у својој осамнаестој години. Био је више побожан и окренут цркви. Његову слабост искористили су ј аки српски феудалци и расцјепкали Душаново царство на низ малих и слабих државица. Умро је у тридесет и петој години живота. Неки сматрају да је отрован. Према неким тврдњама краља Уроша убио је Вукашин Мрњавчевић 1367. године.
У сукобу цара Уроша са Вукашином погинуо Никола Бућа, ризничар цара Душана, од кога остане син Петар Бућа од кога потичу племенити Буће у Дубровнику.
Властела цара Душана (и по документима и по народном предању):
Деспот Јован Оливер Грчинић, деспот Синиша Немањић (Душанов брат), деспот Јован Асен (други брат Душанове жене Јелене), деспот Иваниш (не зна се нешто више о њему), кесар Прељуб, кесар Војихна Немањић, севастократор Дејан, севастократор Бранко Младеновић (отац Вука Бранковића), велики војвода Димитрије Вратко Немањић (потомак Вукана Немањића и отац кнегиње Милице удате за кнеза Лазара), Богдан Грчинић (брат деспота Јована Оливера), Ђурађ Илијић господар Зете (садашњег црногорског дијела), кесар Гргур Голубић, Иван Голубић, Паламан Теутоникус, Михајло Бућа и његов брат Никола Бућа, (которски властелини) Никола Стањевић, Влатко Паскачић, Радослав Хлапен, логотет Хрс, логотет Ђорђе, логотет Прибац Хребељановић (отац кнеза Лазара), Каравид Фратнут, Димитрије Сума, Брајко Растисалић, Раосав Растисалић, Бранко Растисалић, ћесар Грегорије, Милош Леденић, Раослав Леденић, чеоник Обрад, војвода Мирко. Милан Повић, војвода Богоје, војвода Момчило, Хреља, Вукашин Мрњавчевић, Угљеша Мрњавчевић, логотет Гојко Мрњавчевић, војвода Војин и његова три сина: Милош Војиновић (умро млад), Алтоман Војиновић (отац Николе Алтомановића) и Војислав Војиновић; Томо Војиновић, казнац Градислав Бориловић, Јован Кастриот, кефалија Аврамбек, кефалија Андроник, Санко Драживојевић, Милтен Драживојевић, војвода Манцил Ливерија, чауш Алексија Цамплакон, Гргур Орловић, Раде Облачић, Храбреновић, Остоја Рајаковић, Страхиња и његов син жупан Ненад Страхињић, Толислав, Друговић или Чиховић из Захумља, војвода Ружир, Брајан жупан из Ужица, властелин Вук и др. Ту су били и рођаци ове властеле. Наравно, на двору је било и мноштво Немањића (око 50 властелина и жупана). Неки од њих су већ горе поменути,а било их је још; Стефан Драгушин (брат кесара Војихне и син Константина Немањића), Радослав Немањић (брат војводе Вратка) и други. А ту су и потомци Немањиног брата Мирослава: Никола, Богиша, Владислав, Богдан и многи други.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:32:44 поподне
Константин Немањић

