Форум - Порекло
ДНК порекло => Родови и њихове хаплогрупе => Српски ДНК пројекат => Брдски родови => Тему започео: Небојша Септембар 30, 2017, 10:45:59 поподне
-
Коначно су постале доступне информације из Добриловинског Катастика. Има сигурно пуно значајних инфомрација о Кричима, Тарским Никшићима (I2-PH908), Вранешима (I1-P109?) и осталима.
За почетак сам погледао само три странице на којима је било речи о Кричима:
(https://s25.postimg.org/b5lb0m3cf/image.png)
(https://s25.postimg.org/o9qvd7nnj/image.png)
(https://s25.postimg.org/v07cmnxyn/image.png)
(https://s25.postimg.org/t8edrs9gv/image.png)
Извор: Добриловина и Добриловински Катастик, Др Божидар Шекуларац
Итересантни су ови Михани, за које аутор верује да би могли бити каснији Мицани. Подсетићу да су у оквиру Санџачког днк пројекта тестирани Мицани из околине Тутина (порекло Полимље) и да су испали J2b2-M241, али чини се нека специфична грана.
-
Помиње се и Добрија Дедејић, који је ту доселио у другој половини 16. века, а који је уступио своје имање за потребе манастира. Касније је одселио у Прошћење и од њега је настало велико потомство. Не зна се ко је основао манастир Добриловину, али Прошћенци су били најбројнији дародавци манастира.
-
Помиње се и Добрија Дедејић, који је ту доселио у другој половини 16. века, а који је уступио своје имање за потребе манастира. Касније је одселио у Прошћење и од њега је настало велико потомство. Не зна се ко је основао манастир Добриловину, али Прошћенци су били најбројнији дародавци манастира.
Mиcлим дa je тo caмo пpeдaњe. Пoд нaзивoм Дoбpиxнинa ce cпoмињe у Cтoнcкoj и Лимcкoj пoвeљи. Пpви пут ce кao Дoбpилoвинa cпoмињe у вpeмe oбнoвe мaнacтиpa oд 1593. дo 1610. Глaвни финaнcиjep je биo Paдич Mилoшeвић, пo cвeму cудeћи из плeмeнa Tapcкиx Никшићa. Упpaвo тaд cу и фopмиpaнa плeмeнa у Пoтapjу, Tapcки Никшићи, Кoлaшинoвићи, Плaњaни, зa кoje cмaтpaм дa cу иcтoг "гeнeтcкoг кoдa", aли вpeмeнoм пoдeљeни у paзличитa плeмeнa, нa штa укaзуjу и paзличитe cлaвe. Пa мoгућe дa имaмo Глишoвићe-Чoп(ч)ићe- Tapcкe Никшићe, Виpиjeвићe-Koлaшинoвићe, Kpвaвцe-Плaњaнe. Нeкo мoje paзмишљaњe...
-
Али и војвода Доброје, Добривоје, Добрашин, Добрило, Добран, Добромир и итд. (србски језик је ненадмашан у тим варијацијама имена изведеним примера ради само -овде- од придева добар)!
Maнacтиp Дoбpилoвинa, oбнoвљeн кpajeм XVI вeкa, нa тeмeљимa цpквe из XIII, кojи je дуxoвни и cвaки дpуги цeнтap Kpичa, je пo cвeму cудeћи зaдужбинa извecнoг Дoбpилa.
-
Maнacтиp Дoбpилoвинa, oбнoвљeн кpajeм XVI вeкa, нa тeмeљимa цpквe из XIII, кojи je дуxoвни и cвaки дpуги цeнтap Kpичa, je пo cвeму cудeћи зaдужбинa извecнoг Дoбpилa.
Брзо и одлично запажање! :)
-
Maнacтиp Дoбpилoвинa, oбнoвљeн кpajeм XVI вeкa, нa тeмeљимa цpквe из XIII, кojи je дуxoвни и cвaки дpуги цeнтap Kpичa, je пo cвeму cудeћи зaдужбинa извecнoг Дoбpилa.
Манастир Добриловина, обликом и пропорцијама веома је сличан манастиру Рмањ у Крајини.
