Битка за Шеленберг (1704), позната и као битка за Донауверт била је битка унутар Рата за шпанско наслеђе (1701-1714) у којој је хабзбуршка војска успешно спречила француско-баварску војску да заузме Беч. У бици су учествовали и српски граничари. У Донауверту је остала икона Богородице са песмом из Октоиха 8. гласа, те једна песма коју је 1744. забележио Христифор Жефаровић:
СРБИ У ДОНАУВЕРТУ
Још ни зоре ни бијела дана,
Паде магла од неба до земље
Око бела града Донауверта
Пак покличе вила загоркиња
Са висока дела Шелемберга
Те дозива граду Донаверту
По имену млада комендата
Мијаила баш Продановића:
"Што с' легао, млади комендате!
На те иде сва сила Бабурска
Да опколи града Донаверта
Да опколи са четири стране;
Ако мене томе не верујеш
Ти се попни граду на бедене,
Те погледај низ то поље равно,
Све је поље војска преклилила
Долом пешци, а брдом коњици."
Он ми вили тијо одговара:
"Мучи, вило, муком се замукла!
Да су Пари како соколови,
Врани коњи, као горске виле,
Јоште данас не би улетили;
Ја сам добре поставио страже:
Посред плаца града Донаверта
Поставио педесет ајдука
И пред њима младог барјактара,
По имену Туцића Стевана,
Који носи токе од биљура,
Који нема у мудри Латина;
А на горњој капији каменој,
Код велике цркве капуцинске,
И онде је педесет ајдука,
И пред њима Гвоздене војвода,
Који јаше вранца без белеге;
Од ливада од поља широка
На капији педесет ајдука
И пред њима старог барјактара,
По имену Марка Рашковића,
Који јаше дору од мејдана;
Од висока дела Шелемберга
На капији бирта Крепси-бирта [Krebsenwirth],
И онде је педесет ајдука,
И пред њима барјактар Косанић,
Који носи мача Гребештака,
На рамену пушку Млетачкињу,
Којана је у Млетке кована,
Кована је три године дана,
Где погледа, онде не промаша;
На капији тијога Дунава,
Онде има стотина ајдука
И пред њима баш млади капетан,
По имену Јова Белградија,
Који паше сабљу Мисирлију,
На глав' носи везена клобука,
За клобуком сребрна челенка,
Којано је од дванаест пера;
Преко воде тијога Дунава
У шанцу је стотина ајдука,
И пред њима Костреш капетане,
Који носи кратка Личаника,
Куд погледа, онде и удара."
Мало време за тим постајало,
Пак дозива млади Продановић,
Он дозива Туцића Стевана,
Па говори Туцићу Стевану:
"Брже пошљи, Туцићу Стеване,
Брже пошљи младог омелдера [Unmelder],
нека каже Гвоздену војводи,
Да он добро на капији стражи,
Да нас како сила не превари."
И отиде Туцићу Стеване,
Те он посла младог омелдера,
По имену Брзоплета Стојка,
И отиде Брзоплете Стојко,
Те он каже Гвоздену војводи,
Да он добро на капији стражи.
Мало време затим постајало,
Пак се попе Гвоздене војвода,
Он се попе на камену кулу,
Те погледа низ то поље равно;
Све је поље војска преклилила,
Долом пешци, а брдом коњици,
Коњ до коња, јунак до јунака,
А барјаци као и облаци.
Кад то види Гвозден војевода,
Он покличе танко гласовито:
"Сад на ноге, дружинице моја!
Сад на ноге и на пушке шарке,
Те дајите огањ од образа;
Ево сила иде на капију."
Кад то чула млада ајдучија,
Скочили су на ноге јуначке,
А узеше дуге шарке пушке,
Те им дају огањ од образа.
Док се они огњем преметаше,
Дотле Еси [die Hessen] на град ударише,
И капију они одсекоше.
Кад то види Гвозден војевода,
Да ће лудо погубити главе,
Он покличе танко гласовито:
"Ајте за мном, дружинице моја,
Да кажемо младом команданту:
Изненада Еси ударише,
И капију они одсекоше."
Пак одоше Дунавској капији,
Те нађоше млада комендата,
Гди он у ред намешта ајдуке;
Комендату тијо говорио:
"Господине, млади комендате:
Тешка нас је сила опколила
И капију она освојила."
Текем Гвозден у ријечи беше,
Ал' удрише Ески гранатири
И пред њима принц Илденбургсаузен,
А за њиме Ески капетане;
Сви ајдуци ћуприју пређоше,
А за њима млад Продановићу,
Нос' у руци своју џеферлију;
Кад је био на полак ћуприје,
Те се натраг јунак обазрео,
Како у град Ески улажау,
И пред њима Ески капетане;
Кад га види млад Продановићу,
Он прислони своју џеферлију,
Прислони је десноме образу,
Пак погледа горњему нишану,
Џеферлији живи огањ даде,
Те удари Еског капетана,
На добро га место ударио,
Под велику капу гранатирску,
Не поквари на капи перваза,
Већ поквари мозак у јунаку;
Чело пуче, очи му прскоше.
Викну танко млади Продановић,
Те дозива Костреша Илију:
"Што си стао, Кострешу Илија,
Што си стао, окаменио се!
Те не дајеш огањ Личанику?"
Још комендат у ријечи бијаше,
Одма пуче стотина пушака,
На ма паде стотина Есова.
Док се они огњем преметнуше,
Сви ајдуци у шанац стадоше,
Те се онде огњем преметаше
Од зорице до послије подне;
А када је ићиндија била,
Нестаде им праа и олова.
Ал покличе млади Продановић,
Те дозива Јову Белградију:
"Брже иди, брате Белградија!