Стефан Константин (1285-1321) је други син краља Милутина и његове четврте жене, бугарске принцезе Ане. Пошто је краљ Милутин протјерао Стефана Дечанског, Константин је био одређен да буде насљедник пријестола. О њему има врло мало забиљежених података.
Милутин је по тадашњој традицији поставио Константина за зетског краља. Константин је као краљ Зете у Скадру ковао сребрни новац. На том новцу је приказан како сједи на пријестолу и држи у руци скиптар, док на глави има круну. Константин је насликан са Милутином и Симонидом на фресци у Грачаници гдје је приказано како их Христос благосиља. Спомиње се Константин и у натпису на икони која је се налази у цркви Светог Николе у Барију. Та је икона поклоњена цркви у Барију 1319. године. Све то потврђуј е да је тада Константин сматран Милутиновим насљедником.
Константин је био владар Скадра, Зете и Требиња. Када се краљ Драгутин одриче пријестола у корист Милутина у 1282. години, он задржава управу над дијеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала. Он својој мајци Јелени даје управу над Скадром, Зетом и Требињем, да би, послије ње, Скадром, Зетом и Требињем управљао Константин, млађи син Милутинов.
Код историчара се појављују недоумице у вези тога која је од Милутинових жена мајка Константина. Неки мисле да је то прва Милутинова жена, али мислим да то није могуће. Са другом женом Милутин је био свега годину дана и нису имали дјеце. Са трећом женом је био такође годину дана и имали су једну кћерку. Са петом женом Симонидом Милутин није имао дјеце. Четврту жену Ану Милутин је оженио 1284. године. Знамо да је Милутин свог сина Стефана Дечанског послао као таоца монголском кану Ногају 1292-1299. године на Крим. Тада је Стефану били око седамнаест или осамнаест година (рођен између 1275-1278). Константину је било шест или седам година (рођен 1285. или 1286) и био је сувише мали за тако далек пут. То су показатељи да је Стефан Дечански син Милутинове прве жене, а Стефан Константин син четврте жене Ане.
Константин није постао краљ, јер га је у борби за пријесто убио полубрат Стефан Дечански (или Владислав Драгутинов). Тада му је било око тридесет и шест година. Иако нема довољно писаних података, у тим годинама, као будући владар сигурно је био ожењен и имао дјецу. Не зна се ко му је била жена ни колико је имао дјеце. У једној повељи Хиландару, из фебруара 1340. године, цар Душан даје овом манастиру села Полошко и Драгожељу у спомен на свог преминулог брата Драгушина: брати кралев'ства ми Драгоушини ки вкч'номоу твор'цоу, док је приликом обиласка Хиландара 1347-1348. године у свити цара Душана био властелин Војихна. У тада (1348) написаној повељи цар Душан ословљава Војихну братучедом: соуродники царства ми братоучеди Воих'на. Константин је једини стриц цара Душана, тако да је Војихна (1314-1366) његов брат од стрица, као и Драгушин који се спомиње у ранијој повељи када је Душан био нешто млађи, па свог тада преминулог брата од стрица назива братом. Синови Константина Немањића, Драгушин и Војихна расли су на двору Стефана Дечанског са Душаном. Војихна је касније добио титулу кесара и имао је запажену улогу у царству. Изгледа да је имао једног сина који је умро врло млад и кћерку Јелену која се удала за Угљешу Мрњавчевића и са њим имала само једног сина који је умро са само четири године живота и сахрањен је у Хиландару у истом гробу са својим ђедом Војихном. Када је Угљеша Мрњавчевић погинуо Јелена се закалуђерила и од тада носи име Јефимија. Крај живота провела је са кнегињом Милицом. Сахрањена је у манастиру Љубостињи. Извезла је покров кнезу Лазару послије косовске погибије из захвалности што јој је дозволио да живи код њега. А кнез Лазар ју је примио код себе јер је била рођака његове жене Милице. Обје су биле од Немањића.
Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:33:26 поподне
Наставак:

