Аутор Тема: Потиска војна граница  (Прочитано 3297 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« послато: јул 30, 2017, 04:30:46 поподне »
МЕШОВИТА ГРАЂА, књ. XXXII стр. 255-280 MISCELLANEA, vol. XXXII pp. 255-280
УДК: 94(=163.41)(436)"1748"(093):314
Владан ГАВРИЛОВИЋ Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за историју Нови Сад

                                                          ПОПИС ПОТИСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ ИЗ 1748. ГОДИНЕ

Апстракт: Попис Потиске војне границе из 1748. је до сада непознат у историографији. Значајан је утолико више јер доноси имена виших официра од којих је већина отишла у Русију 1751. када је Граница била коначно расформирана. Кључнеречи: Угарска, Нове војне границе, Потиска војна граница.

Карловачким миром (1699) склопљеним између Хабзбуршке монархије и Турске, Монархији је припала готово цела Угарска, без Баната, Хрватска и Славонија, док су Банат и југоисточни Срем остали под Турском до 1718. Пошто су Турци протерани с територија угарске средњовековне државе одлучено је у Бечу да се дуж обала Саве, Дунава, Тисе и Мориша образују нове Војне границе: Посавска, Подунавска, Потиска и Поморишка. Посавска и Подунавска војна граница су биле под Генералатом у Осеку, док су Потиска и Поморишка биле под Генералатом у Сегедину. Оба Генералата била су подељена на главне капетаније и капетаније. Седишта главних капетанија Славонског генералата налазила су се у Илоку, потом у Петроварадину, Брчком и Броду, а Сегединског у Сегедину и у Араду.
Нове Војне границе су образоване захваљујући пре свега српском становништву које је било настањено на тим територијама, од чега један мањи део већ неколико векова а други, већи, од Сеобе 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Коначно образовање нових Војних граница је завршено 1702. године, када је одлучено да свака од нових Граница има између три до четири хиљаде наоружаних граничара. Исто тако, осим лица способних за војну службу постојала је и подела на ислужене (emerite) и изузете (egzempte), који су за разлику од војно способних плаћали порез на своју имовину. Стање у овако створеним новим Војним границама остало је непромењено, уз мање измене, све до почетка владавине царице Марије Терезије. Царица је због почетка Рата за аустријско наслеђе (1740-1748) била принуђена да затражи помоћ угарских сталежа, који су за узврат на Угарском сабору 1741. тражили укидање Војних граница на територији Угарске, које се коначно и десило 1751. године.
Пошто се већи део граничара из расформиране Потиске и Поморишке војне границе крајем 1751. одлучио на Сеобу у Русију изузетно је за историографију важан сваки документ који би осликао стање у тим границама пре њиховог укидања. У Ратном архиву у Бечу (Kriegs Archiv), у фонду Дворског ратног савета, налази се оригинал управо једног таквог документа, који бележи бројно стање граничара у Потиској војној граници 1748. године, а који је до данас у историографији остао непознат. Потиска војна граница била је подељена на 14 шанаца. У сваком шанцу се налазио део коњичких и пешадијских граничарских јединица. Мања места су имала у просеку шесдесет до седамдесет способних људи за војску у коњичким, а нешто већи број у пешадијским јединицама, док су гарнизони већих места (утврђења) имали више од стотину граничара и у коњици и у пешадији.  У Потиској војној граници је 1748. било укупно 1927 граничара у коњичким јединицама и 2100 у пешадијским, чиме је укупно бројно стање Границе износило 4027 граничара.
У попису је изражено више категорија у које су уписивани граничари. Исказано је ефективно бројно стање, а у оквиру њега извршена подела на оне који служе у датом моменту, као и на оне којима је из одређених разлога престала активна војна служба. Они се такође бележе али као нека врста резерве. Такође је приказано бројно стање штабова у сваком од шанаца и бројно стање обичних војника.  Врло је важно истаћи чињеницу да су поименично дата имена официра (мајора, капетана, поручника, заставника), који су с обзиром на устројство нових Војних граница били искључиво Срби, као и граничари којима су командовали. Исто тако истакнута је подела на оне који имају потпуно наоружање и на оне граничаре који имају само делимично. У крајњем, ефективном стању бележе се и они који нису изражени неком од наведених категорија, па сматрамо да су се налазили на неким споредним пословима у шанчевима.
Коњичке јединице биле су распоређене следећим редоследом: Бројно стање у Мартоношу је износило 86 граничара. Од тога је 21 био ван сталне војне службе. Потребну коњичку опрему имала су 44 проста (обична) војника, док је њих 9 имало само делимичну. Штаб је сачињавало 12 официра на челу са капетан-лајтнантом Петром Вујићем. Осим њега наведени су поручник Максим Вујић и заставник Живан Јеремић.
У Кањижи је било 106 граничара коњаника. Сви су били у сталној војној служби. Њих тридесетчетворица су имали сву потребну војну опрему а десеторица су имали само делимичну. На челу Штаба који је бројао девет људи налазили су се поручници Петар Бајанац и Максим Нинчић (Нинчевић). Заставници су били Ђорђе Зако и Никола Каранпанџић.
Сента је имала 191 граничара у коњици. Такође, као и у Кањижи, сви су били у активној служби. Од тога је њих 46 имало сву потребну опрему а 85 делимичну. Штаб је сачињивало 6 људи на челу са поручни- цима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем.  Заставник је био Неша Милиновић.
У Острову (Ади) се налазило 178 коњаника. Њих 61 је било изван сталне војне службе. Од преосталих 117, њих 50 је имало потпуну коњичку опрему а 7 делимичну. У Штабу се налазило 6 људи на челу са поручником Ристом Мирковићем и заставником Николом Дудварским.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #1 послато: јул 30, 2017, 04:34:28 поподне »
II


Мол је имао 101 коњаника, од чега је 20 било ван сталне војне службе. Од преосталих 81, њих 19 је имало потпуну опрему а 37 делимичну. Преосталих 25 су се налазили на споредним пословима у Шанцу. Штаб је бројао 5 људи на челу са поручником Драгић Каракашевићем.
Петрово село је давало 145 коњаника, од чега је 39 било изван сталне војне службе. Њих 34 обичних војника је имало пуну коњичку опрему а 28 непотпуну. Преосталих 41 је размештено на споредне дужности. Штаб је сачињавало 5 официра на челу са поручником Јаковом Мартићем и заставником Нешком Томашевићем.
Бечеј је имао 118 коњаника, од којих 24 нису били у сталној војној служби. Обичних војника који су имали пуну ратну опрему било је 41, док уопште није било непотпуно опремљених. Због тога је био велики број оних који су служили на споредним пословима (53) од 94 војно способних обичних војника. Штаб је сачињавало 6 официра на челу с поручником Стојаном Бошковићем и заставником Михајлом Сударским.
Фелдвар је имао нешто мању поставу граничара-коњаника (69), од којих 12 није било у сталној војној служби. Од преосталих 57 у сталној служби, 18 их је имало потпуну спрему а 14 непотпуну. Преосталих 25 их је било распоређено на споредне послове. На челу јединице су се налазили заставници Петар Јовић и Гаврило Илиновић са још једним десетаром.
Сентомаш је имао 158 војно способних коњаника-граничара. Од тога су само тројица била изван сталне војне службе. Од преосталих 155, њих 54 је имало потпуну опрему а 37 делимичну. Више од 50 их је било распоређено на споредне послове. Штаб је чинило 5 официра на челу са поручником Константином Николићем и заставником Марком Радишићем.
Чуруг је имао посаду од 177 граничара-коњаника. Од тога је чак 30 њих дошло у Шанац испод коморске власти. Од укупног броја, 15 их је било ван сталне војне службе. Укупну опрему су имала 44 граничара а 58 делимичну. Од обичних војника 52 су била распоређена на споредне послове. Штаб је чинило 8 официра на челу са капетан-лајтнантом Милошем Лазаревићем, поручником Атанасом Пајазатовићем и заставником Иваном Поповићем.
Жабаљ (Шаблиа) је имао посаду од 165 коњаника, од чега је 20 пристигло испод коморске власти. Од наведеног броја 43 није било у сталној војној служби. Од обичних војника 25 је имало потпуну ратну опрему а делимичну 80. Од 122 простих војника, 17 их је обављало споредне послове. Штаб је чинило 6 официра на челу с поручником Ђуком Поповићем и заставником Лазаром Међанским.
Мошорин је имао најмању коњаничку посаду од 64 граничара. Сви су се налазили у активној војној служби. Њих 14 је имало потпуну коњичку опрему а 32 делимичну. Од 64-творо наведених 14 их је било на споредним пословима, а Штаб су чинила 4 нижа официра, чија се имена не наводе.
У Тителу је ефективно бројно стање износило 132 коњаника. Од тога је 14 дошло испод коморске власти. Изван сталне војне службе било је 5 људи. Од преосталих 127, њих 30 их је имало потпуну војну опрему а 54 делимичну. Од обичних 122 војника, њих 38 се налазило на споредним пословима. Штаб је сачињавало 5 официра на челу с поручником Мијатом Дешићем (Пешић) и заставником Јованом Рњаковићем.
У Ковиљу (Кобила) била су 162 коњаника, од чега је 25 дошло из коморских насеља. Од укупног броја 16 их се налазило изван сталне војне службе. Потпуну опрему имала су 64 граничара а непотпуну 57. Простих војника је било 141, а 20 је обављало споредне послове. Штаб је сачињавало 8 официра на челу с поручником Петром Рајковићем и заставником Стојаном Пушићем.
У Потиској војној граници укупно је служило 1927 коњаника- граничара. Од тога је 1833 њих било већ дуже време стално насељено у Граници, односно 95,12%, док је 94 стигло из коморских насеља, односно 4,88%. Од укупног броја (1927) 259 није било у сталној војној служби, 13,44%. Само 496, односно 25,7% их је имало потпуну војну опрему, а 511, 26,5% је имало делимичну опрему. Од укупног броја граничара-коњаника 833 их је било на споредним пословима, односно 43,22%. У Штабовима се налазило 87 виших и нижих официра,. 4,51% од укупног броја (1927).
Пешадијске јединице су имале следећи распоред:
У Мартоношу се налазило 125 људи. Од тога је стодвадесет и четворо било настањено у Граници, док је један пристигао из коморских насеља. Изван сталне војне службе био је 21 граничар. Потпуну опрему (оружје) је имало њих 26 а непотпуну 67. На челу Штаба су се налазили капетан Лазар Вујић и поручници Јован Егерић и Јован Машатин, те заставник Јован Јуричин (Ђуричин).
Кањижа је имала 188 пешадинаца-граничара, који су сви били одраније настањени у Граници. Изван сталне војне службе била су 44 човека. Са пуном ратном опремом било је 56, а с непотпуном 73 граничара. На челу су се налазили капетан Стефан Зако, поручник Јован Карабаншић и заставник Стефан Шарић.
Сента је бројала 202 граничара-пешадинца. Изван сталне војне службе се налазило њих 64. С потпуним наоружањем било је 70 граничара а с непотпуним 49. На челу су се налазили мајор Марко Марковић, капетан-лајтнант Ђорђе Голуб, поручник Константин Милиновић и заставник Игњат Вршић.
Острово је имало посаду од 144 члана, од чега су тројица пристигла испод коморске власти, док су остали били настањени одраније у Граници. Пуну опрему имало је 49 а непотпуну 82 граничара. Официри су били капетан Петар Јулинац, поручник Марко Милисављевић и заставник Теодор Мирковић.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #2 послато: јул 30, 2017, 04:35:50 поподне »
III

