У Сомбору и околним селима има неколико слојева српског становништва гледано по хронологији миграција. Најстарији слој је записан на првим турским дефтерима сомборске нахије, у којој је од 108 насеља 100 било већинско или искључиво српско (нпр. 1570. г. записане су у околини Сомбора српске породице Врачарић и Сладић, које и данас овде постоје), а препознаје се и на првим аустријским пописима као овдашње коморско становништво (нпр. породице Градински, Чичовачки, Бељански, Шивољски, Бандобрански, Јањатовић, Настасић, Дојић, Лугумерски, Жарковачки, Козодеровић, Иђушки, Шарчански итд.). Други слој српског становништва, досељен у Великој сеоби 1690. г. препознаје се по граничарском статусу и предању о, најчешће, косовском или црногорском пореклу (Коњовићи, Маширевићи, Лалошевићи, Шљукићи, Чонићи, Вукићевићи, Рацићи, Радојевићи, Репићи, Шешевићи, Стричевићи, Мијатовићи, Ковачићи, Туцаковићи, Влашкалићи, Вукадиновићи, Зурковићи, Жижићи итд.). Трећи слој чине "шијачке" српске породице, досељене са запада, из Славоније или Лике, почетком 18. века (у време Ракоцијеве буне), као и четрдесетих година истог века (Јелачићи, Каралићи, Шијачићи, Плавшићи, Машићи, моји Степановићи, вероватно и Стојкови-раније Гајићеви итд.). Четврти слој је досељен у Шакабентиној сеоби, крајем тридесетих година 18. века, с простора данашње Македоније, и Јужне Србије (Славковићи, Атанацковићи, Хаџићи итд). Затим, у 20. веку постоји слој становништва досељен из Лике и Херцеговине након 1918 (добровољци), па знатан број Срба досељених у колонизацији 1945/46. г. из Дамлације, Лике, с Баније и Кордуна, а последњи је слој становништва насељен у колонама избеглица 1991-95. године, најчешће из Далмације и Лике, али и из Славоније и Барање. Дакле, материјала за истраживање и класификацију хронологије миграција и назирања места порекла (старог завичаја) има на претек.