Формирање Банатсхе земаљске милиције 1750—1751.
Подручје између Тисе и јужно од Мориша пружало je у то доба ретко жалосну слику: било је готово пусто, ненасељено, са бескрајним пустарама, барама и мочварама, па и правим језерима, пуним трске, рогоза, шаше и сите. На том огромном простору забележени су на једној карти од 1723—1725. као насеља само Крстур и Кумане, док су Башаид, Кикинда, Мокрин и Тараш означени као опустели, а Враљево, Карлово и Меленци нису ни забележени. У прпо време чини се као да ни државна власт ни земаљска администрација нису били вољни да се граничари из Поморишја и Потисја населе на овом месту. Међутим, пошто су се сви ови овде били већ населили, претећи да he иселити у Русију ако одавде буду кренули, власти су пристале да овде остану. Распоред пресељених вршен је делимично спонтано, а делимично под утицајом власти. Становништво које се на овом простору затекло, а није хтело ући у граничарску службу, имало је бити исељено. И један и други део граничара из Бачког Потисја, они из Аде, населио се у Карлово. 20. октобра 1750. године претставници ових граничара, оберкапетан Гаврило Новаковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић склопили су споразум са надлежним војним властима у Бечу о дужностима, обавезама и правима граничара пресељених у Банат. Њихова основна дужност била је да у мирно доба врше службу на кордону, а у ратно доба војну службу у земљи и ван ње; док се буду налазили на бојишту, њихови нa дому 6ићe ослобођени плаћања пореза а породице погинулих добиваће помоћ. Према једном извештају генерала грофа Енгелсхофена, из новембра 1751, изјаснило се за војну службу 365 лица. Царским едиктом од 23. октобра 1751. остављен је граничарима трогодишњи рок за пресељење. За то време имали су да се одлуче да ли he остати у војном сталежу или he прећи у сељаке. Конвенција од 28. октобра 1750. и овај едикт били су основ касније Војне границе у Банату. Са пресељавањем потиских граничара почело је одмах. 1752. године насељени су граничарима: Крстур, Тервар, Мокрин, Сентеш, Ловрин, Теремија, Олуш, Црвенка, Кикинда, Велика и Мала Галад, Шомођ, Матеј, Вран. Сенкираљ, Старе Кумане, Батка, Велики Уздин, Козловац и Ковачица, а касније Тараш, Детошевац, Деветак, Лудош, Кендереш, Башин, Јанкаид, Перјамош, Јармата, Бечеј и Борђош. Око две стотине породица насељено је у Мокрин, Кикинду, Беодру и Меленце, а око сто породица у Ковачицу и Црепају, и, дуж Тисе, од Кањиже до Ченте. Нека од ових насеља названа су по именима чланова владалачке куће. Тако је Кањижа названа — Јозефсдорф, Турски Бечеј — Францисцидорф, Беодра — Карлсдорф, Томашевац — Маријадорф, а Чента — Леополдсдорф. Ови називи, међутим, употребл»авани су у народу и у лакшем, посрбљеном облику, као Јозефово, Фрањево (Врањево), Маријино и Леополдово. Насеље Сига добило је, по претседнику Администрације Баната, грофу Перласу — име Перлез. 28. октобра 1753. године подељен је овај део границе у шест компанија: Врањево са Карловом и Куманима; Велика Кикинда са Мало.м Кикиндом (на пустари Ловрин); Мокрин са Кањижом и Крстуром; Меленци са Тарашом; Идвор са Чентом; и Ботош са Томашевцем и Перлезом. Уједно је било решено да се распусти Симбшенов батаљон и СПОЈИ са милицијом која је образована од развојачених граничара из Потисја и Поморишја. Припадници овог батаљона који су се изјаснили за војну службу пресељени су из Нове Паланке, Дивића и Пожежене у Поток и Округлицу. Но, пошто ни онде није било довољно земљишта, уступљени су им још хатари Соколовца и Луговста, док су становници из тих места пресељени у Сувају, Црвену Цркву, ДупљаЈу и Врачев Гај. Од становништва из ових насеља образоване су још две компаније, тако да је тада у свему било формирано осам компаиија. Срби официри били су на челу ових компанија, а њихово бројно стање изгледало је овако: у Врањеву је под заповедништвом Лазара Поповића било 578 људи; у Великој Кикинди под Гаврилом Новаковићем 640; у Мокрину под Савом Ракићевићем 540; у Меленцима под Ђорђем Новаковићем 530; у Идвору под Михајлом Соринком 327; у Ботошу под Ђорићем 400; у Округлици под Јосимом Војновићем 335; и у Потоку под Панајотом Дуком 231. Целокупна посада имала је 3583 човека, које пешака (хајдука), које коњаника (хусара).
ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.