Посаду Мола су чинила 142 граничара-пешадинца. Од тога је 40 имало потпуно наоружање а непотпуно 70. изван сталне војне службе било је 20 људи. Официри су били капетан Јован Каракашевић, поручник Неђа Марковић и заставник Остоја Кубура.
Петрово село је имало поставу од 124 граничара-пешадинца, од чега су осморица стигла испод коморске власти. Само двојица су била ван сталне војне службе. Потпуно наоружање имало је 39 а с непотпуно 72 граничара. Од официра служили су капетан Лазар Поповић, поручник Петар Ковачевић и заставник Крста Урошев.
Бечеј је имао најбројнију посаду од 205 пешадинаца-граничара. Од тога је изван сталне војне службе било њих 39. Потпуно наоружање имало је 55 а непотпуно 94 граничара. Од официра служили су капетан Петар Зако, капетан-лајтнант Сава Ракић, поручници Ђуро Чокић и Остоја Спајић, као и заставник Ђура Кушић.
Фелдвар је имао најмању посаду пешадинаца-граничара од 62 човека. Сви су били у сталној војној служби. Потпуну опрему је имало 40 а непотпуну 12 људи. Овом малом јединицом командовали су капетан Стојан Јовишић, поручник Јован Носић и заставник Вуја Војновић.
Сентомашка посада је бројала 149 људи. Њих 19 је било ван сталне војне службе. Однос граничара с потпуним и непотпуним наоружањем био је готово изједначен 58 : 56. Од официрског кадра служили су капетан Јован Николетић, капетан-лајтнант Симеон Рунић, поручници Никола Цивра и Живан Николић, звани Шавер и заставници Стефан Николетић и Лазар Курјачић (Ђурић).
Чуруг је имао врло велику посаду од 204 граничара-пешадинца. Од тога је чак 56 пристигло испод коморске власти. Изван сталне војне службе налазило се 16 људи. Велика је разлика у броју између граничара с потпуним наоружањем (45) и оних с непотпуним (120). На челу се налазио капетан Арсеније Ђулинац (Јулинац)  с поручницима Живком Поповићем и Јованом Каначким, те заставником Гајом Сударским.
Жабаљ је бројао посаду од 133 пешадинца. Од тога је 23 пристигло из коморских насеља. Изван сталне војне службе било је 29 граничара. Број граничара с пуном ратном опремом био је двоструко мањи од оних без ње, односно 30 : 61. На челу се налазио капетан Михајло Соринка, поручник Јовица Вучетић и заставник Петар Јанчић.
Мошорин је бројао 127 пешадинаца. Скоро половина, односно 55 је било ван сталне војне службе. Занимљиво је да је забележено да ниједан граничар, од преосталих 72 у сталној служби, није имао потпуно наоружање. Командовао је капетан Максим Зорић.
Тителска посада је била једна од мањих и бројала је 75 граничара- пешадинаца. Од тога је 10 пристигло испод коморске власти. Седморица су се налазила изван сталне војне службе. С потпуним наоружањем било је 21 а с непотпуним 28 граничара. Од официра служили су капетан Јанићије Антоновић, поручник Јован Персикрунов и заставник Ђура Грујић.
Ковиљ (Кобила) је имао најбројнију посаду од 220 граничара- пешадинаца. Од тога је чак 61 пристигао из коморских насеља. Само њих 15 је било изван сталне војне службе. С потпуним наоружањем било је 90, а с непотпуним 100 граничара. На челу су се налазили капетан Михајло Продановић, поручник Арсеније Станојевић и заставник Васа Продановић.
Укупно бројно стање пешадијских јединица у Потиској војној граници 1748. године је износило 2100 људи. Од тога је стошездесет и двоје стигло у Границу из коморских насеља, односно 7,71%, што значи да је 92,29% граничара било трајно настањено у Граници. Изван сталне војне службе се налазио 331 граничар, 15, 76%. С потпуним наоружањем било је 625 граничара, односно 29,76%, а с непотпуним 45,19%. Остали су били при штабовима и служили су као десетари, рачуновође, трубачи, оружари, и нису се водили поименично а улазили су у укупно бројно стање. Официрски кадар је био састављен од једног мајора, тринаест капетана, три капетан-лајтнанта, седамнаест поручника, четрнаест заставника, укупно 48 људи, односно 2,28% укупне пешадисјке војне снаге Границе.
Од укупно 78 набројаних официра у Попису из 1748. њих 32 су се определила за провинцијски статус при изјашњавању граничара 1750, па су на основу тога 1. марта 1751. добили Декрет царице Марије Терезије о племићком статусу и одређеној количини земље у својим матичним насељима. То је чинило 41% укупног броја официра. Осталих 59% се изјаснило за останак у војном сталежу и они су чинили велику већину исељеничког таласа у Русију, нашавши се на њеном челу. Од простих, обичних војника гласало је за војни сталеж њих 1971 од 4022, т.ј. 49%, који су махом сви отишли за Русију у току 1751. и 1752. године.
Потиска војна граница која је у свом саставу имала коњичке и пешадијске јединице је давала укупно 4027 војника, 1927 коњичких и 2100 пешадијских. С обзиром на то да је била по величини једна од средњих Војних граница у Монархији, када бисмо побројали бројно стање у осталим Границама, као старим (хрватско-славонским) тако и новим (угарским), дошли би до податка од око 30.000 до 35.000 а можда и више, спремних граничара на бранику Монархије, односно по неким историчарима више од једне трећине укупне аустријске војске у XVIII веку.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #3 послато: јул 31, 2017, 02:47:10 поподне »
                                           Формирање Банатсхе земаљске милиције 1750—1751.

Подручје између Тисе и јужно од Мориша пружало je у то доба ретко жалосну слику: било је готово пусто, ненасељено, са бескрајним пустарама, барама и мочварама, па и правим језерима, пуним трске, рогоза, шаше и сите. На том огромном простору забележени су на једној карти од 1723—1725. као насеља само Крстур и Кумане, док су Башаид, Кикинда, Мокрин и Тараш означени као опустели, а Враљево, Карлово и Меленци нису ни забележени. У прпо време чини се као да ни државна власт ни земаљска администрација нису били вољни да се граничари из Поморишја и Потисја населе на овом месту. Међутим, пошто су се сви ови овде били већ населили, претећи да he иселити у Русију ако одавде буду кренули, власти су пристале да овде остану. Распоред пресељених вршен је делимично спонтано, а делимично под утицајом власти. Становништво које се на овом простору затекло, а није хтело ући у граничарску службу, имало је бити исељено. И један и други део граничара из Бачког Потисја, они из Аде, населио се у Карлово. 20. октобра 1750. године претставници ових граничара, оберкапетан Гаврило Новаковић и вицеоберкапетан Лазар Поповић склопили су споразум са надлежним војним властима у Бечу о дужностима, обавезама и правима граничара пресељених у Банат. Њихова основна дужност била је да у мирно доба врше службу на кордону, а у ратно доба војну службу у земљи и ван ње; док се буду налазили на бојишту, њихови нa дому 6ићe ослобођени плаћања пореза а породице погинулих добиваће помоћ. Према једном извештају генерала грофа Енгелсхофена, из новембра 1751, изјаснило се за војну службу 365 лица. Царским едиктом од 23. октобра 1751. остављен је граничарима трогодишњи рок за пресељење. За то време имали су да се одлуче да ли he остати у војном сталежу или he прећи у сељаке. Конвенција од 28. октобра 1750. и овај едикт били су основ касније Војне границе у Банату. Са пресељавањем потиских граничара почело је одмах. 1752. године насељени су граничарима: Крстур, Тервар, Мокрин, Сентеш, Ловрин, Теремија, Олуш, Црвенка, Кикинда, Велика и Мала Галад, Шомођ, Матеј, Вран. Сенкираљ, Старе Кумане, Батка, Велики Уздин, Козловац и Ковачица, а касније Тараш, Детошевац, Деветак, Лудош, Кендереш, Башин, Јанкаид, Перјамош, Јармата, Бечеј и Борђош. Око две стотине породица насељено је у Мокрин, Кикинду, Беодру и Меленце, а око сто породица у Ковачицу и Црепају, и, дуж Тисе, од Кањиже до Ченте. Нека од ових насеља названа су по именима чланова владалачке куће. Тако је Кањижа названа — Јозефсдорф, Турски Бечеј — Францисцидорф, Беодра — Карлсдорф, Томашевац — Маријадорф, а Чента — Леополдсдорф. Ови називи, међутим, употребл»авани су у народу и у лакшем, посрбљеном облику, као Јозефово, Фрањево (Врањево), Маријино и Леополдово. Насеље Сига добило је, по претседнику Администрације Баната, грофу Перласу — име Перлез. 28. октобра 1753. године подељен је овај део границе у шест компанија: Врањево са Карловом и Куманима; Велика Кикинда са Мало.м Кикиндом (на пустари Ловрин); Мокрин са Кањижом и Крстуром; Меленци са Тарашом; Идвор са Чентом; и Ботош са Томашевцем и Перлезом. Уједно је било решено да се распусти Симбшенов батаљон и СПОЈИ са милицијом која је образована од развојачених граничара из Потисја и Поморишја. Припадници овог батаљона који су се изјаснили за војну службу  пресељени су из Нове Паланке, Дивића и Пожежене у Поток и Округлицу. Но, пошто ни онде није било довољно земљишта, уступљени су им још хатари Соколовца и Луговста, док су становници из тих места пресељени у Сувају, Црвену Цркву, ДупљаЈу и Врачев Гај. Од становништва из ових насеља образоване су још две компаније, тако да је тада у свему било формирано осам компаиија. Срби официри били су на челу ових компанија, а њихово бројно стање изгледало је овако: у Врањеву је под заповедништвом Лазара Поповића било 578 људи; у Великој Кикинди под Гаврилом Новаковићем 640; у Мокрину под Савом Ракићевићем 540; у Меленцима под Ђорђем Новаковићем 530; у Идвору под Михајлом Соринком 327; у Ботошу под Ђорићем 400; у Округлици под Јосимом Војновићем 335; и у Потоку под Панајотом Дуком 231. Целокупна посада имала је 3583 човека, које пешака (хајдука), које коњаника (хусара).

ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1047
  • I2-PH908-Z16983>A493 (Динарска Јужна) Никољдан
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #4 послато: јул 31, 2017, 08:13:43 поподне »
Иван Јакшић-Из пописа становништва Угарске почетком 18.века

http://www.mediafire.com/file/8a1s1954scid875/%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD+%D0%88%D0%B0%D0%BA%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%98%D0%B7+%D0%BF%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B0+%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0+%D0%A3%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B5++%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%BE%D0%BC+18.%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0+1.pdf

Ту се налазе пописи из Потиске и између осталог Поморишке војне границе из 1720.године.
Смрти нема,има сеоба !

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #5 послато: август 01, 2017, 05:20:37 пре подне »
Мр Јелена Илић
истраживач сарадник Историјски институт, Београд jelena.ilic@iib.ac.rs

                    РАСПОДЕЛА ЗЕМЉЕ ГРАНИЧАРИМА У БАНАТУ - ПРИМЕРИ НАСЕЉА ИДВОР 1769. И КОВИН 1771. ГОДИНЕ

Апстракт: У периоду 1768-1772. године извршена је расподела земљишних поседа граничарима Илирске регименте и Немачке банатске регименте. По први пут је државном интервенцијом староседеоцима и колонистима додељен појединачни посед, имена власника убележена су у земљишне књиге, а структура атара устаљена је према намени његових делова. Уз извесна ограничења, утицало се и на промене у начину обрађивања земље. Извори о земљишним приликама из овог периода су оскудни, али се неке специфичности аграрне праксе могу приказати на примерима појединих насеља - Идвора 1769. и Ковина 1771. године.
Кључне речи: Банат, Илирска граничарска регимента, Немачка банатска регимента, Идвор, Ковин, 18. век, расподела земље
X- X- X-

