Мало је пластично објашњено овде, али се у принципу не коси ни са оним што Кун тврди. Колико се сећам, по њему је претеча Нордида управо тај Ирано-Афган тип (Индоевропљани R1).
Што ће рећи да припадници R1 по свему судећи нису били светле комплексије по доласку у Европу и да су такви постали тек након мешања са Староевропљанима (хаплогрупа I).
Зависи на шта мислиш под свијетлом комплексијом, тј. да ли под њоме подразумијеваш и свијетлу косу, и свијетлу кожу, и свијетле очи.
Прво треба напоменути да ова предвиђања пигментације из древних узорака нипошто нису поуздана. Нпр, гледао сам генетске прорачуне по којима око 10 посто Оркадијаца нема гене за свијетлу кожу (иако су они, заједно са Ирцима, најсвјетлије коже на цијелом свијету), и по којима по једној варијацији OCA2 имају мање плавих очију од Италијана (исто бесмислица).
Мислим да је најпоузданије гледати какве су пигментације фенотипи у Европи, и на основу тога доносити закључке. Често се и генетика слаже.
Оно око чега мислим да се и антропологија и генетика слажу јесте то да су Индоевропљани донијели гене за плаву косу у Европу. Гени за њу се, колико се сјећам, први пут јављају у источним ловцима-сакупљачима у најисточнијим дијеловима европске Русије (они су више неки прото-нордидски тип него кромањонски). Такође, и генетски налази из Андроново културе потврђују да су тамошњи људи носили гене за плаву косу и свијетле очи. Узорци из Јамне су, на неки начин, изузеци (мада опет, напомињем да одређивање пигментације није ни изблизу савршеном данас у генетици).
Знамо да су Индоевропљани били углавном свијетле коже, али постоје различите врсте свијетле коже. Знамо да су Индоевропљани били носиоци различитих типова нордида (најчешће "кордед" варијанта), а из антрополошког материјала знамо да су нордидски типови, иако свијетле коже, изузетно склони тамњењу. Да ли је то због тога што су на неки начин блиски медитеранским типовима- не знам.
Што се тиче кромањонаца, генетика и антропологија се слажу око пигментације косе и очију, тј. да је већина кромањонаца имала тамну косу са честом риђошћу, и да су најчешће били свијетлих очију, али да су имали и нешто тамних. Најстарији налаз риђе косе је онај из једног Goyet узорка из Белгије, који је датиран на око 26.000 година старости. Многи други тестирани кромањонци су имали непотпуне гене за риђост (неки из Мотале), што сугерише да су често имали мијешану тамно-риђу косу и риђе браде. Добра већина их је била браон косе.
Оно у чему се, у скалду са антрополошким налазима, никако не могу сложити са генетским истраживања, јесте та тамна кожа кромањонца. Као прво, за преживљавање европске климе у ледено доба,
свијетла кожа је неопходна. Они који су живјели и ловили на морским обалама су могли живјети и са тамном кожом, јер је месо морских сисара богато витамином Д. Међутим, већина је живјела прилично далеко од морских обала.
И као друго, Куново истраживање (а и многих других антрополога) је показало да су људи кромањонског типа апсолутно најсвјетлије коже, често врло пјегаве коже која прилично тешко тамни. Просто је немогуће да људи кромањонског типа данас имају несумњиво најсвјетлију кожу на свијету, а да су њихови преци били тамни (ту је и тај проблем преживљавања тако сурове климе са тамном кожом). Риђост (која готово увијек укључује веома свијетлу кожу) је такође најчешћа код људи ових типа. Ево једног Куновог запажања:
"
By means of this study it is possible to reconstruct with some probability the living appearance of the Upper Palaeolithic men. They were typically tall, broad-shouldered, large-chested; their heads were large, their browridges heavy to medium; their foreheads broad and high; their faces were broad and slightly flattish, the mouth large, with lips of moderated thickness and little eversion, the lines around the mouth deeply drawn, the whole lower jaw wide and deep, with a prominent chin. The nose was of moderate to large size, straight to concave-profiled, with a moderately thick, upturned tip. The hair was brown and wavy, frequently rufous, of medium abundance on beard and body; the eyes light-mixed blue. The skin was typically inclined to freckling, and very fair." (Расе Европе, поглавље X, одјељак други)
Што се тиче неолитских фармера досељених у Европу, може се рећи да су они фенотипима били разноврснији од Индоевропљана. Били су носиоци различитих "типова медитеранске фамилије". Њихова пигментација би углавном била тамне косе и очију, са бијелом кожом, помало загаситијом, и која је, као код Нордида, исто прилично склона тамњењу. Они су имали и велике мањине са плавом косом и свијетлим очима (у чему се и генетика слаже), па се за њих може рећи да су били пигментацијом разноврснији од Индоевропљана и кромањонаца.
Што се тиче пигментације, да резимирам:
Индоевропљани:Коса: платинасто-плава, често свијетло или средње смеђа. Потпуно одсуство риђости (у њу се убраја и златно-плава коса, настала укрштањем са кромањонцима).
Очи: веома свијетле, у најчешћем броју случајева сиве. Мањине са тамним очима честе (Кун наводи да је комбинација плава коса-тамне очи веома честа у источној Европи)
Кожа: свијетла, у исто вријеме прилично склона тамњењу.
Кромањонци:Коса: најчешће тамно-смеђа, често црвенкасто-смеђа, повремено риђа.
Очи: мијешано-плаве (не сиве као код Индоевропских нордида). Зеленкасте и тамне очи се понекад јављају.
Кожа: веома свијетла, често има пјеге и потешкоће у тамњењу.
Неолитски медитеранци:Коса: најчешће тамна, са значајном мањином плаве и свијетло-смеђе косе.
Очи: најчешће тамне, за значајном мањином свијетлих.
Кожа: загасито-свијетла, изузетно добро тамни.