У контексту ширења из Паноније, треба имати у виду како је изгледала Панонска низија у хидро-геолошком смислу у то време, односно пре великих хидроехничких у 18-ом и 19-ом веку.
Панонска низија какву данас познајемоје вештачка творевина и резултат једног од највећих грађевинских и инжењерских подухвата у историји Европе. Њен рељеф и хидрологија су радикално измењени у односу на време када су се словенска племена, а касније и Срби током сеоба, насељавали на овим просторима. Пре ових великих хидротехничких радова, Панонија ни изблиза није била питома ораница, већ дивљи, негостољубив водени лавиринт са слободним речним токовима који су формирали огромне ритове.
За разлику од модерне градње која захтева суво тло и стабилне темеље, тадашња архитектура била је проста и потпуно подређена ћудима водених токова и поплава. Живот се одвијао на вишим лесним терасама, а куће су подизане од материјала које је мочвара нудила – набоја, сплетеног шибља и трске. Објекти су били порозни, константно изложени влази и кратког века.
Овакав терен значио је живот у сталној опасности од поплава и ендемских болести. Маларија (позната као "барска грозница") десетковала је становништво и значајно скраћивала животни век. Ратарство је било изузетно ограничено на мале, оцедите површине, док су основа опстанка били риболов, лов на мочварне птице и специфично сточарство прилагођено плавном терену.
Да би се оваква територија економски искористила и населила, Аустрија за време Марије Терезије доноси стратешку и далекосежну одлуку да се отпочне са хидротехничким мелиорационим радовима (данас би рекли управљање водама) да се земљиште боље искористи:
-Одводњавање (исушивање): Изградња канала, дренажних мрежа под земљом и црпних станица за уклањање вишка воде из мочвара, ритова и са ораница.
-Наводњавање: Довођење воде на сушна подручја током вегетационог периода путем система акумулација и канала
-Заштита од поплава: Изградња одбрамбених насипа, брана и ретензија (базена за прихват поплавног таласа) како би се укротили речни токови.
Први озбиљни радови кренули су канализовањем Бегеја и Тамиша средином 18. века. Крајем истог века прокопан је Францов (Велики бачки) канал који је спојио Дунав и Тису, чиме је инжењерски укроћена подземна вода и започето масовно исушивање терена.
Током 19. века спроведен је гигантски пројекат исправљања меандара Тисе. Ток реке скраћен је за преко 400 километара, проток воде је вишеструко убрзан, а милиони хектара трајно су претворени у обрадиву земљу.
Цена и наслеђе инфраструктуре
Резултат ових хидротехничких радова било је стварање најплодније равнице на континенту. То је оно што ми видимо данас.
.png)
Ова карта приказује природно стање Панонске низије пре великих хидротехничких радова 18. и 19. века.
То јест, пре мелиорација велики део Тиског басена био је сезонски под водом; Срем, Бачка и Банат имали су широка мочварна подручја; Посавина је била делимично непроходна; приобаље великих река било је нестабилно.
Панонија није била равница какву данас познајемо, него је била мрежа рукаваца са барама, ритовима и сезонским језерима.