Средином 60-их година 18. века поједини царски саветници, окупљени око канцелара Венцела Антона фон Кауница у Бечу, дефинисали су основе аграрне реформе коју је држава постепено спроводила у дело. Програм који је Кауниц изнео априла 1767. године садржао је, између осталог, предлоге о парцелисању великих поседа у мања слободна сељачка имања, укидању заједничких пашњака и стварању прецизне економске статистике. Ови предлози имали су за циљ реформу социјалних и земљишних односа на феудалним поседима и најпре су експериментално примењени на крунским добрима и у наследним земљама. У околностима у којима је регулисање земљишних односа, осим бриге о аграрној производњи решавало и питање очувања реда и мира, држава се успешно наметнула као посредник између земљопоседника и сељака, али и као добитник увећаних прихода.
Банат је од освајања 1718. године имао статус провинције подређене централној финансијској установи - Дворској комори и њеној Земаљској администрацији у Темишвару. До укидања коморске управе у Банату и продаје њених поседа 1780. године држава је успела да спроведе неке од реформских мера и то, пре свега, у областима којима је претходно обезбедила привилегован статус - Потиском дистрикту, основаном 1751, Кикиндском дистрикту, основаном 1774. и Банатској војној граници, територијално заокруженој у периоду 1764-1774. године. О брзини реализовања реформских мера на територији којом је непосредно господарила држава, као што је то случај био у Банату, сведочи низ података. Установу „економског инспектора” (Wirtschafts Inspektour), чије увођење је јесени 1766. године предлагао саветник Вилхелм Ернст фон Фелзенберг (Wilhelm Ernst von Felsenberg), већ 1768. године налазимо у Банату - отелотворену у личности инспектора Антона Коцијана (Anton Koczian). Он је априла 1768. године Дворском ратном савету проследио 80 страница обимни извештај о приликама у колонизованим насељима и дистриктима у Банату. Расподела обрадивог поседа, смањивање површина под пашњацима и реформа пореске политике, само су неке од мера које су у овој области примењене приликом насељавања колониста током 60-их година 18. века. Насељавање колониста у областима у којима је већ живело српско и румунско становништво наметнуло је и потребу за уређењем атара староседелачких насеља и пољопривредне производње у њима.
Промене у аграрном сектору држава је заснивала на везивању земљишних парцела за одређене власнике и на њиховом евидентирању у земљишним књигама. Начело о подели земље по граничарској глави, у насељима земаљских милиција и војних крајина, није било новина. Барон Симбшен је у свом елаборату
о уређењу Банатске земаљске милиције из 1751. године, подсетио на обичај да се обичним граничарима додељује по 12 јутара ораница и исто толико ливада и пашњака, а вишим и нижим официрима два, три или четири пута више земље, и то „гратис”. Из истог периода су и одлуке о расподели земљишта славонско- сремским граничарима - према Енгелсхофеновој уредби из 1747. године по 9, 12 и 18 јутара, а према Сербелонијевој уредби из 1753. године по 12, 13 и 20 јутара у зависности од регименте (Градишке, Бродске или Петроварадинске). Међутим, у пракси, држава није имала увид у реализацију расподеле земље на терену. Сеоске заједнице у областима које су оскудевале обрадивим површинама саме су расподелиле земљу и усталиле власништво у оквиру својих атара водећи се решењима економичне пољопривреде. У областима тзв. старих крајина - Карловачки и Вараждински генералат и Банска крајина, као и у Славонији, приватни посед је почивао на напору који су појединци уложили да би свој обрадиви посед створили на крчевинама шума. Са друге стране, у областима попут Бачке или Баната, у којима се обрадива земља није могла искористити у постојећим условима слабе насељености, сељачке заједнице су сезонски и заједнички обрађивале одређене делове атара (потесе), расподељујући површине и послове на лицу места, у складу са потребама појединих домаћинстава. Примера ради, на Футошком властелинству у Бачкој жупанији 1760. године, испитаници, поданици на поседу удовице Ђорђа Црнојевића, потврдили су да њихова земља није подељена на сесије или њиве, него да сваке године по обичају расподељују земљиште приликом обраде, тако да „најбољим газдама” који ору са 6 волова припада 12 јутара ораница са посејаним житом, затим 12 јутара угара и 12 јутара под летњим културама. „Средњи газда” има право на 5 јутара јесењих и 5 јутара летњих усева, а „најмањи газда” ужива 2 јутра јесењег и 4 јутра летњег орања. О истом обичају у Банату сведочи упутство за пописивање демилитаризованих насеља која су 1773. године враћена под коморску надлежност. У седмој, од укупно 26 тачака упутства, пописивачима се налагало да утврде да ли су земљишне парцеле већ подељене (појединцима у власништво), или их заједница још увек додељује сваке године изнова. Међутим, државна је намера била да власништво над одређеном парцелом оранице и ливаде веже за одређено домаћинство.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #6 послато: август 01, 2017, 05:24:45 пре подне »
II
У интересу државе било је да се сељаци на својим имањима озбиљније позабаве производњом жита, јер је осим контрибуције и радне обавезе, држава имала право и на десетину од пожњевених житарица (углавном еквивалент у новцу). Сточарство за државу није било од примарног значаја, јер је десетина убирана само од ситне стоке, у овим областима претежно јагањаца (Lambzehnd), у чији тачан број пописивачи најчешће нису имали стварни увид. Сељачка домаћинства су свој извор прихода махом налазила у пракси коју је држава настојала да сузбије - минималној производњи житарица и чувању стоке (сакривене ситне стоке и неопорезованих крупних говеда), те коришћењу највећег дела обрадивих површина као ливада. Неколико података о овој пракси забележено је у извештају од августа 1769. године, у коме се помињу они међу „Рацима” који се уопште не баве земљорадњом, већ само гаје стоку. Они плаћају контрибуцију и десетину од оваца, али обе дажбине заједно држави не доносе ни приближно колико они стварно добијају од сена и стоке које продају. Осим тога, стока је правила штету онима који су обрађивали земљу, па је препоручено да површине за њено држање буду одељене од делова атара са другом наменом. Наиме, сељаци нису обрађивали више од површине са које су добијали урод довољан за прехрану домаћинства, јер је за вишкове жита требало обезбедити адекватно спремиште и транспорт до удаљених тржишта. Уместо за земљорадњу, већи део атара користили су за уносније облике привређивања - сакупљање сена и испашу стоке. Државна интервенција у погледу дефинисање делова атара који ће бити искључиво коришћени као оранице, ливаде или пашњаци, значила је корениту промену у начину располагања земљом међу банатским староседеоцима. Ово је омогућило да подела земљишних парцела појединцима уопште буде спроведена, те да њихово власништво буде забележено у земљишним књигама. Иста начела примењена су приликом доделе земљишних поседа колонистима, чије су општине на простору између Тисе, Тамиша и Дунава први пут стваране управо у овом периоду.
Уређивање војне крајине у Банату почело је стварањем Илирске граничарске регименте 1764. године, у чији састав су ушла насеља земаљске милиције на простору Бечкеречког дистрикта - тзв. Горње компаније Банатске земаљске милиције (1753-1764), и истовременим стварањем Немачке банатске регименте, чије су језгро чинила насеља Панчевачког дистрикта. Територијализација Банатске војне крајине окончана је укидањем Илирске граничарске регименте и демилитаризацијом већине њених насеља (1773) - са изузетком Леополдова, Ботоша и Идвора, и формирањем јединствене Немачке банатске регименте на простору између Дунава, Тисе и Тамиша. У милитаризованим насељима држава је интервенисала и у погледу затечених земљишних прилика. Предуслов за то било је премеравање и картографисање атара граничарских насеља, а потом парцелисање обрадивог земљишта и прописивање начина на који ће оно бити коришћено. Први пут је староседеоцима и колонистима додељен појединачни посед, њихова имена убележена су у земљишне књиге и строго је дефинисана намена делова атара. Очекивани резултат је био повећање прихода од земљорадње. Детаљи овог процеса могу се приказати на примерима насеља Идвор и Ковин. Нова структура атара и појединачно расподељеног земљишта у Идвору, насељу Илирске граничарске регименте, забележена је на картографском приказу из 1769. године, док је за Ковин, у саставу Немачке банатске регименте, сачуван Урбар (земљишна књига) из 1771. године.
Територија Бечкеречког дистрикта обухватала је, између осталог, ненасељене потесе, мочваре и пустаре (предије) - области које су издаване под закуп и на којима је искључиво држана стока. Насеља у овој области, у саставу Банатске земаљске милиције и касније Илирске граничарске регименте (Велика Кикинда, Мала Кикинда, Крстур, Јозефово, Мокрин, Карлово, Врањево, Кумане, Тараш, Меленци, Ботош, Сиге, Идвор и Леополдово), формирана су или попуњена досељавањем бивших потиских и поморишких граничара у периоду 1751-1753. године. Цивилне власти приликом њиховог насељавања нису уложиле већи напор у регулисање земљишних прилика. Земљиште је премерено и расподељено само вишим официрима, док је нижим официрима и обичним граничарима (Gemeiner - општинари) ништа друго до „рашчишћено”. Ова места су званично милитаризована и, као крајиште, од Дворске коморе прешла под надлежност Дворског ратног савета 1764. године, када је почела и расправа о земљишним приликама у њима. Недоумице је изазвало питање колико обрадиве земље треба доделити по граничару (24 јутра ораница и ливада, са 6 или 12 јутара пашњака), које је са собом повукло и питања ревизије мера за површину и припајања пустара како би се повећао фонд земљишта за расподелу. Априла 1768. године је одлучено да се сваком од граничара додели у посед 30 јутара земљишта, па су у складу са овом одлуком атари насеља премерени и по потреби проширени, а њихове границе прецизно дефинисане и картографисане. Тако је 1768. године извршена „нова реамбулација целокупне земље препуштене милитарима”, која је у појединим насељима реализована већ 1769. године. На овом простору није било колонизације странаца, па је у наведеним насељима очувана чиста етничка и верска структура српског православног становништва.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #7 послато: август 01, 2017, 05:26:10 пре подне »
III
Земљишни посед додељен граничарима појединачно 1768. године дефинисан је на 30 јутара (јутро од 1600 квадратних клафтера), обухватајући 24 јутра ораница и ливада и 6 јутара пашњака. Да би задовољиле прописану норму, у атарима насеља у којима се није могло пронаћи довољно обрадивог земљишта, власти су умањивале прописани посед, припајале делове пустара и неискоришћеног земљишта или умањивале мерну површину јутра, а због слабијег квалитета земљишта понегде су доделиле пространије, али мање плодне површине. Прилике на терену утицале су и на одступања приликом расподеле, због чега су величине појединачних поседа варирале за по који клафтер или јутро. Из пописа насеља Горњих компанија 1768. године следи да је у просеку једном граничару у овим насељима додељено између 20,16 и 26,60 јутара ораница и ливада и између 4,73 и 11,79 јутара пашњака, тј. између 26,59 и 35,43 јутра укупног поседа. Овакве намере су, међутим, биле оствариве само у насељима Горњих компанија. У насељима тзв. Доњих компанија Илирске граничарске регименте, уз реку Неру и у њеној околини, премеравање земљишта је извршено тек 1771. године, а расподела је обухватила знатно мање површине. У овим насељима се појединачни посед додељен граничарима кретао између укупно 4 и 24 јутра. Због оскудице у земљишту захтеви њихових граничара да им се поседи повећају за по неколико јутара јављали су се и после 1771. године. Они су се морали задовољити са далеко мање земљишта, при чему су делимичну сатисфакцију имали у виду винограда, којих у области Горњих компанија није било.
Прописана величина граничарског обрадивог поседа на територији Горњих компанија Илирске граничарске регименте по величини се може упоредити са сељачком сесијом - земљишним поседом површине од 30 до 36 јутара (24 јутра ораница, 6-8 јутара ливада, са 3 јутра пашњака или без њих) - која је урбарима прописана за цивилне територије Славоније и Срема (1756) и Баната (1780). И пре него што је Урбар за Банат донет, за потребе расподеле земље колонистима током 60-их година, такође је дефинисана сељачка сесија (Ganzen Bauernhof) површине 37 јутара (24 јутра ораница, 6 јутара ливада, 6 јутара пашњака и 1 јутро окућнице). Разлика између сељачке сесије на феудалним поседима и граничарског поседа није била у величини, већ у критеријуму поделе који је омогућавао граничарским домаћинствима да уживају знатно већи посед. Наиме, критеријум за расподелу сесионалног земљишта била је вучна стока за обраду. Једна сесија је додељивана на 8 волова, због чега је у пракси, највећи број до- маћинстава уживао половину, четвртину или осмину сесије. На граничарској територији, посед је додељиван по одраслој војно способној мушкој глави, што је бројним домаћинствима у Банату, са већим бројем одраслих мушкараца, донело поседе неколико пута веће од основних 30 јутара. Одлука о расподели земљишних поседа граничарима Горњих компанија Илирске регименте 1768. године требало је да њихова домаћинства задржи уз Тису и Тамиш. Осим воље постојали су и повољни теренски услови за доделу великих поседа, што у већини других области није био случај.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #8 послато: август 01, 2017, 05:37:10 пре подне »
                                                                  Расподела земље становницима Идвора

