Аутор Тема: Сеобе Срба од VII века до 1371. године  (Прочитано 17864 пута)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7176
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #60 послато: јун 01, 2017, 01:31:58 поподне »
Хајдемо без тих деретлија, поготово нема потребе за њима у време кад су Срби већ били на Балкану, овде је дискусијама о сеобама након сеобе на Балкан. 8)

Ван мреже Црнчевић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 259
  • Пивско-бањански (N1a) N2>P189.2>FGC28483-
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #61 послато: јун 01, 2017, 09:00:08 поподне »
Прва забиљежена сеоба Срба из ране Србије у новој постојбини на подручју Илирика била је 924. године.
Посљедице те "сеобе", у рангу геноцида, је готово стогодишња непримјетност Србије на војно/политичкој позорници Балкана након Часлављеве погибије око 960. г. у Срему, тек око 1085. када Бодин поставља, свог дворјанина, Вукана за жупана Рашке.

" ... Киван због тог пораза Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, са тројицом војвода и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је ипак, могла да пружи отпор; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. Стога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског напада. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Само један део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Гонећи Србе, један део Бугара, под вођом Алогоботуром, продре и на хрватско тле, али је био зле среће. Хрвати којима је тад владао активни кнез Томислав, с успехом одбише бугарске нападе. Чак се у саопштењу Порфирогенитовом каже да су Бугари били сви побијени. Србија је, међутим, постала обична бугарска покрајина (924. године)."
" ... Од Бугарске се прва отцепила Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он, 931. год., побеже из Преслава у Рашку. О пустоши која је тада владала у Србији причале су се необичне ствари на заинтересованом цариградском двору . Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а нису имали ни жена ни деце. Такве приче су, несумњиво, претеране, али је вероватно да је земља личила на згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византијском двору тражећи помоћ и заштиту. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако је са њом био у миру, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах Часлављеву понуду. Византија је за обнову Србије дала материјална средства, која су доносиле оне избеглице које су се из Бугарске, преко Цариграда, или из саме Византије , враћале у отаџбину. Вратише се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља! Србија се, заједничком сарадњом, брзо опоравила. Бугарска, колико се зна, заузета домаћим злом, није предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћу Византије и цара Константина Порфирогенита. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис О управљању државом, у ком је навео границе тадашње српске државе."
(В. Ћоровић, Илуст. историја Срба, 2005., књ. I., 124, 126)

" ... Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник."
(32. Глава ДАИ)

Лаковерни Петар је Петар Гојниковић којег је бугарски кнез (цар 918.-927.) Симеон 917. на превару заробио и утамничио у Бугарској, највјероватније у својој новој престоници Преславу, гдје је Петар и умро. Симеон је тада на власт у Србији поставио свог штићеника Павла Брановића. Симеонове тамнице био је допао 920. г. и Захарије Прибислављевић. Овдје сам истакао Петра Гојниковића са мишљу о евентуалном откривању његова почивалишта. Нисам упознат са бугарском археологијом њихове престолнице Преслава и Симеонове задужбине Краљеве цркве гдје слутим да би Петар Гојниковић могао бити сахрањен. Археогенетика остатака првих архонта Србије ријешила би многа питања поријекла српског народа.


Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9149
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #62 послато: јун 02, 2017, 02:18:41 поподне »
најјачи су ми деретићевци кад објашњавају да је немогуће да су се Словени доселили овде због велике даљине а онда после 10 минута причају како су Срби населили Индију, далеки и блиски исток, како Швеђани, Португалци и остали знају да су пореклом Срби и сличне будалаштине за напаљене слушаоце

Не бих да испадне да ликујем, али овај Драгаш је највероватније R1a-M458. Треба сада објаснити како су његови преци стигли овде. :)

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #63 послато: јун 04, 2017, 01:14:43 поподне »
 Зна ли се нешто више о словенском кнезу Гладу и Галад граду?

Линк са којег сам ово скинуо имa ознаку not secure,мада се ради о тексту Општине Нови Бечеј,   па га нисам ставио (мада могу ако неког занима,не мора овде да га отвара),а говори о локалитету Арача код Новог Милошева.