Добриловина
(http://www.phone-travel.com/fajlovi/ideaimage/dabrilovina-manstir_4f8bfabc06fb7.jpg)
Рмањ
(https://mw2.google.com/mw-panoramio/photos/medium/21553117.jpg)
-
Манастир Добриловина, обликом и пропорцијама веома је сличан манастиру Рмањ у Крајини.
Добриловина
(http://www.phone-travel.com/fajlovi/ideaimage/dabrilovina-manstir_4f8bfabc06fb7.jpg)
Рмањ
(https://mw2.google.com/mw-panoramio/photos/medium/21553117.jpg)
Дa, бaш пoдceћa... A и мaнacтиp Mopaчa им ce мoжe пpидpужити.
-
Дa, бaш пoдceћa... A и мaнacтиp Mopaчa им ce мoжe пpидpужити.
Прочитах да су Добриловину звали "Мала Морача". Морача је свакако била образац који се настојао опонашати,али са поједностављеним облицима.
Ту би могли сврстати и манастир Гомионицу западно до Бања Луке
(https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/7/79/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80_%D0%93%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_1.jpg)
-
Maнacтиp Дoбpилoвинa, oбнoвљeн кpajeм XVI вeкa, нa тeмeљимa цpквe из XIII, кojи je дуxoвни и cвaки дpуги цeнтap Kpичa, je пo cвeму cудeћи зaдужбинa извecнoг Дoбpилa.
Ово јесте интересантно. На оном натпису изнад манастирских врата наводно пише "д о (....) е в и ћ и", што може да значи Добројевићи, или Доброевићи. Предак Дедејића (J-M205) био је Доброје.
Манастир Добриловина, обликом и пропорцијама веома је сличан манастиру Рмањ у Крајини.
Добриловина
(http://www.phone-travel.com/fajlovi/ideaimage/dabrilovina-manstir_4f8bfabc06fb7.jpg)
Рмањ
(https://mw2.google.com/mw-panoramio/photos/medium/21553117.jpg)
Као што неко рече, и манастир Морача изгледа слично. Занимљиво да имамо оне Ђорђевиће M205, који су старином Ћировићи из Мораче, за које предање каже да су учествовали у изградњи манастира.
Морача
(http://www.orthphoto.net/photo/201212/75660.jpg)
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
Топоними Медојевића, презиме и начин живота, омогућили су да се јасно одреде границе простора на којем у живјели. То је Зета, Зетско Приморје, Дубровачка Република и мјеста западно до Ливна, као и Херцеговина и Босна. Прије тога, од краја VII до XI вијека, до појаве Протоарбанаса, боравили су на територији данашњих држава Македоније и Албаније.
Идући још даље у прошлост, ка прапочецима обраде гвожђа, доћи ћемо до области која се простире од јужне обале Црног мора до Сирије. Прва знања са тог простора су на Балканско полуострво пренешена још у вријеме старе Грчке. Ковачки занат је онај по коме се историјски препознају и први Медојевићи са хапло групом J2bM205 коју посједују, истовјетном са оном чије је извориште у областима управо између Црног мора, Кавказа и Сирије.
Појава првих презимена је и настала у приморским областима. Међу првима је ту било и презиме Медојевић. Први помен је из 1363.г. Био је то Првоје Медојевић, управник манастирског имања на острву Локруму код Дубровника.
Међутим, због чињенице да се презиме веже са гвожђем, реално је претпоставити да је настало од старословенске ријечи “мјед“ – уопштеним називом за руду и метал. Ово може да значи да су људе, који су се у словенској средини бавили рудом и металом, звали “мједо“. Од занимања је настало властито име и презиме, име додавањем наставка “је“, као код доста словенских имена. Настајање имена се, највјероватније десило на простору данашње сјеверне Албаније, гдје су постојали рудници, што је мало познато у нашој историјској литератури. Презиме Мједа и данас постоји у околини Скадра. Настало је од имена села. Носиоци овог презимена не припадају хапло групи Медојевића, што не значи да нијесу потомци групације која је заједно са њима у те крајеве дошла из Македоније. У млетачким записима, у близини, код Дања је постојало село Medoia.
Највјероватнији, први записани почетак пута хапло групе J2b M205 на Балканском полуострву, оној којој припадају и Медојевићи, почиње са 619. годином.