                                                                      - прилике у насељу 1769. године

Индивидуална расподела земље била је условљена приликама на терену, квантитетом и квалитетом расположиве земље. Неоснованост првобитног и нереализованог захтева за доделом 36 јутара укупног поседа по војно способној глави, уочава се на примеру односа, са једне стране, расположивог, а са друге стране, потребног земљишта у атару насеља Идвор. Године 1765. установљено је да атар овог насеља располаже са 10 284 јутра земље коју су домаћинства користила за обраду (од којих 5 353,5 јутара ораница и ливада и 4 930,5 јутара пашњака). Ако би се свакој граничарској глави доделио посед величине 36 јутара, од којих 12 јутара за пашњаке, у атару је требало да буде 14 256 јутара обрадивог земљишта. Недостатак од 3 973 јутра за пашњаке могао је да буде надомештен припајањем пустаре Ковачица, са којом се идворски атар граничио, чиме би, међутим, била обухваћена готово цела пустара (од 4 451 % јутра). Имајући у виду да су пустаре (предије) уносно издаване под закуп компанијама сточарских трговаца, овакав уступак се није могао направити. Одлуком да се граничарима додели у посед по 30 јутара, фонд потребног земљишта је надомештен припајањем мањег дела пустаре Ковачица (1 057 јутара). С тим проширењем пролећа 1768. године, фонд земљишта за расподелу граничарима (ораница, ливада и пашњака) дефинисан је на 11 340 јутара. У овај фонд није урачунато земљиште које су већ уживали официри (173 јутара), као и земљиште које је било неупотребљиво (1 481 јутара), а са којим је укупна површина ид- ворског атара износила 12 994 јутра. Друга насеља Горњих компанија Илирске регименте нашла су се у сличној ситуацији.
Након проширења атара, извршена је расподела земље граничарима у Идвору и ново стање је картографисано 1769. године. На овом приказу лако се уоча- ва резултат државне намере да своје приходе увећа тако што ће расположива земља у највећој могућој мери бити искоришћена за земљорадњу. Појединцима је подељено укупно 8 124 јутара (4 386,96 хектара) ораница и ливада, што значи да је атар био искоришћен на 62,52% своје укупне површине. Оранице и ливаде су парцелисане за 177 домаћинстава, међу којима је осим тренутно коришћена 152, било и 25 поседа резервисаних за нова домаћинства (№сћиаЉ). Рачунајући и резервне поседе, идворским домаћинствима укупно је додељено 6 174,5 јутара ораница (3 550,33 ha) и 1 949,5 јутара ливада (1 052,73 ha). На карти из 1769. године нису приказани пашњаци, за које је одређен припојени део пустаре Ковачица.
Обрадиви део атара био је подељен на 5 делова, суседних потеса (Abtheilung), и то четири потеса ораница (означени са A, B, C и D) и један потес ливада (E). У оквиру сваког од потеса појединачне парцеле распоређене су у низу и обележене редним бројевима 1-177. Структура сваког додељеног поседа у Идвору (важи и за 25 резервних поседа) обухватала је парцелу у сваком од пет потеса, те се састојала од четири парцеле ораница и једне ливаде. Величина обрадивог поседа непосредно је зависила од броја војно способних мушкараца у домаћинству. Тај однос је условио постојање граничарских поседа различите величине. Основ- ни посед је обухватао 24 јутра - 18 јутара ораница и 6 јутара ливада, у складу са прописом о величини граничарског поседа који није укључивао пашњаке. Највећем броју домаћинстава у Идвору (63 или 41,44% домаћинстава) додељен је управо посед од 24 јутра, што значи да је већина домаћинстава имала само једног одраслог, војно способног мушкарца.
Већ је било речи о томе да је крајишки систем поделу и уживање обрадивог земљишта заснивао на броју војно способних мушких глава у домаћинству (највише 6 забележених мушких чланова у једном домаћинству). У домаћинствима са већим бројем одраслих мушкараца посед је увећаван за основну јединицу од 18 јутара ораница и 6 јутара ливада. И поред тога, неки поседи су били нешто већи од начелно предвиђене површине. Одступање је приметно у потесу ораница Д, којим је био обухваћен део атара са мочварама. Претпостављамо да су веће парцеле ораница на овом потесу додељиване због теренских непогодности приликом премеравања или као надокнада за слабији квалитет земљишта. Одступања се у случају ливада такође могу објаснити положајем потеса Е, на рубу атара према пустари Ковачица. Примера ради, само једно од 7 домаћинстава са четири одрасла мушкарца имало је укупни обрадиви посед прописане величине - 96 јутара ораница и ливада, док је преосталих 6 домаћинстава уживало поседе чија се величина кретала између 98 и 111 јутара. Слично, једином домаћинству са 5 одраслих мушких чланова додељено је 127,5 јутара уместо прописаних 120 јутара, а једином домаћинству са 6 чланова 158 јутара уместо прописана 144 јутра ораница и ливада.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #9 послато: август 01, 2017, 05:38:33 пре подне »
II
Осим обима расподељених парцела, уз помоћ карте Идворског атара може се реконструисати и начин на који су оранице обрађиване. Годишње су обрађи- вана по два потеса, док су друга два потеса остајала на угару - потес А и Б су обележени као „прва година”, а потес Ц и Д као „друга година” по редоследу обрађивања. У случају када је обрадиво земљиште подељено на четири дела (потеса), примењиван је поступак којим је једна парцела коришћена само за једну врсту усева - летње или зимске, а потом остављана на угару. Земља је разоравана само једанпут годишње и усеви на њој су једанпут сакупљани. О начину на који је земљиште обрађивано у српским насељима сведочи опис који је у свом извештају од октобра 1768. године забележио командант Илирске граничарске регименте, потпуковник барон Сечујац. Његов опис структуре граничарског поседа потврдио је праксу поделе ораница на четири дела и обичај да се годишње стварно обрађује само једна половина (два потеса). Према његовим речима, од земљишног поседа величине 30 јутара, требало је издвојити 6 јутара за испашу стоке и 6 јутара за ливаде, тако да за оранице преостане 18 јутара. Граничар оставља на угару 9 јутара од предвиђеног за оранице, док 9 јутара, делећи на два дела, користи за летњу и зимску сетву. На пролеће сеје на по једном јутру кукуруз, зоб и јечам, а на два јутра просо, грашак, сочиво, лан и друго. За зимске усеве, пре свега пшеницу, преостаје 4 јутра. Сечујац је сматрао да посед од 30 јутара земље једва задовољава потребе издржавања једног домаћинства, ако се има у виду колико дажбина и обавеза граничар има.
Прве податке о начину на који су локалне заједнице уз Тису, Тамиш и Дунав обрађивале земљиште, забележили су приликом милитаризације поједини државни службеници. Обичај српских староседелаца да на нимало економичан начин користе расположиво земљиште, посведочен је у извештајима појединих државних службеника о приликама на територији Немачке банатске регименте, тј. бившег Панчевачког дистрикта. Поменути привредни инспектор Антон Коцијан известио је о проблемима земљорадње и сточарства у колонизованим насељима, наводећи, између осталог, да је начин на који су „Раци” обрађивали земљу, а који су колонисти преузели, један од најлошијих. Обрадиво земљиште остављају на угару и по више година, а након што га једном разору у њега сеју летње усеве. Приликом сетве пшенице (зимских усева) потес разоравају два пута, али и са њега плодове сакупљају само једном годишње и поново остављају да лежи на угару више година. Због слабог разоравања земљишта, овде се више гајила трава него жито, па је само плодности земље могло да се захвали на томе што су уопште имали приносе. Замерано је и то што су ливаде кошене једанпут годишње, због чега је трава превише дуго и некорисно стајала, а резерве сена за зиму биле мале. Такође, ни пашњаци нису коришћени на рационалан начин, јер је стока држана заједно, кварећи испашу једна другој. Земљорадничка пракса код староседелаца у Панчевачком дистрикту, којом су поједини потеси ораница неекономично коришћени само једном пре него што су остављани на угару, подудара се са поменутим описима о начину обрађивања земљишта у српским насељима између Тисе и Тамиша. Овај обичај потврдила је и подела ораница на четири потеса у Идворском атару из 1769. године, па се може закључити да је он, по свему судећи, преживео државну интервенцију.

Извор: Мр Јелена Илић, истраживач сарадник Историјски институт, Београд jelena.ilic@iib.ac.rs -РАСПОДЕЛА ЗЕМЉЕ ГРАНИЧАРИМА У БАНАТУ - ПРИМЕРИ НАСЕЉА ИДВОР 1769. И КОВИН 1771. ГОДИНЕ




Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #10 послато: август 01, 2017, 05:55:16 пре подне »
                                                     Расподела земље колонистима и староседеоцима у Ковину
                                                                    - прилике у насељу 1771. године

