Заселак Мачкићи постоји недалеко од Ситнице на Змијању. Моја кума Мира је са девојачким презименом Мачкић. Сада живи са супругом у Бања Луци. То би могао да одради Синиша и да је позове телефоном, бр. 0038765446623. Али, мислим да од њених Мачкића по мушкој линији више нема никога. Но, има тамо и других Мачкића, о којима би она највише знала, поготово што је раније радила у Ситници у Месној заједници.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
На Змијању, одакле Станчевићи и њихови сродници воде порекло, и данас живи род са славом св. Алимпије. У питању је род Мачкића, којих има 11 домаћинстава у Доњем Раткову. У новије време је код Мачкића забележено некакво “предање”, пре би се могло рећи сасвим неутемељена хипотеза о пореклу, која говори о досељавању ове породице из Роваца у црногорским Брдима, преко зајечарског краја и Уба у Србији у Ратково. Према тој хипотези, старија презимена породице била су Михајловић и Живковић. “Миграције” које су овде забележене нису логичне, нити познате науци, па због тога нису ни реалне. И старост Мачкића на Змијању иде у прилог томе, да је, услед недостатка стварног предања, ова хипотеза измишљена у новије време.
Мачкићи сматрају да су своје данашње презиме добили у 18. веку, по претку који се “као мачак узверао уз неки високи споменик”. Тврди се да су преци ове породице на Змијање досељени у време кнеза Ратка, који им је и дао земљу на Змијању. Када се одиграло насељавање Мачкића, види се по чињеници да се син поменутог кнеза Ратка, кнез Вук, помиње у једном турском попису 1541. године. Предак Мачкића који се доселио, износи се даље у предању, имао је три сина, од којих се један одселио у Кнежпоље, и његово потомство данас живи у Босанској Дубици. Породица другог сина је замрла, а од трећег су Мачкићи у Раткову. Највероватније се ове тврдње базирају на старом и аутентичном породичном предању, па би требало да су због тога тачне, барем у већем свом делу.
Мачкића са славом св. Алимпије има и у парохији Гомионица код Бања Луке, где су, без сумње, дошли из Раткова. Са друге стране, Мачкиће са славом св. Никола налазимо у парохијама: Дубовик Алибегов и Руишка код Крупе, Кукуље код Босанске Градишке и Хрге код Маглаја. Мачкићи у околини Крупе, који славе ову славу, досељени су у другој половини 19. века од реке Сане. Свакако су и они у сродству са својим змијањским презимењацима, само што су променили славу. Такође, наилазимо и на породицу Мачковић са славом св. Алимпије у парохији Јунузовцима код Босанске Градишке. Без сумње су и Мачковићи у сродству са змијањским Мачкићима. У парохијама Турјак и Машићи - Романовци код Босанске Градишке постоји породица Змијанац са славом св. Алимпије, очигледно пореклом од Мачкића.
Најинтензивније досељавање херцеговачких Срба у Босанску Крајину одиграло се у другој половини 15. и током 16. века.
Дакле, родови са славом св. Алимпије по Босанској Крајини су, великом већином или у потпуности, у међусобном сродству. Они су се по крајишким просторима (Босанској Крајини, Далмацији, Банији...) проширили са Змијања, области између Бања Луке и Кључа. Најстарије порекло ови родови, по свему судећи, воде из Херцеговине. Појам “Херцеговина” се раније односио на знатно већу територију него у наше време. На Змијању, тачније у змијањском селу Доњем Раткову, очувао се до данас један стари огранак овог рода са славом св. Алимпије, породица Мачкић. Од овог рода су били и преци Станчевића, Шљивара и Јерковића, који су се са Змијања, највероватније крајем 17. века, преселили у Голубић код Книна. Из Голубића су се огранци породица са славом св. Алимпије исељавали на различите стране, нарочито у Босанску Крајину (Унац, Поуње, Лужачко Поље и др.). Тамо су се од ових исељеника формирали бројни Пилиповићи, Предојевићи и још неке фамилије. Станчевића са славом св. Алимпије има исељених из Голубића на Банију и у друге области.