То је година када су византијски цар Ираклије (610-641) и аварски каган закључили мир и том приликом Авари из Македоније и околних области одвели бројне поданике византијског царства, романизовано и хеленизовано становништво, у Панонију, у област око некада главног града Sirmiumа.
То становништво је по овом граду добило име Сермезијани.
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
Највјероватнији, први записани почетак пута хапло групе J2b M205 на Балканском полуострву, оној којој припадају и Медојевићи, почиње са 619. годином.
То је година када су византијски цар Ираклије (610-641) и аварски каган закључили мир и том приликом Авари из Македоније и околних области одвели бројне поданике византијског царства, романизовано и хеленизовано становништво, у Панонију, у област око некада главног града Sirmiumа.
То становништво је по овом граду добило име Сермезијани.
Било је помијешано са ранијим насељеницима, међу којима је највише било Анта-Словена, ако је судити по казивању Валентина В. Седова (1924-2004). Послије неког времена, како се и маса Авара помјерала према сјеверу због све чешћих пораза, тако су и Сермезијане преселили на другу страну Дунава, уз средњи и доњи ток Тисе. Заробљеници су остали хришћани што је доказано ископинама на том простору. У новој постојбини, већ измијешани Сермезијани су се помијешали са Бугарима-Кутригурима. Ови су ту били насељени и прије доласка Авара а по већини историчара, ради се о остацима Атилиних Хуна и придошлих понтских Кутригура (и Бугари су хунско племе, дијелили су се на Кутригуре, насељене на западу и Утигуре на истоку).
Након 60-так година од доласка, Сермезијани се, заједно са Бугарима побунише против Авара, постадоше слободни људи и под вођством Кувера, четвртог сина бугарског кагана Куврата, вратише се у домовину својих очева, “у крило хришћанског царства“. Населили су се на Керамезијско поље (код данашњег Прилепа), на византијску територију. Број избјеглица, у зависности од аутора, се креће до 100.000. У сусједству је било словенско племе Драгувита, покорно византијском цару, насељено ту још од 586.године. Осим њих, у околини су била и друга словенска племена. Нашавши се у оваквом окружењу, дио Сермезијана је тражио и добио дозволу од власти да се насели у Солун и Цариград. По подацима, у Пелагонији се задржало хришћанско језгро Сермезијана око десетак година, што се потврђује постојањем епископије у Стобију која се и гаси њиховим већинским одласком.
Један дио ових избјеглица, онај највећи, креће се према територији данашње сјеверне Албаније. Трагови се откривају археолошким ископавањима крајем XIX и почетком прошлог вијека. Открива се постојање нове културе, назване Команском, по називу села на сјеверу Албаније. Границе ове културе су локалитети: на сјеверу Мијела код села Годиња у Црмници, на сјевероистоку до линије Свети Еразмо (Охрид) – Бурлатица (Стоби), на југозападу локалитет Афион на острву Крфу. Са насељавањем Сермезијана дуж јадранске обале, за тему ове књиге је најзначајнији локалитет Стон на Пељешцу као пратилац ове културе. У научним круговима ова култура је означена као хришћанско-византијска и паганско-словенска. Албанским научницима је послужила за покривање велике временске празнине у изгубљеном континуитету постојања албанског етноса. Од наших научника једино је до сада сасвим одређено иступио археолог и историчар умјетности Радмило Петровић (1948 -) одређујући ову културу као заоставштину Сермезијана. О Сермезијанима се озбиљније почело писати у свијету крајем прошлог вијека, након нових тумачења старих записа, захваљујући Лемерлеу (Paul Lemerle, 1903-1989). Код нас се том темом највише бавио академик Владислав Поповић (1930-1999). Очекује се далеко више сазнања од оних са којима се тренутно располаже.