Рационализација у пољопривреди огледала се у тенденцији планског смањивања површина на угару и постепеног увођења других начина обнављања земљишта. Рационалнији начин обрађивања земље, који је подразумевао груписање ораница свих домаћинстава на три различита места (потеса) у атару, у Банату се појавио тек са државном расподелом ораница колонистима. У колонистичким насељима је један од три потеса остајао на угару, а на друга два су засејавани летњи и зимски усеви, тако да је годишње коришћено 2/3 обрадиве површине појединачног поседа. У сваком случају, тропољни начин обрађивања земљишта подразумевао је смену сезонских радова и усева на свакој од обрадивих парцела. Након првог разоравања у пролеће за летње усеве (кукуруз, зоб, јечам, просо, лан, поврће), следила су два разоравања у јесен за зимске усеве (пшеницу, раж, јечам), а потом је земљиште остављано на угару. У српским граничарским насељима, као што се из поменутих описа и на примеру Идвора може потврдити, однос угара и обрађене површине годишње, чак и након расподеле земље појединцима, износио је мање рационалних 50%.
Насеља на територији Панчевачког дистрикта била су под цивилном јурисдикцијом до 1764. Те године је у насељима овог дистрикта (Сефкерин, Јабука, Немачко Панчево, Српско Панчево, Старчево, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, Острово, Гај, Дубовац) спроведено изјашњавање о статусу - цивилном или граничарском, а домаћинства која су се изјаснила за цивилни статус морала су да напусте милитаризована насеља. На место српских исељеника досељени су колонисти, ислужени војници гарнизонских регименти. На овај начин су у периоду 1764-1774. године створена мешовита насеља, која су насељавали преостали староседеоци „Раци” и, у новоуређеним деловима, досељени колонисти „милитари”. Урбар за насеље Ковин из 1771. године, представља драгоцен извор који сведочи о резултатима земљишне организације код колониста, али и код преосталог, српског становништва.
У време састављања Урбара у Ковину су се налазила 103 староседелачка и 181 колонистичко домаћинство. Број српских староседелачких домаћинстава стагнирао је још од 1764. године, када се за останак у Ковину под војном влашћу изјаснило 95 кућних старешина. Са друге стране, у наредним годинама број колониста је стално растао. У пописима из 1767. и 1768. године наводи се да је у Ковину било 26 колонистичких задруга са по 4 домаћинства - 104 породице. Поред њих се у списковима из 1767. године помиње још 40 колониста/породица које су насељене и нису размештене по задругама, а које су закључно са априлом 1768. завршиле са својом првом јесењом и пролећном сетвом, иако им стока и алат још увек нису били додељени. Пролећа 1768. њихов број се очито повећао, јер је у Ковину евидентирано, поред ових, још 77 колониста који нису обавили ниједну сетву. Број колониста по насељима мењао се из месеца у месец, али је, осим прилива нових досељеника, одређени број њих, из различитих разлога, у међувремену и нестао са спискова присутних. Задружна организација је убрзо напуштена, а број колониста је у сваком од насеља-компанија ове регименте, па и у Ковину, одређен на 190 (са 10 официра свака компанија је бројала 200 лица). Јуна 1770. године војне власти су изразиле наду да ће ковинска компанија бити комплетирана до краја те године. То се очито није десило, јер је 1771. године још увек било 9 упражњених поседа резервисаних за колонисте.
Укупна површина ковинског атара обухватала је 11 499 јутара и 1 466 клафтера. Земљиште које је расподељено детаљно је описано у члановима Урбара. За 190 колониста-милитара (181 стварно насељен и 9 резервних поседа) парцелисано је и расподељено обрадиво земљиште, оранице и ливаде, површине 4818 јутара и 1 020 клафтера, док је у власништву староседелаца убележено 3 587 јутара и 800 клафтера обрадивог земљишта. Непосредно под ораницама и ливадама нашло се 73,10% целог атара. Ковински атар је садржао и више од земље која је расподељена овим домаћинствима, а у коју су осим некорисне и плављене спадале и мање површине предвиђене за сађење шума, општински пашњак и винограде. Сваком од 190 колонистичких домаћинстава додељен је обрадиви посед исте површине - 15 јутара ораница (по 5 јутара у три потеса) и 10 јутара ливада (5 јутара на неплављеном и 5 јутара на плавном подручју). Величина породица није играла улогу приликом расподеле земље, јер су сва колонистичка домаћинства, без изузетка, имала само по једног одраслог мушког члана као кућног старешину. Ови недавно отпуштени ислужени војници, могли су имати жене и децу, али бити и без њих. Способност ових појединаца/ породица за обављање пољопривредних радова била је више него скромна.
                                                 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #11 послато: август 01, 2017, 05:57:22 пре подне »
II
Цео колонистички посед у Ковину величине 25 јутара (15 јутара ораница и 10 јутара ливада) може се упоредити са величином поседа додељеног граничарима Илирске регименте од 30 јутара, који се, изузимајући 6 јутара пашњака, сводио на 24 јутра за обраду (18 јутара ораница и 6 јутара ливада). Подела земље колонистима у Ковину усклађена је са одликама расположивог терена, али и већ усвојеним начелима. Наиме, колонистички посед на територији Немачке банатске регименте прописан је још 1769. године одредбом заједничког Урбара за сва насеља ове регименте, којом се налаже да сваком колонистичком домаћинству буде додељено по 10 јутара ораница и 5 јутара ливада, али и 5 јутара резервног земљишта и Уг јутра шума (новозасађених). Поређења ради, у Урбару насеља Јабука из 1769. године, колонистима је поименично додељено по 10 јутара ораница (по 3 1/3 јутра у сваком од три потеса) и 5 јутара ливада. Претпостављамо да су прилике на терену утицале на то да колонистима у Ковину буде додељено 5 јутара ораница више од начелно предвиђених. Начин на који је земља у власништву колониста обрађивана описан је у 18. члану Урбара, којим је предвиђено да оранице буду подељене на три дела и размештене у три различита потеса, које би власници користили за летње усеве, зимске усеве и угар. Читав тропољни земљишни поредак, будући „најкориснији и стога не- избежан”, стављен је под надзор команданта компаније.
Обрадиви поседи у власништву ковинских староседелаца, за разлику од оних додељених колонистима, нису били уједначених димензија нити су почивали на истим принципима поделе. Према 19. члану Урбара, српска домаћинства су се изјаснила о површини својих поседа „према потребама својих економија”, а они су им у складу са њиховом жељом премерени и препуштени на коришћење као и милитарима - оранице у три, а ливаде у два потеса. Овај принцип поделе разликовао се од поделе по граничарској глави у случају Илирске граничарске и Немачке банатске регименте (као и других крајина). Величина ораница и ливада о којој су се староседеоци својевољно изјаснили, била је, како се показало, заснована на стварној способности њихових домаћинстава да земљу обраде вучном стоком. Ковинци су живели и организовали послове према својим обичајима, па је и овде, као и у насељима Илирске граничарске регименте, приликом обрађи- вања земље на једног вола долазило просечно нешто више од 10 јутара њива. На основу података из пописа Ковина из 1767. године, српска домаћинства са једним до два вола су, по правилу, имала 10, 20, 25, и ретко 30 јутара ораница, домаћинства са три вола - 30 или 40 јутара ораница, домаћинства са четири вола - 40 или 50 јутара ораница. Само два домаћинства су се издвајала, једно са 6 волова на 60 јутара ораница и 50 јутара ливада, и друго, протопоповско домаћинство, са 8 волова на 100 јутара ораница и 50 јутара ливада. У просеку, на једног вола (од укупно 99 грла) те године долазило је 10,59 јутара ораница. Изгледа да се број волова у српским општинама спорије мењао него површине под ораницама. У Ковину је 1776. године забележено 115 волова и укупно 2 022 јутра ораница, тако да је на једног вола долазило 17,58 јутара ораница. Као оријентир ће послужити и подаци из 1780. године. Просечна површина оранице која је те, 1780. године, долазила на једног вола у околним местима - Сефкерин, Сакуле, Баранда, Фаркаждин, Перлез, Сиге, Леополдово и Ботош, кретала се између 8,54 и 16,72 јутра по волу. Тада је у Идвору било 390 вучних волова на 4 596 јутара ораница, те је на једног вола долазило 11,7 јутара обрадиве земље, приближно колико и у Ковину 1771. године.
Реорганизација је захватила ковински атар у целини, због чега је староседелачки обрадиви посед добио структуру сличну колонистичком поседу. Површине од 18 или 24 јутра ораница и ливада нису играле улогу у српском делу Ковина, већ су њихове оранице биле структуре као и код колониста - величине од по 5, 10, 15, 20, 25, 30 или више јутара, и распоређене у три потеса. Осим структу- ре, ни величина ораница код већине староседелаца није се разликовала од оне забележене код колониста. Међу 103 староседелачке породице било је 10 оних које нису имале оранице у свом власништу. Оранице од 5, 10 и 15 јутара имало је 63 домаћинства (67,74% од 93 домаћинства са ораницама). Другим речима, две трећине српских домаћинстава имало је оранице на површини мањој (56,98%) или једнакој (10,75%) ораницама новодосељених колониста-милитара. У погледу ливада задржало се више обележја старог начина обрађивања земље у Ковину. Приликом расподеле, српска домаћинства су се изјаснила за посед ли- вада једнак површини ораница, који је заједно са резервним ливадама на плавном терену, упола мањим од површине ливада на неплављеном терену, чинио већи део у структури појединачног староседелачког поседа. Ова појава се може објаснити теренским одликама ковинског атара, али и трговачком и сточарском професионалном оријентацијом његовог становништва. Оранице нису чиниле већи и про- изводно важнији део поседа, барем не онако како је то држава желела и применила у структури колонистичког поседа. Држава је колонисте плански оријентисала на земљорадњу, због чега им је на располагање ставила само по 5 јутара ливада (и 5 резервних), које су у структури њиховог појединачног поседа чиниле мањи део (60% ораница и 40% ливада). О предности коју је сточарство имало над земљорадњом, сведочи податак да се међу 103 староседелачка домаћинства није нашло ниједно које у свом власништву није имало ливаду. Осим тога, површине ливада у власништу 51 домаћинства (49,51% свих староседелачких домаћинстава) биле су веће од површина под њиховим ораницама.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #12 послато: август 01, 2017, 05:59:42 пре подне »
III
У српским насељима Илирске регименте државна интервенција је била ограничена на расподелу земљишних поседа појединцима и стварање првих спискова свих земљишних власника нумерисаних парцела. Упркос бројним кри- тикама затеченог стања и начина коришћења и обрађивања земљишта, држава се није упустила у мењање устаљених обичаја. Са једне стране, граничарима у Идвору земљиште је расподељено појединачно и дефинисани су делови атара намењени за оранице и ливаде. Са друге стране, истовремено је допуштено да структура ораница задржи облик својствен старом начину обрађивања - подељене у четири потеса, од којих је годишње један потес коришћен само за једну сетву, а угар заузимао половину обрадивог земљишта.
Већ 1772. године општина Идвор је структуру атара изменила у корист па- шњака, па је порез плаћала за 7 610 јутара ораница и ливада и 3 729 пашњака. Према попису из 1780. године становници Идвора су обрађивали Vi ораница мање него 1769. године. Док је површина ливада у атару насеља 1780. године износила готово непромењених 1 915 јутара, укупна површина ораница смањена је на 4 596 јутара. Четвртина ораница вероватно је претворена у пашњак. Фонд обрадивог земљишта, ораница и ливада, до 1780. године постао је приближнији површини која је обрађивана 1765. године, неколико година пре расподеле земље појединцима. Смањењу обрадивих површина у корист пашњака веро- ватно је допринела и чињеница да, упркос очекивањима, број домаћинстава није порастао. Број домаћинстава у Идвору је стагнирао и 1802-1803. године, када их је према једном црквеном попису убележено 156, и 1811. године, када је према државном попису евидентирано 160 кућа.
Приликом пописивања демилитаризованих насеља Илирске граничарске регименте 1773. године, коморски службеници су испитивали, између осталог, и то да ли је подела земљишних парцела извршена или их заједница још увек додељује сваке године изнова. Овај податак сугерише претпоставку да државна расподела земље или није обухватила сва насеља бивше регименте, или то да су њени резултати брзо замењени старим обичајима. Развојачена насеља су 1774. године царском привилегијом сврстана у Кикиндски дистрикт под коморском влашћу. Будући да је становницима овог дистрикта 1801. године услишена молба за нову расподелу целокупне обрадиве земље, као и пустара, сигурно је то да су резултати државне расподеле из 1768. године избрисани до краја века. Слично, у насељима суседног Потиског дистрикта чак и током 19. века забележени су неуспели покушаји државних комисија да премере и појединачно расподеле земљу (1784, 1796, 1814, 1829). Становници Потиског дистрикта су и 1787. године обрађивали не више од 1/6 земљишта својих атара.                                                                                           
И док је домет државне интервенције у земљишним приликама насеља Илирске граничарске регименте у Банату био ограничен на расподелу земље, у насељима Немачке банатске регименте утицало се и на начин обрађивања земље. Обрадиви део атара је истовремено парцелисан и расподељен и староседеоцима и колонистима у истоветној тропотесној структури. Власници парцела у сваком од потеса, на овај начин, били су принуђени да општински усклађују послове, па је овакав начин обрађивања земље у будућности претпостављао јачање сеоске општине. И поред тога, војне власти су изашле у сусрет староседеоцима Ковина, расподелиле им онолико земље колико су појединачно захтевали и допустиле да се изјасне за веће површине под ливадама, по чему се њихов посед разликовао од колонистичког. Учвршћивању успостављеног стања допринела је и чињеница да је командантима граничарских компанија на територији регименте додељена улога надзорника над земљишним поретком. Српска домаћинства у Ковину су у наредним годинама наставила да улажу у земљорадњу, о чему сведоче подаци о порасту површина под њиховим ора- ницама, нарочито ако се има у виду да је број ових домаћинстава стагнирао - 95 (1767. године), 103 (1771) и 106 (1776). По свему судећи, пораст површина ораница омогућен је на рачун ливада, чија се површина смањила на свега 842 јутра. Објашњење се може тражити и у побољшању тржишних услова у трговини житом услед његове опште несташице 1770-1772. године. Насеља на Дунаву, попут Ковина, имала су на располагању транспорт воденим путем и турско тржиште у суседству. Промена у овом смеру посведочила је о успеху државне интервенције у колонизованим насељима, али и о пуном праву заједнице да земљиште које јој је једном додељено користи у складу са својим потребама, мењајући приоритете током времена.

Извор: Мр Јелена Илић, истраживач сарадник Историјски институт, Београд jelena.ilic@iib.ac.rs -РАСПОДЕЛА ЗЕМЉЕ ГРАНИЧАРИМА У БАНАТУ - ПРИМЕРИ НАСЕЉА ИДВОР 1769. И КОВИН 1771. ГОДИНЕ


Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #13 послато: август 01, 2017, 01:51:29 поподне »
Мислим да ово нико неће прочитати.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #14 послато: август 01, 2017, 03:30:52 поподне »
Колико видим, Бакс, од јуче до данас, ова је тема прочитана 146 пута.

На мрежи НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4760
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #15 послато: август 01, 2017, 03:47:44 поподне »
Колико видим, Бакс, од јуче до данас, ова је тема прочитана 146 пута.

Није прочитана, већ погледана. Ко је ово заиста прочитао не можемо знати осим уколико се сам не јави.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #16 послато: август 01, 2017, 04:25:20 поподне »
Није прочитана, већ погледана. Ко је ово заиста прочитао не можемо знати осим уколико се сам не јави.

Ја сам имао жељу, али кад сам видео читаву докторску дисертацију, некако ме је прошла жеља.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #17 послато: август 01, 2017, 04:44:14 поподне »
У наднаслову лепо пише:
Тема: Потиска војна граница (Прочитано 164 пута)
Дакле, прочитано, а не погледано.
И, што је постало већ уочљиво, увек неке примедбе од вас двојице. Уместо да бар признате уложен труд. Многе који су из тих крајева, верујем да ова тема интересује.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #18 послато: август 01, 2017, 05:01:33 поподне »
У наднаслову лепо пише:
Тема: Потиска војна граница (Прочитано 164 пута)
Дакле, прочитано, а не погледано.
И, што је постало већ уочљиво, увек неке примедбе од вас двојице. Уместо да бар признате уложен труд. Многе који су из тих крајева, верујем да ова тема интересује.

Ко жели да учи подробно о овој теми, он скине с интернета неки обиман рад или прочита књигу. Интернет форум је нешто друго. На интернет форуму 99% људи не чита постове дуже од 7-8 реченица.

И Војиславе, пише да је прочитано, али је погледано толико пута. Овај сајт нема могућност да прати ко чита текст а ко не чита. Таква технологија ће можда постојати у блиској будућности.

Мој савет је да би вама најбоље било да отворите сопствени блог. Мислим да се ваше поимање форума више поклапа с функцијом коју један блог пружа.
Не знам да ли овај форум пружа ту могућност; знам да је, рецимо, то могуће на крстарици.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #19 послато: август 01, 2017, 06:32:08 поподне »
Све је то мени знано, Бакс. Али, обичан човек често не зна назив књиге или било каквог текста по којем би то потражио на интернету. Ето, ја проналазим такве књиге или остале научне прилоге и одабирам оно што мислим да је најбитније. И овде код последњег прилога, ниси морао читати све. Могао си да одабереш уводни део, Идвор или Ковин. Све је то у вези са темом Потиска војна граница, јер су многи наши преци након Битке код Сенте и каснијег развојичења кренули пут Русије, застајали у места кроз која су пролазили или прихватали понуђену земљу за даљи живот, као овде у Идвору и у Ковину. Наравно, да би се дошло до објављеног поста, књига се мора пребацити са ПДФ-а на ворд, исправити и уклонити низ заврзлама. А и облик слова није увек исти. Често је једва видљив и нејасан отисак. Ако их повећаш, не значи да ће ти бити лакше. Напоран је то рад.
И још нешто. Мислим да својим прилозима доприносим многима. Ето, нпр. о твојој Војвода Степи. Често сам је се дотицао, па и оно што је о њој објављено, све је од мене. Ти си стари форумаш и члан Порекла. Имаш и звање истраживача. Зар ниси бар ти могао пронаћи нешто интересантно о насељу Војвода Степа? Да се одужиш својим мештанима и прецима и оставиш будућим нараштајима. Јер, ако не остане записано, све се то заборави. И поред савремене технологије и интернета.
Срдачно,
Војислав

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #20 послато: август 01, 2017, 07:04:46 поподне »
Све је то мени знано, Бакс. Али, обичан човек често не зна назив књиге или било каквог текста по којем би то потражио на интернету. Ето, ја проналазим такве књиге или остале научне прилоге и одабирам оно што мислим да је најбитније. И овде код последњег прилога, ниси морао читати све. Могао си да одабереш уводни део, Идвор или Ковин. Све је то у вези са темом Потиска војна граница, јер су многи наши преци након Битке код Сенте и каснијег развојичења кренули пут Русије, застајали у места кроз која су пролазили или прихватали понуђену земљу за даљи живот, као овде у Идвору и у Ковину. Наравно, да би се дошло до објављеног поста, књига се мора пребацити са ПДФ-а на ворд, исправити и уклонити низ заврзлама. А и облик слова није увек исти. Често је једва видљив и нејасан отисак. Ако их повећаш, не значи да ће ти бити лакше. Напоран је то рад.
И још нешто. Мислим да својим прилозима доприносим многима. Ето, нпр. о твојој Војвода Степи. Често сам је се дотицао, па и оно што је о њој објављено, све је од мене. Ти си стари форумаш и члан Порекла. Имаш и звање истраживача. Зар ниси бар ти могао пронаћи нешто интересантно о насељу Војвода Степа? Да се одужиш својим мештанима и прецима и оставиш будућим нараштајима. Јер, ако не остане записано, све се то заборави. И поред савремене технологије и интернета.
Срдачно,
Војислав

Војиславе, форумаш сам, али нисам члан удружења Порекло. То "истраживач" је звање које сви добију након одређеног броја написаних порука, нема то везе са истраживањем.