"Galad grad

U staroj literaturi često je navođeno naselje sa utvrđenjem Galad grad, kao i manastir sa tim imenom; prema legendi, piše Milorad Girić, arheolog Muzeja u Kikindi, slovenski knez Glad (u mađarskim izvorima Galad), na obali rečice Galcke u blizini današnje Kikinde, sagradio je veliko zemljano utvrđenje, gradinu koja je bila ojačana palisadom i zemljanim bedemima.

Lokalitet Galad grad nalazi se na krajnjem istoku atara Novog Miloševa na desnoj obali Galacke (danas krak kanala DTD), kraj salaša porodice Đukičin na rudini Gradište. To je humka nastala od ruševina srednjovokvnih objekata. Ostaci odbrambenog rova još se vide, a prilikom oranja izoravani su fragmenti iz XV-XVI veka. Sondažna arheološka istraživanja su potvrdila da se tu radi o srednjovekovnoj utvrdi.

Istorija pominje vojvodu Glada i njegovog sina Ahtuma u vezi sa pobunom plemenskih starešina protiv Stefana (Ištvana) Prvog koji im je nametnuo svoju vlast.

U pohodu Mehmeda Sokolovića na Banat 1551. godine, posle Arače, pao je i Galad grad. Ne zna se da li Turci Galad grad uništili odmah, ili nekoliko decenija kasnije, posle velike bune Srba u Banatu protiv Turaka 1594. godine."

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4826
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #64 послато: јун 04, 2017, 05:48:50 поподне »
Зна ли се нешто више о словенском кнезу Гладу и Галад граду?

Линк са којег сам ово скинуо имa ознаку not secure,мада се ради о тексту Општине Нови Бечеј,   па га нисам ставио (мада могу ако неког занима,не мора овде да га отвара),а говори о локалитету Арача код Новог Милошева.


"Galad grad

U staroj literaturi često je navođeno naselje sa utvrđenjem Galad grad, kao i manastir sa tim imenom; prema legendi, piše Milorad Girić, arheolog Muzeja u Kikindi, slovenski knez Glad (u mađarskim izvorima Galad), na obali rečice Galcke u blizini današnje Kikinde, sagradio je veliko zemljano utvrđenje, gradinu koja je bila ojačana palisadom i zemljanim bedemima.

Lokalitet Galad grad nalazi se na krajnjem istoku atara Novog Miloševa na desnoj obali Galacke (danas krak kanala DTD), kraj salaša porodice Đukičin na rudini Gradište. To je humka nastala od ruševina srednjovokvnih objekata. Ostaci odbrambenog rova još se vide, a prilikom oranja izoravani su fragmenti iz XV-XVI veka. Sondažna arheološka istraživanja su potvrdila da se tu radi o srednjovekovnoj utvrdi.

Istorija pominje vojvodu Glada i njegovog sina Ahtuma u vezi sa pobunom plemenskih starešina protiv Stefana (Ištvana) Prvog koji im je nametnuo svoju vlast.

U pohodu Mehmeda Sokolovića na Banat 1551. godine, posle Arače, pao je i Galad grad. Ne zna se da li Turci Galad grad uništili odmah, ili nekoliko decenija kasnije, posle velike bune Srba u Banatu protiv Turaka 1594. godine."

Глад је био владар Баната у време мађарског досељавања у Панонску низију, крајем 9. и почетком 10. века; изгледа највероватније да је био бугарски вазал. Он се супротставио мађарском освајању и био је поражен. Његов потомак Ахтум се такође борио против Мађара почетком 11. века и исто тако био поражен. Ако вас не мрзи и ако добро владате енглеским, постоји прилично добро написан чланак о Гладу на енглеској Википедији, а ја ћу проследити и чланак о њему са српске Википедије:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B4_(%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0)
https://en.wikipedia.org/wiki/Glad_(duke)
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1118
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #65 послато: јун 04, 2017, 07:10:54 поподне »
Зна ли се нешто више о словенском кнезу Гладу и Галад граду?