Ромејски цар Јован V и Угљеша Мрњавчевић срели су се 1365. године. Тада и у каснијим повељама Јован V назива Угљешу рођаком царице Јелене (удовица цара Душана). За рођака царице сматра га јер је његова жена Јелена (кћерка Војихне) нећака цара Душана.
У једној повељи цара Душана за манастир Свете Богородице код Прешева, од 10. августа 1354. године цар Душан ословљава неког Дејана братом. У историји је познат севастократор Дејан, за кога је била удата Душанова сестра Теодора, касније монахиња Јевдокија, мајка Драгаша и Константина Дејановића. Неки Дејан Мањак се помиње 1333. године. А на фресци у манастиру Белову на Струми насликан је деспот Дејан са женом Дојом и дјецом.  Да ли су та три Дејана која се помињу једна или више личности, није утврђено. Да ли је Доја надимак од Теодора или су то двије различите особе? Да је Константин Немањић имао и трећег сина по имену Дејан мало је вјероватно.
О Драгушину (1312-1340) података нема. Према повељи из 1340. године тада је умро и краљ Душан за његову душу дарива манастир Хиландар. Драгушинов син се највјероватније звао Гојко. Највјероватније да је жупан Гојко живио у Неродимљу. Претпостављам да је одржавао љетњиковац цара Душана на Шари и бринуо се о царским ловиштима на тој планини. У томе су му помагали синови којих је било три, четири или пет. Послиј е смрти цара Душана наставили су да живе у Неродимљу и Шар планини на вијековним имањима Немањића. Подржавали су цара Уроша. Послије 1371. године подручје на коме су живјели постаје несигурно због упада турских пљачкашких банди, па се жупан Гојко са синовима и унуцима сели у Бањску код Звечана под Копаоник планином. Унуци Драгушинови: Никола (1363-1428), Озрен или Озрихна (1365-1435) и Василије (1367-1433), придружују се војсци кнеза Лазара у боју на Косову пољу на Видовдан 1389. године. Послије битке Турци су пожурили у Једрене, да би Бајазит побио своју браћу и осигурао своју власт. Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се са својим војскама повукли. Повукли су се и остатци војске коју је водио кнез Лазар. На Косову пољу остало је мноштво мртвих и рањених. У бици је Василије добио ударац по леђима сабљом или буздованом, па је од тога остао мало погрбљен, због чега је касније запамћен као Криви Васо. Озрихна је посјечен по нози и од те ране је остао хром до краја живота.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.

Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:35:16 поподне
Кнез Лазар

Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог брда, а оженио се око 1353. године Милицом која је била ћерка великог војводе Вратка Немањића, а који је потицао од Вукана Немањића (био му праунук). На тај начин Лазар је женидбом ушао у породицу Немањића. Са Милицом је имао два сина: Стефана и Вука, као и пет ћерки: Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру. Негдје се спомиње и трећи Лазарев син Добровој. Мара је била удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђурђа Балшића, а касније за Сандаља Хранића. Драгана је била удата за Ивана Шишмана, а Теодора је била удата за Николу II Горј анског.
Лазар Гребељановић, катунар од Витанице и Косорића, син Прибца, благородног српског барона (од Велмушког бољарства), служио је на двору Душановом и оженио је Милицу. Јован Рајић помиње Лазареве кћери: Мару, Јелену, Деспу, Вукосаву удату за Милоша Обилића, Милеву дату Бајазиту.
У неким руским изворима, каже се да су се на вечери пред битку на Косову посвађала два кнежева зета. То се мисли на Вука Бранковића и Милоша Обилића. Каже се да су се посвађали мужеви кнежевих кћери Маре и Вукосаве. Вукосаву историја не памти, па је могуће да се мисли на Оливеру. Претпоставља се да је Лазар намјеравао удати Оливеру за Милоша, а можда се то и десило, али због брзе погибије Милошеве није забиљежено. У руском документу се тврди да је Вук оптужио Милоша да ће издати кнеза Лазара јер је овај раније уништио великог жупана Николу Алтомановића, који је Милошев стриц. Кнез Лазар је код себе примио Милоша, још онда када је овај био млад. Милош је, по предању, касније постао први кнежев витез.
Према Мавру Орбинију, Видосава и Мара се посвађају па се због њих посвађају и Милош и Вук Бранковић. Милош послије ове свађе у двобоју копљима обори Вука са коња. Вук оклевета Милоша код Лазара. Да би показао да Вук не говори истину Милош убије Мурата бодежом у шатору Муратову (неки мисле копљем).
Кнез Лазар је у бици на Косову на Видовдан 15. јуна 1389. године (уторак), пружио посљедњи већи отпор Турцима. Милош Обилић је убио турског султана Мурата. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. О Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века.
У боју су Срби добро напредовали и имали иницијативу. Главнину војске предводио је кнез Лазар (15.000 војника), један дио био је под командом Вука Бранковића (10.000 војника), а један дио водио је Влатко Вуковић (20.000 војника), војвода босанског краља Твртка I. У току битке коњ кнеза Лазара је пао и Срби су помислили да је погинуо па су почели да бјеже. То су Турци искористили и заробили кнеза Лазара и један број витезова. Одмах су их посјекли да би осветили убијеног султана. Послије битке Турци су се повукли да би нови султан Бајазит преузео власт.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.



Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:37:17 поподне
Милош Обилић

У вези Милоша Обилића морамо да напоменемо да сигурних историјских доказа о његовом постојању под овим именом нема.
1.   Педесет година послије боја на Косову хроничар Стефана Лазаревића је забиљежио да је султана Мурата убио неки витез. До султана се пробила група витезова и један од њих је набо Мурата на копље. Да је овај витез био из неке значајне породице или да је био кнежев зет тешко да би био „неки“, већ би му забиљежили име. Мада је име могло бити изостављено из неке личне нетрепељивости између Стефана Лазаревића и куће тог витеза. Или је име изостављено да би се заштитила породица тог витеза.
2.   Неки Руски извори биљеже да су се вече пред битку посвађала два кнежева зета и у свађи се један заклео да ће сутрадан убити султана, што је и учинио.
3.   Турски извори тек 100 година послије битке биљеже да се у току боја неки витез пробио до султана и убио га копљем.
4.   Турски извори тек 150-200 година послије битке као убицу султана помињу неког Кобилића.
5.   Српски извори тек од око 1763. године биљеже да се витез који је убио султана звао Милош Обилић. Тако га је тада преименовао српски историчар Ђулинац.
Срби су назив Обилић вјероватно извели од турског назива Кобилић. А Турци су назив Кобилић измислили. У вријеме боја на Косову презимена код Срба нису постојала. Племените куће су се звале по господару куће или неком претку. Данас се понегдје помиње (мало вјероватна) тврдња да је Милош Обилић у ствари Никола, брат кнегиње Милице.
У Дубровнику се помиње породица Кобилић 1390. године. У Требињу у XIV и XV вијеку била је племићка кућа Кобиловић.
Наводи се и да је у Зборнику Филозофског факултета у Сарајеву 1969. године објављен сачувани (?!) запис наводног турског историчара Идриза Битлисија из XV вијека. У тексту се наводи да је 1387. године један од невјерничких велможа по имену Милош Никола дошао да нешто каже султану, а онда извадио нож из рукава и убио Мурата. Каже се да се убица султана у турским записима биљежи као Билиш Куб - ила (куб-ила - онај који зна задати ударац).
Тешко је повјеровати да је неко могао у сред битке прићи султану са скривеним оружјем, уз изговор да само попричају. Вјероватније је да се група витезова пробила до султана и да га је један од њих пробо витешким копљем. Ови витезови нису заробљени већ су се наставили борити. Неки су погинули у борби, а неки су се можда пробили назад. Могуће је да имена учесника у Муратову убиству нису забиљежена да би се исти заштитили од турске одмазде. Вођа ових витезова и витез који је убио Мурата највјероватније нису иста личност већ два витеза.
Постоји могућност да је Милош Обилић унук Милоша Војиновића, који је млад умро са око тридесет и три године и да је по њему је добио име. Отац Милоша Обилића је био брат од стрица Николи Алтомановићу. Сам Милош Обилић је био врло јак човјек и истакнут ратник. По једном предању, на вечери пред битку на косову Вук Бранковић је оптужио Милоша Обилића да ће издати кнеза Лазара, да би му се осветио за оно што је Лазар учинио његовом стрицу Николи Алтомановићу.
Око Милоша Обилића остаје много недоумица. Први извори му не помињу име. Да ли је био непознати витез или кнежев зет? Тешко ћемо утврдити. У крајњем случају није ни важно. Витеза који је убио султана народ слави под именом Милош Обилић.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: vojislav.ananic јануар 31, 2018, 06:39:06 поподне
Записи о боју на Косову