Елем, кад је реч о првом делу поста, решење је врло једноставно: окачи се PDF фајл на интернет, и објави се да је та-и-та књига окачена ту-и-ту. Као Pavo, на пример.
Наравно, хвала на свим доприносима, али нема потребе копирати читаве књиге на овај форум.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #21 послато: август 06, 2017, 11:49:41 пре подне »
Љубивоје Церовић - СРБИ У АРАДУ
Нови Сад, 2007 (422 стране)

У издању Музеја града Новог Сада и Арадског огранка Савеза Срба у Румунији, објављена је монографија Срби у Араду, чији је аутор професор др Љубивоје Церовић.
Према мишљењу аутора, живот Срба у Араду заслужује да се прикаже у целини, с обзиром на значај који је Арад имао у националном животу Срба у ранијем времену. Колико то може да буде импресивно, с обзиром на културну баштину која је остала сачувана, али и на историјску прошлост Срба, показала је Церовићева монографија.
Спољашњи изглед књиге симболише њен садржај. На предњој корици налазе се Храм светих апостола Петра и Павла и грб Срба у Араду. На задњој страни корица представљени су портрети великана српске историје Арада: Јована Текелије, Саве Текелије, Стефана Тенецког и Стевана Алексића. На истој страни налазе се племићки грбови породица Текелија и Арсића, као и грб Срба у Араду. На полеђини прве стране представљена је карта Срби у Поморишју и Покришју половином 18. века, а на полеђини задње стране дата је карта Срби у Поморишју на почетку 21. ввка.
Монографија Срби у Араду саздана је из више хронолошко-тематских целина. Поглавље Средњовгковни корени описује први миленијум живота Срба од досељења у Поморишје, 567. године до средине XVI века. За то време борили су се за очување националног и верског идентитета који су им били угрожени са више страна. Посебно место имају масовне сеобе српског племства и народа после пада средњовековних земаља, током XV и XVI века, тако да оновремени извори Банат и Поморишје наводе као Расцију. Овде је имало простране поседе српско племство: Мрњавчевићи, Јакшићи, Бранковићи, Белмужевићи, Петровићи, Цреповићи, Овчаревићи. Овде је отпочео српски ослободилачки покрет који је предводио Јован Ненад. Протеравши Турке, 1526. године прогласио се за цара. На тај начин први је поставио питање статуса Срба у Панонској низији. Поглавље Турска владавина захвата период од средине XVI до краја XVII века, када се Поморишје налазило под турском окупацијом. И у тим временима, Срби су чинили већину становништва Поморишја. Турски терор и страна исламска цивилизација, изазвали су отпор српског становништва, који је кулминирао Банатским устанком, 1594. године. Духовни вођ устанка био је епископ Теодор Несторовић, који је проглашен за светитеља. На овом поднебљу настао је Меморандум о обнављању српске државе који је гроф Георгије Бранковић понудио Бечком двору. Поглавље Српска православна црква, описује историјат борбе Срба за сопствену националну цркву, од добијања аутокефалности, 1219. године, до стварања Ердељске митрополије, крајем XVI века, на чијем су се челу налазили митрополити из рода Бранковића. Најпознатији међу њима, Сава Бранковић, због бескомпромисне борбе за очување православља, проглашен је за светитеља. После протеривања Турака из Поморишја, почетком XVIII века, посебно место добила је Арадска епархија, која је до 1864. године била у саставу Карловачке митрополије Српске православне цркве. Међу епископима посебно место имали су: Исаија Ђаковић, Викентије Јовановић, Павле Ненадовић, Синесије Живановић, Прокопије Ивачковић и други. У Поморишју манастири су имали посебно место, и то Бездин, Xoдoш-Бoдрoг и Арад-Гај; представљали су жаришта српске духовности и културе. Српска православна заједница у Араду успела је да очува своје вернике у овом делу српства, у чему су посебно место имале Светојованска црква и Текелијина црква у Араду. Поглавље Поморишки граничари и њихови поШомци говори о Поморишкој војној крајини, успостављеној на обалама Мориша, која је од Карловачког мира, наредних педесет година, до средине XVIII века, представљала гранични бедем према Турској. Историјат ове крајине везан је за породицу Текелија, који су се истакли у ратовима против Отоманске империје. Родоначелник ове племићке породице био је Јован Текелија, први заповедник Поморишке крајине. Пошто су границе према Турској померене на Саву и Дунав, Поморишка војна крајина је 1751. године укинута. Незадовољно граничарско становништво са генералима Јованом Xoрвaтoм и Јованом Шевићем на челу иселило се у Руско царство, где су на основу указа царице Јелисавете Петровне, утемељене граничне крајине према Турској — Нова Сербија и Славјаносербија. Део се пак иселио у Банат и остварио Великокикиндски дистрикт. Мањи 6poj њих je остао у Поморишју и наставили су да живе у угарским жупанијама. Поглавље Привредни живот говори о економској снази Срба у Помори ју. Наиме, од средњег века до средине XIX века, Срби су имали доминантне позиције у привредном животу на овом подручју, најпре у занатству и трговини, а потом и у банкарству. У граду су живели и богати земљопоседници. Поглавље Школство и просввта даје историјат развоја школства, које датира од средњовековних манастира, преко оснивања прве школе, 1720. године, до краја XX века. Поглавље Задужбинарство, култура, умвШносШ представља најобимнији део монографије. Као снажно привредно и културно средиште, Арад и Поморишје изнедрили су знамените задужбинаре, добротворе, као и прегаоце и ствараоце у култури, уметности и науци, који су дали значајан допринос просперитету српског народа у целини.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #22 послато: август 06, 2017, 11:51:25 пре подне »
II
Наводе се имена Срба Арађана окупљених око Матице српске и даје се приказ друштвене, културне и уметничке делатности истакнутих Арађана, почевши од Саве Текелије, највећег задужбинара новије историје српске културе и доживотног председника Матице српске. Поменути су и: Сава и Еустахија Арсићи, Јован Стејић, Гаврило Јанковић, Павле Јовановић, Петар Чарнојевић, Јован Нако, Јоаким Вујић, сликари Тенецки и Алексићи, резбари Јанићи, архитекте Табаковићи, као и музички и драмски прегаоци. Поглавље ИсШоријске прекретнице од краја XVIII до почетка XX века на овом и ширем подручју обележили су догађаји са далекосежним последицама у правцу националног ослобођења српског народа, у чему су активно учествовали и Поморишани. Тежиште је стављено на Темишварски сабор 1790, Први српски устанак 1804— 1813. и Српски народни покрет 1848/1849. Поглавље Савремена историја садржи историјат Арада и Поморишја у XX и почетком XXI века. Током последњег столећа у историји српског народа у Поморишју догодиле су се значајне промене. Први светски рат, разграничење Југославије и Румуније на темељима одлука Париске мировне конферен- ције, прилагођавање духовног, просветног и културног живота Срба у новој, пријатељ- ској држави, са чијим су народом изграђиване вековне везе узајамности, трагедија у Другом светском рату, страхоте Информбироа, Бараганска голгота, доба реасоцијализма, живот у новој, демократској Румунији — представљају основне карактеристике живота Срба у овој земљи.У монографији је на крају приложен списак извора и литературе, са неколико стотина јединица, како на српском тако и на румунском, немачком, мађарском, славеносербском и латинском језику. Опширни резиме на румунски језик Sarbii din Arad, превео је Стеван Бугарски. Рецензије су дали афирмисани научни прегаоци академик професор др Славко Гавриловић и др Драго Његован. Стручни консултант аутора на изради књиге био је Божидар Панић. Белешку о аутору сачинила је Милана Церовић. Текст је лекторисао Радован Мићић. Регистар имена личности израдила је Гордана Ђилас. Обликовање књиге и дизајн остварили су Ђорђе Лазић Ђапша и Слободан Јовановић. Споменар са ликовним прилозима уз књигу Срби у Араду, приредила је Милана Церовић.
Констатујући да је др Церовић, један од водећих историчара Војводине и Срба у нашој дијаспори, после запажених монографија о Србима у Румунији, Словачкој и Украјини израдио рад Срби у Араду, који је презентован као монографија — академик Славко Гавриловић је рекао: „У целини посматран, рад др Љубивоја Церовића Срби у Араду треба оценити као врло успешан преглед историјског, друштвено-економског, просветног, културног и уметничког развитка Арада као насеља (вароши, тврђаве, града) и Срба као стваралачког колективитета у њему, који је надалеко превазилазио уже географско подручје и уливао се, као снажна струја, у целокупно Српство на Панонском простору. Церовићево излагање засновано је на чврстим историографским темељима; оно је садржајно и језгровито, стилски дотерано и допадљиво. Оно ће изузетно добро доћи српској историографији, а посебно Србима у Румунији у њиховим настојањима да се одрже изван матице-земље као национална, верска и културна скупина, као национална мањина са свешћу о себи, својој прошлости и с надом у будућност”.
Др Драго Његован је у рецензији монографије нагласио да се последњих деценија професор др Љубивоје Церовић афирмисао као врстан стваралац у изучавању српске дијаспоре у источноевропским земљама. Ова настојања крунисао је трилогијом о Србима у Румунији, Словачкој и Украјини. Афирмишући презентовано у монографији, др Његован је констатовао: „Заснован на провереним чињеницама, писан лако и течно, рад професора Церовића Срби у Араду представља до сада најобухватнију и најмеродавнију историју овог народа на поморишким просторима. Са мноштвом аргумената, за снованим на валидним изворима, широј читалачкој публици представио je један помало заборављени део српског народа.
Монографијом др Церовића добили смо врхунско историографско остварење, које је овековечило живот Срба у Поморишју. Све будуће историје српског народа, мораће да обухвате и ово подручје, далеко од матичне земље, које је изнедрило великане наше историје.

(Синиша Јокић, реч нa промоцији монографије професора др Љубивоја Цверовића, у Араду, 28. септембра 2007.

ИЗВОР: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК-THE TIMISOARA REVIEW-CULEGERE DE STUDII — TIMISOARA, 5, НОВИ САД 2008.


Ван мреже Делија

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1047
  • I2-PH908-Z16983>A493 (Динарска Јужна) Никољдан
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #23 послато: август 06, 2017, 12:59:25 поподне »
Када сте поменули Арад и поменуте ауторе који су се бавили истраживањем те тематике,да ли се негде на интернету могу наћи неке од ових књига и радова,или можда неко са форума поседује нека од ових издања у пдф-у?

Божидар Панић-Први туторски дневник Текелијине цркве у Араду- први део 1728-1744.
Владан Гавриловић, Жалба арадско-поморишких трговаца из 1731. године, Темишварски зборник 2, Матица српска, Нови Сад, 2000
Туторски дневник Текелијине цркве 1728–1790
Љубивоје Церовић-Срби у Араду
Арад кроз време  Божидар Панић
Смрти нема,има сеоба !

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #24 послато: август 06, 2017, 02:29:00 поподне »
Делијо, имаш на интернету од Б. Панића "Срби у Араду".

