Ово горе је карактеристичан догађај из времена када је већ наступила самовоља локалних обласних господара (1733. година). Што се тиче 16. и 17. века, на памет ми пада Синан-пашино спаљивање моштију Св. Саве на Врачару 1594, мада је то била одмазда због Банатског устанка Срба, тако да се не може сматрати самовољом неког локалног моћника; с друге стране, изградња Синан-пашине џамије у Призрену (није у питању исти Синан-паша као пређашње поменути, већ Софи Синан-паша) почетком 17. века би се можда могла подвести под незаконит поступак, јер је за њену изградњу искоришћен камен са зарушене Душанове задужбине, манастира Св. Архангела. Према султановим законима, није било дозвољено верски објекат хришћанских поданика уништавати ако је он био у употреби, уредно плаћао порез, итд. Према званичној верзији, у Синан-пашино време је манастир био у рушевинама и одавно напуштен и без богослужења, па Синан-паша није прекршио закон тиме што је узимао грађевински материјал одатле за потребе грађења своје џамије; с друге стране, у Средачкој Жупи постоји предање да је Софи Синан-паша лукавством успео да код султана издејствује потпуно рушење манастира кога је користило локално српско становништво, на следећи начин:
Sinan-pasa je bio veoma ucen covek, te je zato nazvan Sofi. Bio je dva puta pomocnik velikog vezira, ucestvovao je u ratovima i bio gubernator Ofena (Peste), te je i Prizren, u administrativnom pogledu, spadao pod njegovu upravu. Tako mu se i dala prilika da porusi tu carsku zaduzbinu. Ukoliko ima istine u predanju, koje se odrzalo u Sredackoj Zupi, on je tu svoju zlu nameru izvrsio na jedan podli nacin, toboze po molbi samih hriscana Sredacke Zupe.
Prokletstvo baceno na Vujice
Sinan-pasa je napisao tuzbu Sultanu, kako se u tome manastiru kriju razbojnici i na putu pored njega za Sredacku Zupu, Tetovo i Kacanik, pljackaju i ubijaju putnike, pa se moli za dozvolu da taj manastir porusi. A da bi za taj smer utvrdio istinitost svojih navoda potpisima staresina Sredacke Zupe, on pozove jednu najvidjeniju licnost iz porodice Vujica u selu Lokvici, da mu te potpise pokupi. Za tu uslugu on obeca Vujicu da ce mu dati (kao) nagradu punu karlicu dukata. (Karlica je bila mera u Prizrenu za merenje zita; iznosila je 25-35 oka zita prema tezini pojedinih vrsta zita; oka - 1280 grama.) Vujic se polakomi na tu nagradu, pa pokupi trazene mu potpise i preda ih Sinan-pasi, a ovaj posalje Sultanu u Carigrad. Kad je Sultan iz pomenute tuzbe video kakvo ,zlo potize iz manastira', on dozvoli Sinan-pasi da ga porusi.
Tada Sinan-pasa, mesto da nagradi Vujica karlicom dukata, on je karlicu napunio prosom, pa ga je pokrio dukatima. Zbog te prevare ucinjene Vujicu, ostali Srbi stanu koriti Lokvicane sto su ,prodali sv. Arhangela za karlicu prosa'.
Zbog prokletstva koje je baceno na Vujicevu porodicu, kazu da nikad nije imala vise od petorice svojih clanova, pa ni sada (krajem tridesetih godina 20. veka - pr. pr.).
Kad je Sinan-pasa poceo rusiti manastir, onda je cela Sredacka Zupa ustala, napisala tuzbu Sultanu protivu Sinan-pasinog zuluma. I kad je Sultan video kako ga je Sinan-pasa ljuto prevario, on mu posalje svilen gajtan sa naredbom: ,ili da porusi dzamiju i obnovi manastir, ili da se obesi o svilen gajtan, koji je za to dobio'.
Sinan-pasa je radije pristao da se obesi, nego da porusi svoju zaduzbinu i obnovi manastir.
Od materijala Dusanove zaduzbine Sinan-pasa je sazidao u Prizrenu dzamiju koja se po njegovom imenu zove Sinan-pasina dzamija. Kako se po predanju govori, dzamija je sazidana u obliku kakvoga je bio manastir sa jednostavnim kubetom.
Ако је ово предање тачно, већ сама чињеница да је један паша морао да се довија и лукавством, лажима и поткупљивањем издејствује рушење једног хришћанског црквеног објекта код султана речито говори о томе да је у то време централна власт била јака и да су се закони морали поштовати. Да је Синан-паша живео током 18. или 19. века, вероватно би само покупио локални башибозук и потпуно разградио цркву и манастир, не питајући било кога за дозволу (на простору Космета је било сличних примера, када су локални арбанашки моћници разграђивали старе српске цркве, од којих је велики број и даље био у употреби, како би градили или џамије или ћуприје преко Ситнице, Лаба, Белог Дрима итд.).