Линк са којег сам ово скинуо имa ознаку not secure,мада се ради о тексту Општине Нови Бечеј,   па га нисам ставио (мада могу ако неког занима,не мора овде да га отвара),а говори о локалитету Арача код Новог Милошева.


"Galad grad

U staroj literaturi često je navođeno naselje sa utvrđenjem Galad grad, kao i manastir sa tim imenom; prema legendi, piše Milorad Girić, arheolog Muzeja u Kikindi, slovenski knez Glad (u mađarskim izvorima Galad), na obali rečice Galcke u blizini današnje Kikinde, sagradio je veliko zemljano utvrđenje, gradinu koja je bila ojačana palisadom i zemljanim bedemima.

Lokalitet Galad grad nalazi se na krajnjem istoku atara Novog Miloševa na desnoj obali Galacke (danas krak kanala DTD), kraj salaša porodice Đukičin na rudini Gradište. To je humka nastala od ruševina srednjovokvnih objekata. Ostaci odbrambenog rova još se vide, a prilikom oranja izoravani su fragmenti iz XV-XVI veka. Sondažna arheološka istraživanja su potvrdila da se tu radi o srednjovekovnoj utvrdi.

Istorija pominje vojvodu Glada i njegovog sina Ahtuma u vezi sa pobunom plemenskih starešina protiv Stefana (Ištvana) Prvog koji im je nametnuo svoju vlast.

U pohodu Mehmeda Sokolovića na Banat 1551. godine, posle Arače, pao je i Galad grad. Ne zna se da li Turci Galad grad uništili odmah, ili nekoliko decenija kasnije, posle velike bune Srba u Banatu protiv Turaka 1594. godine."


О воiводи Ахтуму писано iе на теми "Кумани, Кализе, Хуни и други у Србији и шире" Што се његовог порекла тиче - све iе могуће: His ethnicity is also a subject of historical debate; he may have been Hungarian, Kabar, Pecheneg or Romanian.

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=977.0



https://en.wikipedia.org/wiki/Ajtony

« Последња измена: јун 04, 2017, 07:15:39 поподне Сол »
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1118
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #66 послато: јун 04, 2017, 07:14:28 поподне »
Прва забиљежена сеоба Срба из ране Србије у новој постојбини на подручју Илирика била је 924. године.
Посљедице те "сеобе", у рангу геноцида, је готово стогодишња непримјетност Србије на војно/политичкој позорници Балкана након Часлављеве погибије око 960. г. у Срему, тек око 1085. када Бодин поставља, свог дворјанина, Вукана за жупана Рашке.

" ... Киван због тог пораза Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, са тројицом војвода и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је ипак, могла да пружи отпор; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. Стога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског напада. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Само један део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Гонећи Србе, један део Бугара, под вођом Алогоботуром, продре и на хрватско тле, али је био зле среће. Хрвати којима је тад владао активни кнез Томислав, с успехом одбише бугарске нападе. Чак се у саопштењу Порфирогенитовом каже да су Бугари били сви побијени. Србија је, међутим, постала обична бугарска покрајина (924. године)."
" ... Од Бугарске се прва отцепила Србија. За време узајамних борби и метежа у Бугарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он, 931. год., побеже из Преслава у Рашку. О пустоши која је тада владала у Србији причале су се необичне ствари на заинтересованом цариградском двору . Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а нису имали ни жена ни деце. Такве приче су, несумњиво, претеране, али је вероватно да је земља личила на згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византијском двору тражећи помоћ и заштиту. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако је са њом био у миру, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах Часлављеву понуду. Византија је за обнову Србије дала материјална средства, која су доносиле оне избеглице које су се из Бугарске, преко Цариграда, или из саме Византије , враћале у отаџбину. Вратише се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља! Србија се, заједничком сарадњом, брзо опоравила. Бугарска, колико се зна, заузета домаћим злом, није предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање. Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију сталном помоћу Византије и цара Константина Порфирогенита. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис О управљању државом, у ком је навео границе тадашње српске државе."
(В. Ћоровић, Илуст. историја Срба, 2005., књ. I., 124, 126)

" ... Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник."
(32. Глава ДАИ)

Лаковерни Петар је Петар Гојниковић којег је бугарски кнез (цар 918.-927.) Симеон 917. на превару заробио и утамничио у Бугарској, највјероватније у својој новој престоници Преславу, гдје је Петар и умро. Симеон је тада на власт у Србији поставио свог штићеника Павла Брановића. Симеонове тамнице био је допао 920. г. и Захарије Прибислављевић. Овдје сам истакао Петра Гојниковића са мишљу о евентуалном откривању његова почивалишта. Нисам упознат са бугарском археологијом њихове престолнице Преслава и Симеонове задужбине Краљеве цркве гдје слутим да би Петар Гојниковић могао бити сахрањен. Археогенетика остатака првих архонта Србије ријешила би многа питања поријекла српског народа.

Одличан прилог Црнчевићу! Подстиче на размишљање!
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1060
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #67 послато: јун 04, 2017, 08:05:06 поподне »
Глад је био владар Баната у време мађарског досељавања у Панонску низију, крајем 9. и почетком 10. века; изгледа највероватније да је био бугарски вазал. Он се супротставио мађарском освајању и био је поражен. Његов потомак Ахтум се такође борио против Мађара почетком 11. века и исто тако био поражен. Ако вас не мрзи и ако добро владате енглеским, постоји прилично добро написан чланак о Гладу на енглеској Википедији, а ја ћу проследити и чланак о њему са српске Википедије:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B4_(%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0)
https://en.wikipedia.org/wiki/Glad_(duke)

    Не знам шта пише на енглеској  Википедији ( и српској) о кнезу Гладу.   Тачно је  је ово што  је написао Никола Вук. Прије  20. и више година занимао сам се  историјом Баната ( посебно Јужног)  припремао и приређивао неке публикације  о општини Ковин.
Када је ријеч о банатској кнежевини - заборављеној држави Словена, име кнеза Глада  на крају његовог животног вијека везује се за Ковин, односно тврђаву Ковин.
"За време доласка Мађара у Панонску  равницу, овде код нас, крај између Мориша, Тисе и Дунава, живели су искључиво Словени под својим кнезом Гладом. Глад уплашен од Мађара , после битке на Тамишу 896 год. затвори се у тврђаву Ковин, да им се након три дана преда. И тако су Мађари подјармили Словене овог краја.
 Сви ти Словени, који не пређоше на Балкан, временом узеше име:  Срби. То тврде и високи положаји које су Срби заузимали на дворовима угарских краљева."   (Ковин до краја  18.века од Купусаревић Исидора, 1996.г. репринт издања из 1936.г. )
 Аутор ове  публикације (20. страна) код извора наводи: 1. Месни документи,
                                                             2.Домаћа литература,
                                                             3. Страна литература.
 

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1060
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #68 послато: јун 04, 2017, 08:21:05 поподне »
 Анонимни хроничар краља Беле, који је око 1200 г. написао своје записе, каже да се Глад, послије пораза  на Тамишу, за вријеме мађарског освајања, спасао у ковинску тврђаву и да се ту, послије тродневне мађарске опсаде, и предао.
 На Анонимуса се позива  Феликс Милекер, кустос и библиотекар Градске библиотеке и музеја у Вршцу.  Купусаревић Исидор га не наводи.
  Да изнесем једну занимљивост о сналажљивости  Милекера, који је основао музеј у Вршцу и  написао више радова из историје  Баната.  Код Њемаца се звао  Феликс (био је Њемац) код Мађара Бодог, а код Срба Срећко, што му дође исто.  Име  је знак.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #69 послато: јун 04, 2017, 08:28:47 поподне »
Глад је био владар Баната у време мађарског досељавања у Панонску низију, крајем 9. и почетком 10. века; изгледа највероватније да је био бугарски вазал. Он се супротставио мађарском освајању и био је поражен. Његов потомак Ахтум се такође борио против Мађара почетком 11. века и исто тако био поражен. Ако вас не мрзи и ако добро владате енглеским, постоји прилично добро написан чланак о Гладу на енглеској Википедији, а ја ћу проследити и чланак о њему са српске Википедије:

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BB%D0%B0%D0%B4_(%D0%B1%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B0)
https://en.wikipedia.org/wiki/Glad_(duke)

Хвала народе за пребацивање овог мог писанија на ову тему. Знам да сам је видео.Убио сам се тражећи је јутрос.