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #25 послато: август 15, 2017, 10:29:03 пре подне »
                                                                                   ПОРОДИЦА ТЕКЕЛИЈА 

                                                                                                                  Владан ГАВРИЛОВИЋ

Многи од нас су на овим просторима, барем једном у животу, сусрели са нечим што додирује или директно упућује на породицу Поповић-Текелија.
Скоро сваки историчар који се бави прошлошћу Срба у Угарској XVIII и XIX века, мора било директно или посредно да сврати своју пажњу и на поједине чланове породице Текелија. Они се јављају било да је реч о Великој сеоби Срба из 1690, Ракоцијевом устанку (1703-1711), Војној граници, српским народноцрквеним саборима, организацији српског племићког и грађанског друштва XVIII и XIX века. Њихово помињање готово је неизбежно.
Због 150-годишњег континуитета и значаја ове породице за српски народ у Хабзбуршкој монархији, у овом раду ћемо покушати да објаснимо и да пратимо њен успон, кроз изношење доступних података о готово свим њеним члановима. Најистакнутије место, наравно, припада: Јовану Поповићу - Текелији, родоначелнику породице, затим Ранку Поповићу - Текелији, капетану поморишке милиције, Петру Поповићу - Текелији, генералу руске војске и Сави Текелији, мемоаристи, мецени, председнику Матице српске.
Питање порекла ове породице и предиката Текелија остају и данас отворена за историографију. У својој биографији генерал Петар Текелија наводи да је породица давно пре патријарха Чарнојевића стигла из Србије, где је држала Текије и околна места. Другачије мишљење је исказао историчар Алекса Ивић : да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље, код Будима. Пошто се Текије и данас налазе као мање место на Дунаву, у Србији, можда би могуће било прихватити казивање генерала Текелије. Међутим лексички и семантички, текије означавају турски назив за објекат у коме су се обављали дервишки обреди. Пошто су Србијом у то време владали Турци, могуће је и ово тумачење, односно да су се поседи ове породице у Србији, налазили поред неких текија, као дервишког коначишта. Друго пак мишљење о пореклу Текелија из мађарског села Тукуље није нигде потврђено; једноставно је узето здраво за готово на основу мађарског назива места и начина изговора. Тиме је питање порекла ове породице и предиката Текелија и надаље отворено.
Први засад познати члан ове племићке породице био је обекапетан и доцнији обрштер (пуковник) Јован Поповић - Текелија. Рођен је у Чанаду. Од ране младости налазио се у аустријској војној служби. Његово име забележено је још при опсади Будима 1686. године. О његовој служби дало је сведочење десетак царских генерала, између осталих принц Евгеније Савојски, Лудвиг Баденски... Постао је капетан после освајања Београда 1689. године. Због познавања “оних крајева” постао је anterignanaus, предводник, односно извиђач целе царске војске. После је добио место у Чанаду и Сенти. Зато је и забележен у изворима као капетан сенћанске милиције пред чувену битку код Сенте 11. септембра 1697. Он је ноћу, по звездама, између ритова и бара, спровео војску принца Евгенија Савојског и омогућио аустријској војсци славну победу над Турцима. Захваљујући како личној храбрости и јуначком држању у битци, капетан Јован Поповић - Текелија био је 1698. унапређен у заповедника тврђаве у Араду. Као капетан имао је под својом командом 300 пешака и 200 коњаника. Истакао се у царској служби и у време Ракоцијевог устанка, борећи се против мађарских куруца у више жупанија на истоку земље. Провео је чак и годину дана у куруцком заробљеништву. Пред крај устанка успео је дотурити храну опкољеним посадама Великог Варадина и Арада и тако их спасти од њиховог сигурног пада Куруцима у руке. Због више пута исказаних заслуга, цар Јосиф I му је даровао златан ланац са својим ликом. Племство му је додељено 16. марта 1706. Осим Јовану, племство је додељено и његовој жени Еуфросини, рођеној Јовић, као и њиховој деци: Ранку (Валентину), Јовану, Михаилу, Јелени, затим и његовом брату Стефану (Остоји) његовој жени и деци. У новом аустро-турском рату 1716-1718, вршио је са својом милицијом више мисија, често без икаквих допунских трошкова, због чега је потрошио до краја рата на плате својих војника велике делове своје имовине. Зато је 1720. године молио за награду у виду поседа за себе и своје потомке коморску управу, обећавши доживотну верност владару. Јован је умро је у зиму 1722, као обрштер у Араду. На доживотно коришћење он и његови наследници су по молби из 1720. године, добили поседе у овом граду. У оно време његова заоставштина била је значајна; изражена у новцу износила је преко 16.000 форинти.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #26 послато: август 15, 2017, 10:30:03 пре подне »
II
Исте године (1722) на командни положај поморишке милиције дошао је Јованов брат Стефан (Остоја) Поповић - Текелија. По подацима једног пописа о официрима у Поморишкој граници из 1725. био је стар 52 године, а служио је у војсци већ 35 година. На основу ових података у могућности смо да поуздано утврдимо да је Стефан (Остоја) Поповић рођен 1673, вероватно на територији Угарске јер је старији брат Јован забележен као рођен у Чанаду. Умро је 1731. године, у својој 58 години, без мушких потомака, чиме се са њим угасила једна грана ове породице.
Свој велики углед у народу породица је потврдила још за живота Јована Поповића - Текелије, женидбом Јовановог првог сина Ранка (Валентина) са Алком Рашковић, ћерком “верховног капетана рацке војске Мојсија Рашковића” Имали су четири сина: Јована, Димитрија, Петра и Павла. Не зна се тачно време када је Алка Рашковић умрла, али се у једном документу из 1741. године, Ранко помиње као удовац. У свом другом браку, са Аном Цветковић из Сентандреје, добио је сина Лазара (1742). Путем нових истраживања у могућности смо да утврдимо ако не место а оно барем време рођења капетана Ранка Текелије. Његово име се помиње у попису официра Потиско-поморишке границе из 1749. године. Наводи се као капетан, стар 53 године. Декрет на капетански чин добио је још 8. октобра 1731, по чему би година његовог рођења била 1696, односно годину дана пре чувене сенћанске битке, која је прославила његовог оца Јована. Његова женидба са Алком Рашковић довољно говори о порасту угледа породице већ у првој половини XVIII века.
Не зна се тачно разлог због кога је Ранко Текелија, као најстарији син, заобиђен при додељивању места команданта Поморишке милиције. Могло се још схватити додељивање ове титуле Јовановом брату Остоји, али је иза његове смрти (1731) на ово место дошао млађи Јованов син Јанко Текелија. Он је поред војничке, од све браће имао најизраженију склоност ка трговини, па је породично имање више пута увећао. Имао је сина Константина, који се помиње у његовом тестаменту 1732. године.
Друга браћа, а синови Јованови, Михаило (Мишка) Текелија и најмлађи Сава, били су прве жртве принете на олтар нове отаџбине (Хабзбуршке монархије).

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #27 послато: август 15, 2017, 10:33:29 пре подне »
III
Михаило (Мишка) Текелија је чак једини од браће који је поименично поменут у извештају генерала Козе Дворском ратном савету 1722. године. Мишка је тада био (1722) капетан и заповедник у Соботхељу. Помиње се у извештајима из 1735. заједно са осталим поморишким официрима у гушењу буне Пере Сегединца. Са женом Маријом, рођеном Миливојевић имао је две кћери Сару и Роксу. Отишао је у рат за аустријско наслеђе (1740-1748) са својом војницима на ратиште, да се више не врати кући. Забележен је у извештајима из 1743. и 1745. године. Први извештај из 1743. године нам доноси вести о арадским хусарима из компаније капетана Михаила Поповића - Текелије, који су се једноставно засићени сталним ратовањем вратили кући. Око овога је избила велика афера, а вероватно је у вези с тим био испитиван и капетан Мишко Текелија. Други извештај из 1745. нам доноси значајне податке за утврђивање барем приближне године рођења капетана Мишка. Забележено је да има око 45 година. Овим би могли сматрати да је рођен око 1700.године највероватније у Араду у коме је већ као заповедник тврђаве забележен 1698. његов отац Јован. Погинуо је негде у Баварској јула 1746. године.
Најмлађи од све браће Сава, (Себастијан) најмање нам је познат. Рођен је после 1706. У војсци дошао је до чина хаднађа. Погинуо је у аустро-турском рату (1737-1739). Био је ожењен Мартом, рођеном Раденковић. Као и брат Михајло није за собом оставио мушког наследника.
Наследници имена, и већ доста увећаног породичног богатства, постали су синови Јанка (Константин) и Ранка Текелије (Јован, Димитрије, Петар, Павле и Лазар).
Петар Текелија био је други син Ранка Текелије. Он је још 1741. заменио оца Ранка и добио компанију на управу још као поручник. Рођен је 1720. у Араду. Помиње се да је као врло млад, стар 21 годину, водио бојеве против Француза. Потврђен је у чину хајдучког лајтанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године. Још за живота Ранка Текелије, његов син Петар одлучио је 1748. године да се одсели у Русију. Шта је томе претходило, да ли сукоб оца и сина или Петрово незадовољство сопственим запостављањем у служби (остао је после рата за Аустријско наслеђе и даље у чину поручника) до данас није поуздано утврђено. У Русији је одмах при ступању у руску војну службу добио чин капетана. Већ је у јулу 1754. године по Указу царице Јелисавете био произведен из чина мајора (који је у међувремену добио) у чин потпуковника руске вој- ске. У време рата Русије и Пруске (1757-1763) истакао се у више битака, код Кострина, Цондорфа и Берлина. Завршио је пруску војну у Главној команди генерала Петра Румјанцова као пуковник. Ратовао је потом у Пољској од 1764-1768 и за исказану храброст је добио чин бригадир пуковника у српском хусарском пуку. За службу је награђен 1767. године и земљишним поседом. Добио је 3.160 десетина земље у Великом Лугу у Украјини. Због заслуга у руско турском рату, који је завршен Кучук-Кајнаџијским миром 1774, Петар је био награђен орденом Св. Георгија за заслуге код Бендера и орденом Св. Ане за своја јуначка дела код Браиле и Калу- ге. У овој војни био је произведен за генерал-поручника руске војске. Под својом командом је већ имао преко 18.000 људи. Са друге стране, имао је доста истакнуту улогу у прихватању и упућивању својих сународника при њиховој сеоби у Русију, после развојачења Потиско-поморишке границе. Као генерал-мајор извео је 1775. вешти војнички маневар, који је довео до гушења побуне запорошких козака у њиховој прокламованој области Сечи. Живео је као истакнути племић у јужној Русији све до своје смрти 1792. године. Умро је без наследника, чиме се угасила још једна грана породице Текелија.
     Ранков средњи син, Павле, који је такође забележен у попису граничарских официра Поморишке границе из 1749, био је у чину заставника у Суботхељу. Непосредно после тога млади заставник Павле Текелија напрасно је умро, што је за Ранка Текелију, после одласка сина Петра за Русију, био још један тежак ударац.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Потиска војна граница
« Одговор #28 послато: август 15, 2017, 10:34:42 пре подне »
IV
Изласком из “милитарског сталежа” и одлуком о остајању у Араду (после развојачења Потиско-поморишке границе 1751) преостале Текелије (Јанков син Константин и Ранкови синови: Јован, Димитрије и Лазар) иако су постали само једна од многобројних војничких племићких породица, ипак нису у потпуности изгубили раније стечене позиције у српском народу. О овоме најбоље сведочи брак најстаријег сина Ранка Текелије Јована, који се 1753/4. године оженио, већ као постарији човек (преко 40 година), митрополитовом синовицом Мартом Ненадовић. Имали су шесторо деце, од којих је троје рано помрло, и синове Петра и Саву и кћерку Алојзију. Јован је остао у Араду, водећи рачуна о кући и пустарама дуж Мориша. Никада није стекао неко веће и шире образовање. Значај куће ипак није опадао, јер је приликом посете Араду 1770. године, породицу Текелија посетио и сам цар Јосиф II. Јован је умро 1791. године.
Други Ранков син Димитрије, био је калуђер у манастиру Ходошу са именом Исаија. Неких других података о њему засад нема.
Напослетку, последњи и најмлађи Ранков син био је Лазар. Он се родио у Араду 1742. године у другом браку његовог оца Ранка са Аном Цветковић из Сентандреје. Њега је још као дечака одвео у Русију старији брат Петар (каснији генерал руске војске). Стално напредујући у служби уз старијег брата, окончао је војну службу у руској војсци као пуковник и добио велика имања у јужној Русији. И он је као и његов брат Петар постао носилац ордена Св. Георгија. Умро је 1813.године. Његов син је погинуо код Трапезунта 1811. као поручник, чиме се угасила грана породице у Русији.
Јанков син Константин Текелија био је први мушкарац из ове куће који није каријеру започео као граничарски официр. Имао је са Аном Вулић, ћерком истакнутог оберкапетана Потиске милиције Вулина Илића, двоје деце: сина Јована и кћер Роксу. Константиновом смрћу 1753. године, његова жена Ана је одлучила да се преуда за руског официра и одвела је при томе сина Јована са собом у Русију. Јован је у руској војсци стигао до чина поручника. Изгледа је умро доста рано, јер га при посети Русији (1787) не спомиње његов синовац Сава.
        Најблиставији од свих Текелија је наравно, син Јована Текелије и Марте Ненадовић, надалеко чувени Сава Текелија. Рођен је 1761. године у Араду. После завршене основне школе у Араду, похађао је гимназију у Будиму, слушајући филозофију, реторику, поезију, наравно на латинском језику. Од 1780. до 1782, слушао је предавања на Бечком универзитету из кривичног, канонског и природног права, као и физику и анатомију. У Бечу је још учио француски, талијански и шпански, пошто је већ знао латински, немачки, а као становник Арада и румунски. Текелија се још у животу, осим поменутих језика служио и енглеским и руским. У Бечу је учио чак и грчки, а учитељ му је био тадашњи најобразованији Србин у Монархији, Доситеј Обрадовић. Завршио је студије права на Будимском универзитету и 1786. постао је први доктор правних наука код Срба. У свом чувеном делу “Автобиографија Саве Текелије” објављеном у Летопису Матице српске, Сава је, између осталог, описао и своја путовања у Русију из 1787. и 1811. године.
Опис његовог даљег животног пута излази из домена описа Текелија као најзначајније српске граничарско-племићке породице.
Треба само још нагласити да је Сава био један од најобразованијих Срба свога времена и зачетник и носилац српске грађанске мисли XIX века. Он је био последњи мушки члан ове велике породице. Његовом смрћу 1842. године била је угашена, после скоро више од 150 година, породица Текелија.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #29 послато: септембар 11, 2017, 09:40:11 пре подне »
Пресељење из Потиске и Поморишке војне крајине у Банат