О боју на Косову су остала предања и записи. Тако је непознати Пераштанин написао дјело које је назвао Бој Кнеза Лазара и зла сврха Милоша Ковиљића и издајника Вука Бранковића и девет браће Југовића на Косову Пољу.
Почетком XVIII вијека неко је у Перасту записао предање (бугарштицу) о свађи двије кћерке кнеза Лазара, Видосаве и Маре. Због њихове свађе је дошло до сукоба њихових мужева Вука Бранковића и Милоша Кобилића. Због овог сукоба је дошло до српске неслоге и Бранковићевог издајства и Кобилићевог херојског чина послије Вукове клевете.
Неки Раде Кнежевић (Раде кнез од Подгорице) је 1737. године (7245. године) написао рукопис који се састојао од разноврсних текстова: Сказаније от врагов и исцеленије от всакоје болести (рецепти за лијечење и молитве које помажу при разним болестима); азбука, истумачена реченицама; тропар и кондак Св. Сергија и Вакха; и један љетопис који је познат као Подгорички љетопис (81 лист). У овом љетопису је описана српска историја од Стефана Немање па до краја XVI вијека. На крају рукописа аутор је ставио напомену (потпис): Аз Раде саписах сије ва љето от сазданија миру 7245.
Раде из Подгорице није писац ни једног од текстова које је унио у свој рукопис. Он их је преузео из раније записаних текстова. О бици на Косову каже:
Би бој, велико крвопролитије и погибал на Косово. Ту погибе велики господин кнез Лазар, и Југа Богдановић, и Милош Омилевић, и Мусић Шћепан, и Мили Косанчић, и много храбрих витезовах господе ту погибе, а Вук Бранковић побеже су шест тисућ војске, и учини неверу свому господину кнезу Лазару. И та дан погибе цар Мурат, уби га Милош руком својом у цареву тамбору, и много турске војске, погибе, месца јунија петнаести дан.
У току боја српска војска се добро борила и потискивала Турке. У једном тренутку кнез Лазар је сишао са коња да га замијени другим, одморним. Војска је помислила да је погинуо па почне бјежати. Лазар је са коњем упао у неку вртачу и Турци га ухвате жива и одведу у табор гдје су му одсијекли главу.
Послије Лазара значајан владар био је његов син Стефан Лазаревић, који је био прилично јак човјек и способан војсковођа. Вјероватно због немањићких гена које је имао. Стефан Лазаревић је постао деспот 1392. године. Био је вазал султана Бајазита.
Према Мавру Орбинију, Милица је дала кћер Милеву (Оливеру) Бајазиту. Монголи су код Ангоре заробили Бајазита и Милеву. Бајазит је држан у кавезу а Милеви су Монголи одсјекли сукњу до пупка па је гола до ниже појаса служила и разносила храну на побједничкој гозби Тамерлана у Ангори. Заробљени Бајазит умро од муке, а Милева умрла два дана касније. Турски извори наводе да се Тамерлан коректно односио према заробљеном Бајазиту. Да се према Оливери и Бајазиту није толико лоше поступало забиљежили су Константин Филозоф, Константин Михаиловић из Островице (Јањичареве успомене, XV вијек) и гроф Ђорђе Бранковић у својим Хроникама.
Деспина - Оливера није умрла у монголском заробљеништву као што се тврди у венецијанском тексту већ ју је брат Стефан ослободио и вратио у Србију. Живјела је у Београду до 1441. године када одлази у Дубровник, па у Бар. Сматра се да је умрла 1444. године или коју годину касније.
У љето 1427. године, 19. јула Стефан Лазаревић је нагло умро, од срчане капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца. Сахрањен је у Манасији.

Извор: Жељко Остојић, Озринићи, Нови Сада, 2017.


Наслов: Одг: Заборављени у историјској тами
Порука од: Црна Гуја јануар 31, 2018, 06:46:40 поподне
Војиславе,

опоменути сте више пута да не затрпавате форум порукама у којима само прекопирате текст из књига или са других сајтова, а ви и даље настављате по старом. Тема се закључава, а ово можете сматрати последњом опоменом пред искључење са форума.