Сјутра, 4. јуна, навршава се тачно хиљаду година од пострадања дукљанског кнеза Јована Владимира, првог србског владара који је канонизован за светитеља (свети кнез мученик).
Потиче из захумске владарске лозе. Његов дед Хвалимир, кнез Захумља, имао је три сина којима је поделио области над којима је током своје владавине стекао власт: Петрислав (Петар) је добио Дукљу (Зету), Драгомир Хум и Требиње, а Мирослав Подгорје. На дукљански престо, Владимир је ступио после свог оца Петрислава, око 1000. године. Како његов стриц Мирослав није имао потомства, Владимир је од њега наследио и Подгорје. Престоницу је Владимир себи подигао у Крајини, на западној страни Скадарског језера, поред старе цркве Пресвете Богородице, познатије као Пречиста Крајинска, у којој је сахрањен и његов отац.
Владавина Владимирова задесила се у време кад је држава македонских и бугарских Словена била у успону под царем Самуилом. Политички, Владимир је покушавао да остане по страни сукоба између Самуила и Византије. Међутим, 1009. године, Самуило је са великом војском кренуо на Дукљу, у намери да је покори, што је био део његове успешне војне кампање покоравања западних србских кнежевина. Видевши силну војску, Владимир се са својом четама склонио на планину Косогор. Међутим, пошто их је непријатељ опколио, Владимиру би жао да војска непотребно гине, те посла посланство да преговара о мирној предаји. Тада је Самуило повео самог Владимира као таоца у своју престоницу у Преспи.
Предање, а и оскудни извори говоре да се тамо у њега згледала Самуилова кћер Теодора Косара, а и он у њу, те да је замолила оца да се уда за овог наочитог и добродушног сужња. Тако је Владимир постао зет Самуилов и добио је дозволу да се врати у своју земљу, а таст му је на управу додао још и део области Драч. Владимир и Косара су живели у љубави и слози. Обоје су били веома побожни, праведни и саосећајни и били су омиљени у народу.
1014. године, након слома његове војске у бици са византијском војском цара Василија (то је онај познати догађај кад су сви заробљени непријатељи ослепљени, тек је сваком стотом остављено по једно око да могу да поведу остале кући, по чему је цар Василије прозван „Бугароубица“), Самуило, видевши своје осакаћене војнике, умире, вероватно од срчаног удара. Наслеђује га син Гаврил Радомир, међутим на кратко, јер га у борби за престо убија брат од стрица Јован Владислав. Владислав је покушао да обнови Самуилову државу. Један од циљева био му је и да овлада Зетом, те је решио да смакне и Јована Владимира. Знајући благочестивост Владимирову, преко посланства га позва у госте. Косара је, међузим, знајући нарав свог рођака, одвраћала Владимира од одласка Владиславу. Чак је по првом позиву, она сама отишла у Преспу. Како је Владислав тада био љубазан према њој, учинило јој се да он нема лошу намеру, те кад је други пут посланство дошло Владимиру да га зове у Преспу, обоје кренуше на кобан пут. Том приликом, да би уверио Владимира и Косару да је његов позив добронамеран, Владислав је преко посланика послао један дрвени крст украшен драгуљима.
22. маја (по јулијанском календару, односно 4. јуна по грегоријанском) 1016. године, Владислав је послао своју стражу да убије Владимира. Баш кад је излазио из преспанске цркве, након богослужења, војници га мучки нападоше, убише и одсекоше му главу коју однесоше Владиславу.