Ја све друге језике боље знам од енглеског (руски,немачки, мађарски-сад га већ и заборављам), али пливам у читању. Помаже ми и супруга која се служи само енглеским. Тако да ми пошаљи.

Баш ми је био занимљив тај кнез Глад. И само име његово. И назив града. Колико ми ствари не знамо или недовљно знамо.

Али видим има презиме Гладовић и дан данашњи у Србији. А нешто не мислим да потиче од речи глад (бити гладан).

Писано је на Пореклу о том презимену 2014.године
http://www.poreklo.rs/tag/gladovi%C4%87/

Порекло становништва села Дворска, општина Крупањ – Мачвански округ. Стање из 1902. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
У Липовачи су: Гладовићи...

Али наишао сам негде и на презиме Галадовић. Кад и где не знам.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #70 послато: јун 04, 2017, 08:32:43 поподне »
Име  је знак.
Да,  баш тако. Име је знак.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4826
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #71 послато: јун 04, 2017, 09:59:10 поподне »
Хвала народе за пребацивање овог мог писанија на ову тему. Знам да сам је видео.Убио сам се тражећи је јутрос.

Ја све друге језике боље знам од енглеског (руски,немачки, мађарски-сад га већ и заборављам), али пливам у читању. Помаже ми и супруга која се служи само енглеским. Тако да ми пошаљи.

Баш ми је био занимљив тај кнез Глад. И само име његово. И назив града. Колико ми ствари не знамо или недовљно знамо.

Али видим има презиме Гладовић и дан данашњи у Србији. А нешто не мислим да потиче од речи глад (бити гладан).

Писано је на Пореклу о том презимену 2014.године
http://www.poreklo.rs/tag/gladovi%C4%87/

Порекло становништва села Дворска, општина Крупањ – Мачвански округ. Стање из 1902. године. Из књиге Видосаве Николић-Стојанчевић „Рађевина и Јадар“ у необјављеним рукописима Цвијићевих сарадника.
У Липовачи су: Гладовићи...

Али наишао сам негде и на презиме Галадовић. Кад и где не знам.

Претпоставља се чак да и име ђердапске варошице Кладова има везе са овим кнезом Гладом, јер се мисли да је осим Банатом господарио и делом Подунавља све до Видина.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1118
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #72 послато: јун 04, 2017, 11:04:48 поподне »
Име Галад iе занимљиво iер iе почетком 11. столећа велики углед имао швабски племић Келед (born at the castle of Stof sumed to be a corruption of Stauf, meaning either castle Stauf in Staufen im Breisgau or the Hohenstaufen castle in Württemberg) Можда iе пука случаiност.

https://en.wikipedia.org/wiki/Gutkeled_(genus)
« Последња измена: јун 04, 2017, 11:11:16 поподне Сол »
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже Ojler

  • Одбор за хералдику
  • Етнолог
  • ******
  • Поруке: 2469
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #73 послато: јун 05, 2017, 01:19:13 пре подне »
Не знам да ли има везе са кнезом Галадом, али кроз Кикинду је некада протицала речица Галадска, која је данас спроведена у градску канализацију а корито затрпано. Такође, између Кикинде и оближњег села Башаид налази се потес Галад, на коме је истоимено пољопривредно добро.
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1242
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #74 послато: јун 05, 2017, 08:32:26 пре подне »
                                                                                БУГАРСКИ  КНЕЗ  АХТУМ