Други крак насељеника Сермезијана, оних који су пошли са Кувером, води према Драчу и територији данашње јужне Албаније. У прилог томе говоре двије оставе. Прва је пронађена 1901.године (Vrap), близу и југоисточно од Драча, у близини римске Clodianae, гдје су се састајали краци Via Egnatiae, један из Драча, други из Аполоније. За другу оставу се дознало 1981.године када је продата аукцијом. За њу се још зна да је била пронађена 1894.године, близу данашње грчке границе, јужно од Охридског језера (Erseke). Упоређивањем нађених металних предмета и оних из гроба Куверовог оца, кагана Куврата, из села Малаја Перешчепина у данашњој Украјини, 1912.године, констатовано је да се ради о истим радионицама за израду. Радионице су највјероватније припадале кагану Куврату, сахрањеном 642.године.У питању су копче од злата за кожни појас, појаси за свечане прилике, украсни дијелови седла, коњска опрема. На номадској сабљи са масивним језичком од злата, нађеној у кагановом гробу, су грчка слова и крст, што све заједно упућује на постојање византијских мајстора у служби кагана, највјероватније Сермезијана.
Трећи крак насељавања је простор Косова и Метохије и онај око изворишта Лима. Ту се могло стићи долином Дрима или старим римским путевима који су везивали овај крај са Македонијом. Добра повезаност овог краја је постојала и са Дукљом и територијом данашње сјеверне Албаније. Важно је поменути да је и КиМ са околином одвајкада имало традицију рударења, што се наставило и у доба Немањића, отворањем њиховог првог рудника управо на том простору, у XII вијеку, под именом Глуха Вас.
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
Такође, цио простор данашње јужне Србије и сјеверне Македоније је одвајкада био познат по ископавању различитих врста руде. Због те чињенице треба претпоставити и да се ту насељавало становништво које је у другим областима имало дуже традиције прераде метала од домицилног становништва. Таква пресељавања је вршила власт и сасвим је логично да је једно од њих могло бити у времену владавине, примјера ради, византијских царева Јустина I (518-528) и његовог сестрића Јустинијана I (527-565), који су били родом са територије данашње Македоније или јужне Србије. То даје повода вјеровању да су тако из источних крајева византијског царства доведени преци Сермезијана.
Само један историчар са ових простора је 1968. године поставио питање без одговора – шта се десило са око 100.000 Словена који су провалили византијске границе и послије неуспјеле опсаде Солуна 586. године стигли до обала Егејског и Јонског мора, “да ли се враћају у Подунавље, или се негде у близини насељавају, или се деле у пљачкашке одреде и одлазе у разним правцима ?“.
Слично овом могућем словенском насељавању из овог правца, не говори се ни о великом присилном пресељавању Влаха из Тесалије у долину Лима током Самуилове владавине над том територијом 985.године, иако постоји доказ да је краљ Твртко I послије четири вијека тамо затекао сто моћних влашких катуна, колико их тада није било ни у источној Херцеговини. Још на првом научном скупу југословенских историчара са темом Влаха, 1961.године, установио се значај ове сточарске популације, изузетно значајне за формирање каснијих модерних нација на Балканском полуострву. Једино несловенско насељавање простора данашње Херцеговине и Црне Горе из правца сјеверозапада је било у познатом продору Авара почетком VII вијека када су заједно са Словенима порушили далматинске градове.
Тада су са њима били и Дакоромани из данашње сјеверне Бугарске.
Састављени су били од становника из свих крајева Римског Царства, насељени у доба цара Трајана. Повлачењем римских легија 257.године, протјерани су изнад Дунава у сјеверни дио Дакије (Влашка), између Дунава и Карпата. Словенизовани Дакоромани, по Андрији Јовићевићу “стари Зећани“ су се у Црној Гори и Херцеговини, гдје су се населили, бавили бирегионалним сточарством. Оставили су писане трагове у которским архивима, препознатљиви по именима (на пример Јон, син Деминов).
Због прихватања тезе о насељавању са сјевера, нема ни анализе суживота Словена и домородаца на територији између Македоније и Драча, макар у погледу прожимања језика и обичаја.
Само Словени и Сермезијани су могли прије Протоалбанаца примати и преносити језик и обичаје старосједјелаца према Дукљи и Рашкој. Само су они могли бити мост између Илира и Протоалбанаца.
Међутим, због непознавања језика старосједјелаца, све што се не уклапа у старословенске рјечнике, па било да се ради и о топонимима и властитим именима, са простора на којима су живјели Сермезијани и Словени је објављено као арбанашко. Ради се о вијековима који су претходили појавом Протоалбанаца.