Досељавање прве велике органиоване групе становника у Банат уследило је после укидања Потиске и Поморишке војне крајине. Том приликом је у западни Банат досељено око 1.800 српских породица (према нашој процени укупно 12.669 особа). Њиховим насељавањем делимично је попуњен упражњени простор низијских и мочварних делова банатских дистриката. Приликом насељавања пресељеници су задржали граничарски статус, па су и насеља која су населили уживала практично граничарски статус, иако под надлештвом Дворске коморе.
Досељеници нису превалили далек пут. Да би се населили у Банат, прешли су из насеља с десне обале на леву обалу Тисе и Мориша. Доселили су се у пуста подручја на рубовима Бечкеречког и мањим делом Чанадског дистрикта, махом оснивајући нова насеља. Свега неколико насеља која су населили потиско- поморишки граничари постојала су и пре 1751. године - Чента (Леополдово), Ботош и Кумане. Та насеља су после рата и куге имала по свега неколико домаћинстава и досељавањем ових граничара су оживела.
Потиски и поморишки граничари су у Бечкеречком дистрикту углавном населили пусто земљиште. О томе најбоље сведочи податак да је у Бечкеречком дистрикту 1740. године евидентирано 18 пустара које нису поменуте у попису пустара из 1769. године, због тога што су у међувремену искоришћене за насељавање. Неке од пустара које су нестале због тога што су на њима основана насеља, биле су Кикинда, Беодра, Ботош, Тараш, Стари Куман, Меленци, Велики и Мали Галад (потес између Башаида, Карлова и Кикинде), Јоца (потес у Кикинди), Сент Кираљ (Сенткраљ, потес у пољу Кумане) и Матеј (потес северно од Врањева).  Ако прихватимо да је површина 15 милитаризованих насеља износила укупно 141.972 хектара (1419,72 km2), следи да је, после насељавања на 1 km^ долазило 8,92 особе. Другим речима, у просеку, једно домаћинство долазило је на мање од квадратног километра (на 0,79 km^) ових насеља. Густина насељености 1753. године била је много већа од оне забележене у насељима банатских дистриката непосредно после завршетка рата и куге.
*
Нису сви граничари развојачених места уз Тису и Мориш одлучили да се преселе у Банат. Део је остао у Бачкој у статусу цивилних поданика. Успомена на њих сачувана је у молби представника Горњих компанија из 1773. године у којој се тражило да им се дозволи да у војном статусу остану на својим стаништима и буду поштеђени траума новог пресељења, ,,као што су наши преко Тисе у Бачкои иза нас заостали, кад смо се ми овамо преселили“. Поред тога, део потиских и поморишких граничара се преселио у Русију прихватајући граничарску службу. На жалост, није познат тачан број опредељених за једну од ове три могућности. Опредељење се може анализирати само у групи официра за које је сачувано више података. У групи официра опредељених за задржавање граничарског статуса, поуздано се може потврдити судбина 18, поименично наведених у списковима оних који су завршили у Русији, и њих 29, који су се до краја 1753. године нашли у Банатској земаљској милицији. Официри који су преузели службу у новооснованим местима Банатске земаљске милиције, 29 поименце позната, чинили су 23,77% од укупно 122 потиско-поморишка официра евидентирана 1749. године.
Будући да су централне личности сеобе у Русију, мајори (oberstlajtnat qua oberkapetan) Јован Шевић и Јован Хорват, били команданти шанаца Чанад и Печка у Поморишкој крајини, разумљиво је да су са собом повели официре и граничаре из непосредног окружења. То би објаснило зашто се само девет официра из Поморишке војне крајине 1753. године нашло у служби у Банату, док је број оних који су отишли у Русију сигурно био већи. Од ових девет официра по двојица су долазила из развојачених шанаца Семлек и Арад, а по један из шанаца Печка, Глоговац, Мандерлак, Чичир и Суботица.
Већина официра Потиске војне крајине у групи опредељених за војнички статус преселила се у Банат. Од 29 поименце познатих официра у Банату, 20 је долазило из Потиске војне крајине. Чак шест је дошло из шанца Бечеј, по четири из шанаца Острово (Ада) и Петрово Село, два из Феудвара, а по један из Мола, Чуруга, Жабље и Сент Томаша. Набројана развојачена насеља била су својим положајем од раније упућена на област с друге стране Тисе. Наиме, постоје докази да су потиски официри били вишегодишњи закупци земљишта на левој обали Тисе. Међу закупцима пустара у Бечкеречком дистрикту 1740. године налазио се и капетан Зако, официр потиског шанца Кањиже и закупац пустаре Кикинда за 106 форинти. Закупац је био и граничар Остоја Спајић из Бечеја, који је у аренду узео пустару Портош (вероватно Ботош) за 50 форинти. Ова околност допринела је томе да се већи број потиских него поморишких официра и граничара нађе у Банату после 1751. године.
Међутим, одлуке су мењане упркос исказаном опредељењу. Постоје докази да се нису сви појединци којима је током 1751. и 1752. године одобрено пресељење у Русију заиста тамо и преселили, или ако већ јесу, да су тамо и остали. Чак осам лица којима су 4. августа и 4. октобра 1751. године издати пасоши за пресељене у Русију налазило се у Банату крајем 1753. године. Реч је о капларима и стражемештерима из Хорватове групе. Официр-повратник из Русије, на пример, био је и коњички поручник Маринко Милутиновић из Суботице у Поморишкој војној крајини из групе пуковника Јована Шевића. Милутиновићу је пасош за прелазак у Русију издат 18. јануара 1752. године, али се ипак, крајем 1753. године налазио у служби капетана-поручника у Великој Кикинди. Ту се помиње и 1757. и 1758. године, у истом чину. Поред ових, сигурно је било и других примера повратништва из Русије, као и накнадних одлазака.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #30 послато: септембар 11, 2017, 09:46:38 пре подне »
II
Већина граничара (гемајнера) и нижих заповедника развојачене Потиске и Поморишке војне крајине определила се крајем 1750. године за задржавање војничког статуса и пресељење. У питању је било укупно 3.672 граничара обеју крајина, од којих је из Потиске војне крајине био 1.991, а из Поморишке војне крајине 1.681 граничар.  Приликом ревизије Потиске војне крајине 1748. године пописано је 2.858 особа ,,у ефективи“ (од укупно 3.448 војно способних и неспособних одраслих мушараца), па се може израчунати да се за војни статус 1750. године изјаснило 69,66% граничара у служби или 57,73% целокупне одрасле мушке популације ове војне крајине. Недостају подаци за процену укупног броја граничара Поморишке војне крајине. Изгледа да је највећи број опредељених за задржавање војног статуса заиста стигао у западни Банат, јер се према коморском попису из 1752/53. године у 15 насеља шест Горњих компанија Банатске земаљске милиције налазило укупно 4.085 одраслих мушкараца. Међу њима је било 1.787 старешина домаћинстава, а у њиховим домаћинствима 1.070 ожењених и 637 неожењених браће и синова, 274 сиромашних мушкараца са нешто средстава и 37 без икаквих средстава, као и 280 врло старих, болесних и неспособних.
Из ових података и на основу утврђених демографских константи, може се проценити да је у Банат укупно пресељено 12.669 особа оба пола и свих старосних доби. Овај попис, заправо, побија прихваћену претпоставку у историографији, да је најважнија последица развојачења Потиске и Поморишке војне крајине била сеоба у Русију.  Према нашој процени, из Хабзбуршке монархије се 1751. и 1752. године у Русију одселило не више од 200 официра и граничара са породицама.
*
Рок за пресељење потиских и поморишких граничара била је 1751. година, али се поступак продужио и у наредну годину. Успомена на пресељење из Бачке и оснивање новог места Фрањево (Врањево), које је по угледу на бивша граничарска места Потиске и Поморишке војне крајине називано ,,шанцем“, сачувао је свештеник Стефан Николић. Он је, поводом преласка из цркве Петровог села у Бачкој у цркву Светог Јована Претече у Фрањеву, оставио белешку у једном јеванђељу, у којој помиње пресељење целог шанца из Бачке априла 1752. године. Годину дана касниЈе, 28. априла 1753. године, ову цркву су као ново духовно седиште даривали јеванђељем и представници пресељене заједнице, стражемештер Јован Милошевић и његов брат Јовица Милошевић. Сачуван је и пролог ове цркве из 1756. године, у коме се као представници овог места помињу обрекапетан Лазар Поповић и свештеници Филип Михаиловић, Стефан Николић и Теодор Петровић.  Записи сведоче о томе да је у првој години после пресељења већ била успостављена нова црквена и обновљена стара официрска хијерархија развојаченог бачког шанца Петрово Село. Будући да се ниједан од тројице врањевских свештеника не помиње у документима о црквама и паросима у граничарским местима Потиске војне крајине, претпостављамо да су пароси развојачених места одбили да напусте парохије и цркве које су опслуживали, као и своја имања. Пресељење је могло бити прилика за прекобројне свештенике и чланове њихових домаћинстава, а одвијало се по свему судећи у споразуму са парохијама из којих су се одселили.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Потиска војна граница
« Одговор #31 послато: септембар 11, 2017, 09:47:30 пре подне »
III
Насељавање у местима Горњих компанија у Бечкеречком и Чанадском дистрикту завршено је до краја 1752. године, док је насељавање места Доњих компанија у Новопаланачком дистрикту спроведено током 1753. године. Порекло насељеника Горњих компанија било је из Потиске и Поморишке војне крајине, а Доњих компанија из цивилних и развојачених места у околини Нове Паланке. На основу пописа пресељених граничара из новембра-децембра 1753. године, у којима су у свакој од 8 компанија евидентирани одрасли војно способни мушкарци (Effektive Kopf), могу се делимично упознати демографске прилике у новонасељеним областима. Подаци овог пописа показују занемарљива одступања у односу на већ навођене податке коморског пописа.
Број домаћинстава у компанијама био је прилично уједначен и кретао се од 331 до 348. Изузетак у том погледу била је само компанија Идвор и Леополдова са 403 домаћинства. Ожењена браћа и синови поред домаћина убележени су у 35-40% свих домаћинстава у насељима Горњих компанија, са изузетком Велике Кикинде у којој је њихов удео био нешто већи и износио 48%. Не нужно, али задружна су могла бити домаћинства у којима је било два до пет ожењених мушкараца поред домаћина, а којих је било 196 (9,44%). У свакој компанији било је, у просеку, око 30% домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред старешине домаћинства и око 10% домаћинстава у којима је њихов број био већи од два. То значи да су у време пресељавања домаћинства већином чиниле инокосе породице (са старешином и без других ожењених чланова). Насеља су настала на пространом земљишту банатских пустара, а пракса је налагала да се обрадиво земљиште не расподељује појединим домаћинствима. Обиље земљишта утицало је на то да су домаћинства могла да се одрже у већем саставу, небринући око тога да ли ће од својих поседа моћи да се прехране. Тиме се може објаснити појава да је мањи број потенцијално задружних домаћинстава забележен у две компаније које су обухватиле већ постојећа села. У питању су биле две компаније са више скученим атаром на подручју доњег тока Тамиша - компанија Ботош, Марино Село и Сиге, са 27 домаћинстава у којима је било 2-5 ожењених чланова (8,15%) и компанија Идвор и Леополдово са 15 таквих домаћинстава (свега 3,72%).
У насељима Доњих компанија број домаћинстава са још једним ожењеним чланом поред домаћина, био је чак и виши него у Горњим компанијама (око 40%). Међутим, удео домаћинстава са 2-5 ожењених чланова поред домаћина, заправо је био мањи (свега 7%). Одлика домаћинстава Доњих компанија било је то да у њима није било удовица, као и да је број старих, болесних и неспособних био низак.
По правилу, официрска и свештеничка домаћинства била су већа, због тога што су њихови домаћини уживали пореске привилегије. Проширена или задружна структура ових домаћинстава била је уобичајена појава. У око две трећине официрских домаћинстава Горњих компанија било је више ожењених чланова поред домаћина. У око 27% тих домаћинстава било је између два и пет ожењених чланова поред домаћина. Ипак, изгледа да је пресудан утицај на величину домаћинстава имало расположиво земљиште. Поред тога, утицала је и околност да су официри Доњих компанија припадали затеченом, а не новодосељеном кадру, па нису могли да користе предности свог положаја у време сеобе.
Број домаћинстава насеља Земаљске милиције споро је растао у периоду до њиховог развојачења 1771-1773. године. Пораст домаћинстава био је нешто већи само у насељима Велика Кикинда, Мокрин и Меленци. Претпостављамо да је број домаћинстава порастао услед уситњавања, будући да између 1764. и 1773. године није било већих таласа досељавања.

Извор: Јелена М. Илић, БАНАТСКА ВОЈНА КРАЈИНА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА, докторска дисертација, Београд, 2014.