„...на размеђу првог и другог миленијума, Банатом јевладао као угарски вазал бугарски кнез Ахтум који је хришћанство примио по византинском обреду и који се под утицајем Византије супротстављао латинизацији и римском хришћанству које је постало државна вера у Угарској на челу са краљем Иштваном. Он је хришћанство и краљевску круну примио од папе, па је и Мађаре превео у римско хришћанство.
И након што је покрштени краљ Иштван сузбио побуну против латинизације у Ердељу, морао је да приступи и обрачуну са одметником Ахтумом...
... Иштван је морао да се сукоби са банатским кнезом Ахтумом, тим пре што му је овај одметнути вазал стално ометао и транспорте соли која је шајкама била превожена Моришем са Карпата до Тисе...Осим тога, овај банатски кнез све је више потпадао под утицај византијског свештенства тада већ сукобљеног са римским.
Мађарску војску предводио је у походу против Ахтума, по Боровском, Чанад, који је учествовао у ердељској побуни, а након што је буна била савладана и поражена, спасао се умакавши на Ахтумов двор. Ту, међутим, није могао да остане, јер су многи били против њега због тога што је Чанад био рођак краља Иштвана и понижавали су га због тог, па је са Ахтумовог двора тај Чанад покајнички побегао мађарском Краљу, који је прихватио његово покајништво и покрсти га по римском обреду.
После тога је Краљ свог преобраћеног рођака поставио на чело војног похода против Ахтума и мађарска војска под вођством Чанада прешла је Тису код данашњег Новог Кнежевца и упутила се према тврђави (граду) Моришу. Ахтум их је, међутим, пресрео са својом војском и у првом судару битка се завршила без одлуке...
... Ахтумова војска је још спавала на свом одморишту када су угарски војници завршили опкољавање. У крвавој сечи која је настала јуришали су Ахтум,ови војници и једни на друге губећи животе од мађарских и од својих мачева, па је у тој погибији и Ахтум био сасечен.
После победе Чанад је заузео тврђаву Мориш... Ахтумову посечену главу послао је крљаљу Иштвану, који је на вест о победи одлучио да се град Мориш од тада зове Чанад...
Ипак, ни после Ахтумовог пораза није се мађарска власт у Банату учврстила и стабилизовала. Срби староседеоци, пореклом од старих Словена који су у Банат дошли са Аварима, и даље су остали претежни етнички чинилац у крају између Мориша, Тисе и Дунава, а њихов отпор утицају римског свештенства и латинизацији био је и остао нерешив проблем за Мађарску круну...

ИЗВОР: „Банатска рапсодија“ – Милан Туторов, „Аурора“, Нови Сад, 2001, стр. 33-35.

Ван мреже Црнчевић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 259
  • Пивско-бањански (N1a) N2>P189.2>FGC28483-
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #75 послато: јун 05, 2017, 10:10:38 пре подне »
Са Гладноша и Банстола, изнад Сремских Карловаца на Фрушкој Гори, пуца сјајан поглед на Дунав и банатску равницу. Топоними Гладнош и Банстол су један поред другог а налазе се и у близини фрушкогорских манастира Крушедола и Велике Ремете. Можда топоними немају везе са кнезом Г(а)ладом или "voivodeship (duchy) of Bulgarian voivode (duke) Sermon" , али ко ће га знати, "име је знак" ? 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1242
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #76 послато: јун 05, 2017, 10:29:53 пре подне »
У 9. веку, после пропасти Авара, јављају се и први облици словенске државности на овом подручју. Прве словенске државе које су управљале територијом данашњег Баната биле су Бугарско царство и Велика Моравска. По запису Мађарске историјске хронике Геста Хунгарорум (Gesta Hungarorum), за време бугарске управе (9. век), територијом Баната је владао бугарски војвода Глад, који је био вазал бугарског цара Симеона. Гладов потомак је био банатски војвода Ахтум, последњи владар који се супротставио успостављању непосредне власти Угарског краљевства у 11. веку. Ахтум је био православни хришћанин.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4826
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #77 послато: јун 05, 2017, 10:47:32 пре подне »
Што се тиче ових предмађарских обласних владара са занимљивим именима, треба споменути и Менуморта, владара области северно од Баната (поречје Мориша и Сомеша). За његову област се каже да је била насељена Хазарима, а Менумортово име се доводи у везу са туркијским језицима, понајпре са прабугарским. Он се издавао за византијског вазала, али је неславно прошао у сукобу са Мађарима, те је након пораза морао да своју ћерку уда за Золтана, Арпадовог сина.

https://en.wikipedia.org/wiki/Menumorut
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Предраг56

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 432
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #78 послато: јун 05, 2017, 08:27:01 поподне »
Глад, Ахтум и остали...

