Прасловени већ у старој постојбини у најмању руку нису више били чисти нордијци, бар не оног типа као Германи. Изгледа да су већ Прасловени били расни амалгам који је примио у се неки источни, азиски, по свој прилици палеоазиски или источно-балтички расни елеменат. Тај је елеменат можда извршио ону прото-словенску расну трансформацију која је Словенима дала оно "типично словенско" и у изгледу и у карактеру, оно што су ти Прасловени као "словенску крв" понели са собом у свим смеровима свог каснијег ширења. То ће бити онај тип кога и данас западни и северни Европљани осећају као "словенски".
"Словенска раса" била би дакле нордиско-источно-балтичка расна легура при чему баш оно "словенско" широко лице са истакнутим јагодицама и није првобитно словенско него прилив балтичке или неке палеоазиеке расне компоменте. Паралелу овом сродству налазимо иу језичној балтичко-словенској заједници.
Оно што у најновије доба тврди Ј. Чекановски, да су стари Словени били у почетку нордијци који су примили нешто лапоноидне примесе, изгледа највероватније, и то не само из разлога које он наводи. Нешто лапоноидно, монголоидно у словенско-нордиском типу налазимо и данас подједнако на пољској Висли, у срцу Чешке, као и у хрватском Загорју, Међумурју и — Јужној Србији. У Русији, интензивним финским, доцније и татарским и уопште централноазиским приливом, тај је тип само потенциран — тако да на големој источно-европској степи, отвореној ка Азији и свим етничким ветрометинама, не можемо више ни поставити оштрију границу између "словенског" и монголоидног типа. Све те источне, азиске нијансе могле би се обухватити Чекановскијевим "лапоноидством" — узевши у обзир још и "алписку" расу. Ни општа, готово заједничка данашња словенска брахикефалија, коју истичу Вајсбах и многи други антрополози, не говори за чисти нордизам.
Како је из два "тврда" расна елемента, нордиског и, рецимо овде кратко и јасно, монголоидног, могао да се роди тај специфични "мекани" прасловенски амалгам, тип који по свим старим описима има нека обележја која тако чудно одударају од готово свих познатих карактеристика варварских народа овога културног степена?
Има антрополога (разуме се немачких) који тврде да нема горе расне мешавине од нордиско-монголоидне. Ти антрополози канда циљају баш на Словене као велику историску расну промашеност — која се стога и сакрила у припјетске мочваре, да се намножи, и касније „бројем" победи!
Као јужни огранак Прасловена преци Југословена имали су, дакле, своју постојбину у Карпатима и око Карпата. Из тога би излазила карактеролошки важна чињеница: нису били низиски, мочварни Словени, бар не сви. И једна важна антрополошка чињеница намеће се овде у наш видокруг: да нису ти јужни-северни Словени већ из те карпатске области понели и нешто од горштачког динарског расног елемента који доцније, по доласку на Балкан тако снажно избија, разуме се уз јак прилив и балканског динарског елемента који је ту већ био одавно пре доласка Словена? Конвергенција историских и антрополошких података у овој иначе толико мутној епохи наводи нас на ову помисао, иако је доказати не можемо. Да се већ од преисториских времена у Карпатима налазила јака антрополошка енклава динарске или динароидне расе, утврђен је факат, исто као што је утврђен и факат старих карпатских српских и хрватских држава. Истина, многи расни историци истичу да је расна метаморфоза ксантодоли-хокефалних нордиских Југословена по доласку на Балкан јаче приметљива тек у каснијем средњем веку. Али, ми смо већ навели разлоге зашто у неки јачи нордизам ни у тих Јужних Словена не верујемо: јак лапоноидни, боље источно-балтички елеменат и међу данашњим Југословенима говори противу тога. И карпатски Словени изгледа да су примили оно нешто "с истока Европе" пре но што су се попели на карпатске венце и доцније, преко Паноније и Дакије, допрли у срце Балкана.
В. Дворниковић
Укратко, Словени су били Нордо-Балтиди, док је кромањонски тип, који је најзаступљенији у Црној Гори, Херцеговини и на северу Албаније, вероватно аутохтон на Балкану као и динарско-медитерански.