Претпоставке да су Богуновићи пореклом од Немањића треба истражити, а историјски извори кажу да је Лаврентије Немањић (син Богуна Немњића) дошао у Дубровник са својим рођаком Царом Душаном 1350 године и остао у Дубровнику, где су његови потомци живели око 250 година, након чега су се селили на запад...
Лаврентије Немањић Богуновић је рођен у првој половини 14. века у околини Пљеваља из области Левер Таре и Ђурђевића Таре, где су се налазили летњиковци породице Немањић.
Био је припадник најпознатије владајуће племићке породице у Србији.
У Полимљу су вема рано, захваљујући повољном географском и стратегијском положају, а такође и добро развијеној путној мрежи, образована многа насеља – мање или веће караванске станице, тргови, а и већи број цркава и манастира.
Сва ова насеља налазила су се на путевима, који су водили од Дубровника (лат. Ragusium) у Полимље и даље у унутрашњост Хелма.
Средином 14. века, већ постојећа насеља, као што су Пријепоље и Буковица, убрзано се развијају, али се формирају и нова.
Међу њима било је и насеље Брезница, касније названо - Пљевља, које се први пут помиње 1348. године.
Такво Полимље, препуно живе трговачке и рударске активности, била је средина у којој је одрастао Лаврентије Немањић.
аврентије, син Богуна Немањића (итал. Lauriza Bogunovich figlio di Bogun Nemagnich[1]), посетио је 13. новембра 1350. године Дубровник, тј. био је у пратњи свог рођака Стефана X Уроша Душана Немањића (1308—1355), краља Србије (владао: 1331-1345), а потом и цара (владао: 1345-1355), који нам је такође познат и као Стефан Урош IV Душан „Силни” Немањић, приликом његове посете овом старом и поносном српском граду[2][3][4].[5]
Цар Душан је ушао у град из Цавтата са женом и сином и пратњом од сто одабраних људи, међу којима је био и овде помињани Лаврентије.[6]
Он ће остати да живи у поменутом граду, у коме је изгледа одмах добио дубровачко држављанство.
Лаврентија ће Дубровчани називати „Лаврица“, а држављанство му је додељено под одређеним условима, од којих су најважнији стална настањеност и поседовање непокретне имовине.
Није остало забележено да ли је њему Дубровник због неких заслуга доделио као поклон одређену некретнину, или је овај исту поседовао од раније, али је свако било необично да је тако брзо добио држављанство.
Као грађанин Дубровника Лаврентије Немањић је добио бројне привилегије (царинске олакшице, царинске повластице и сл.), а које је веома вешто искористио за заузимање високог полажаја у овом приморском граду.
Немањићи, тј. Богуновићи (патронимичко презиме), како су се касније називали, захваљујући својој имовини и угледу, припадала је кругу дубровачке грађанске класе Антунина (водећа лаичка братовштина), корпорацији најбогатијих трговаца, бродовласника и финансијера.
Сведочења о овој породици-огранку Немањића, пружа нам тзв. „Чингријиној генеалогији Антунина“[8], и остала грађа из бројних књига дубровачке канцеларије и нотаријата.
Према ономе што сазнајемо из Чингријине генеалогије, Лаврица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића, дошао је у Дубровник 1350. године.
Он се пре тога налазио на српском двору и у пратњи цара Душана.
Са собом је у Дубровник донео гламско сребро.
У Дубровнику се Лаврентије Немањић оженио са Дражом, чији нам род није познат.
Имали су два сина Богоја и Андрушка.
Богоје се није женио и по свој прилици је млад умро.
Андрушко је засновао породицу са Марушом Предојевић[9], ћерком Илије Предојевића, дубровачког трговца у последњој деценији 14. века.
Андрушко Немањић – Богуновић је са Марушом имао седмор деце: три сина (Ловрица, Илија и Никша) и две ћерке (Дражула и Радула), док за двоје деце имена нису остала забележена.
Чингријина генеалогија нам је такође сачувала родослов породице Немањић-Богуновић у шест генерација у граду Дубровнику (без праћења оних грана које су се одселиле у залеђе овог града, тј. у Херцеговину), који обухвата 232 године, односно све до 1582. године, када је у Дубровнику умро последњи мушки потомак, од оне гране породице која се није преселила у Херцеговину и Далмацију.
Из овог родослова се види да су чланови породице Немањић склапали бракове и орођавали се са истакнутим дубровачким породицама (углавном антунинским).[10]
У архивској грађи у Дубровнику Лаврентије-Лаврица Немањић-Богуновић, помиње се већ 1351. године, и то као особа која се бави кредитним трансакцијама, јер се исти јавља као „веровник“ Радослава Повике, дубровачког трговца.[11]
Историчар Михаило Ј. Динић (1899—1970) нас подсећа да је српска властеоска породица Повика, била веома утицајна у време царства, па наводи да је логотет био Ђорђе, а његова браћа су чеоник Милош и Радослав (управо овај, о коме је овде реч).
Лаврица није могао никако да наплати своје потраживање (46 перпера и 3 динара) настало 22. јануара 1351. године од горе поменутог Повике, па је тадашњи дубровачки нотар Млечанин Franciscus de Archo (нотар: 1342-1373) преузео[11] 3. новембра 1364. године његову задужницу.
Колико је ова новчана позајмица била велика, говори нам податак да је 1358. године Дубровачка република „платила мир“ кнезу Хума Војиславу Војиновићу (13??-1363) у износу од 4000 перпера.
Такође, знамо да се он током лета 1359. године налазио у Конавлима, када су људи Војислава Војиновића опљачкали жито и стоку поданицима новоуспостављене Дубровачке републике (1358—1808).
У августу 1367. године кнегиња Гојислава, удовица кнеза Војислава Војиновића, тражила је да јој Дубровчани пошаљу ризницу, која је била похрањена у овом граду.
Одмах потом је посланик, који се обавезао (25. августа 1367. године) да ће однети ризницу моћној српској кнегињи, требало је такође да пренесе робу браће Сергија и Ловрице Богуновића (лат. Sergoli et Laurice de Boguno)„О Николи Алтомановићу” (Београд: Српска краљевска академија, 1932, pp. 43)</ref>.