Byzantine Military Organization on the Danube, 10th-12th Centuries
By Alexandru Madgearu

https://books.google.rs/books?id=24S4DkCsjz8C&pg=PA54&lpg=PA54&dq=ahtum&source=bl&ots=j-yZ8xpkbP&sig=fTxR5DwXCGhy7PlYt7h9Nf5bGtY&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwiN2qGwkqfUAhUBnywKHVHzBNgQ6AEIcDAO#v=onepage&q=ahtum&f=false

Страшно волим да читам оно што пише у фуснотама (белешкама,односно  напоменама стављеним на дно странице књиге).

Сигуран сам да има и српских извора од ауторитета односно непристрасних на ову тему. Овај аутор Александру Мадгеару (Alexandru Madgearu) је свакако румун (не знам како им се чита то дг).

Aко могу да узмем слободу.
Моје мишљење је да су у то време словенска племена била увелико издиференцирана, да су српска племена била развучена све до Далмације и Пелепонеза, па и ниже, а што се тиче осталих словенских племена не бих се сада упуштао у то.

Без обзира што се та нека имена (Ахтум) помињу као бугарска  (а могу да вуку и на мађарска)  и без обзира што је Бугарска очигледно у том неком историјском тренутку  сигурно била геостратегијски јачи фактор од Рашке (Расија или Рашка први пут се помиње 1189. године, а од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију називају Расција, а Србе Рацима, Расцијанима, Раиценима и слично), сматрам да је српског живља било пуно и да оно полако постаје врло важан геостратегијски чинилац.

Јер само тако је и могла да се одигра као феномен словенизација (да не употребим другу реч) бугара. Како можеш да заборавиш матерњи језик? Никако!  Па у сну би ти се јавио, чак иако свесно више не желиш да га изговориш. Е па Бугарима се то догодило! Што се нису грцизирали када је реч о језику? Мада су и Србија и Бугарска, уз Грчку што је и нормално, наравно данас баштиници Византијске културе.

С друге стране управо та развученост српског етноса (чак и у то време) га је чинила рањивим и у објективној немогућности да се уједини и брани на свим границама свог тадашњег бивствовања (да тако кажем), па тако и имамо тај снажни уплив Бугара и Угра на овим просторима.

Да није било тако не би било могуће да  У Б Р З О  тако снажно узрасте династија Немањића у српском народу и да се свој врхунац има у Душановом царству, а да један од њих на рођењу (или крштењу) добије име Рас-тко.

То име је толико занимљиво јер може да се тумачи као "ко сам"  - "Рас". Наравно да имамо и варијетет тог имена Раш-ко.

Ја како год било да било (која год тема да је у питању) увек завршим са тим неким именословљем људи, топонима, ствари и појава, али и др.

« Последња измена: јун 05, 2017, 08:30:05 поподне Предраг56 »

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4826
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сеобе Срба од VII века до 1371. године
« Одговор #79 послато: јун 05, 2017, 10:53:00 поподне »
Сигуран сам да има и српских извора од ауторитета односно непристрасних на ову тему. Овај аутор Александру Мадгеару (Alexandru Madgearu) је свакако румун (не знам како им се чита то дг).

Његово презиме се чита као "Мађару" или "Маџару".  :) С обзиром да се често бави односима Румуна и Мађара у средњем веку, могу рећи да му је nomen est omen.  ;)

https://mapn.academia.edu/AMadgearu
Чињеницама против самоувереног незнања.