Због свега тога, неопходно је редефинисати појмове и јасно одредити шта се то од њих односи на стари географски појам Албаније (настао прије појаве народа који се данас зову Албанцима), шта на Протоалбанце и Албанце као народ. Не може се, само на основу тога што се неко у Котору уписао као, напримјер Ђон или Љеш, априори тврдити да је Арбанас. Јесу ли та имена, у словенској средини, примљена прије појаве Протоарбанаса или су их они донијели?
Насељавање територије данашње Албаније Сермезијанима је морало бити плански спроведено од стране византијских власти, у циљу одбране Царства, размјештањем поузданих стратиота по линији утврђења и прије стварања теме Драч.
Уз ове војнике-земљопосједнике су морали ићи и пратећи дјелатници попут прерађивача руда, израђивача оруђа за обраду земље, оружја, и других дјелатности, као и промотери хришћанске вјере.
Заједно са војним дисциплиновањем, то је била најефикаснија тактика за увлачење Словена у византијску државну заједницу. Осим тога, за Царство је од изузетног значаја био и сигуран и несметан саобраћај на путу Драч-Цариград (Via Egnatia), гдје су могли бити кориштени ови потомци Византијаца. То се и доказује, не само по нађеним оставама, него и до сада откривеним налазиштима Комани културе.
Словенизовање Сермезијана је почело на Керамезијском пољу (мада се не искључују контакти и у Панонији), наставило се преласком у већинску словенску Албанију, у вријеме када нема ни трага од Протоалбанаца.
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
У недостатку писаних извора, топономастика јасно оцртава њихова станишта.
Траг Сермезијана, почевши од Пелагоније до јадранске обале и Босне се може пратити по називима села чија се имена понављају, по Команској култури који су носили и по култу Светог Срђа и Вагха кога су ширили.
Све три врсте трагова: топоними села Годивје, западно од Прилепа и затим следећег сјеверозападно од Дебра, налазиште Комани културе у околини Прилепа и Охрида, цркве посвијећене Св.Срђу и Вакху у близини Скопља, почетни су маркери обиљежавања кретања Сермезијанаца према западу.
Због предања неких носилаца хапло групе J2bM205 о поријеклу из црмничког Годиња, и уз то, да се за сада једино налазиште Комани културе на територији Црне Горе налази поред овог села, аутор је све припаднике ове хапло групе назвао Годињанима.
Потврда да је међу Сермезијанима било Анта-Словена су налазишта антских фибула у мјестима и око налазишта Комани културе. Могуће присуство словенског племена Северјана међу њима су топоними који су пренешени из постојбине овог племена око ријеке Десне, притоке Дњепра. Северјане су Протобугари протјерали са делте Дунава а један њихов дио је стигао до Епира.
Назив села Комани је потиснуо његов непознати, ранији назив. Садашње име потиче од имена средњовјековног народа Кумана, најамних ратника које су Немањићи и други владари ангажовали за различите потребе. Оставили су топониме, не само у Немањићкој држави, већ и по цијелом Балкану и данашњој Мађарској. Поред кампова гдје су боравили, постојале су ковачнице, што се да закључити нарочито на примјеру села Комана у данашњој Црној Гори, по топонимима око овог села по имену Штитари и Ковачи. И у Црмници такође постоји топоним – увала Штитар, село Демировићи (Ковачи – вјероватно преименовано у турско вријеме), ријека Жељезница која се сада у граду Бару улива у море. Некада се дуж њеног тока вјероватно испирала жељезна руда. Њено име је пренешено на двије ријеке у Босни.
Када и како је већина Сермезијана напустила залеђе Драча и Пилот и почела се насељавати на територију данашње Црне Горе, може се хипотетички одредити на основу догађаја на тој и околним територијама. По свему, то се десило у вријеме јачања Драчке теме и сужавања територије Дукље а касније и сужавањем Драчке теме под налетима Бугара. Као што је поменуто, траг Годињана у Дукљи/Зети је село Годиње у Црмници, у чијој је непосредној близини налазиште Команске културе – Мијела.
Ради се о великој некрополи која је откривена прокопавањем колског пута 1928.године када је већина налаза покрадена, да би се 1966.послије још једне крађе приликом пошумљавања, коначно нешто од тих јединствених раритета ипак сачувало за научна испитивања.
Мијела је превој између села Годиња и Вирпазара. Претпоставља се да је ту негдје постојало византијско утврђење, слично оном изнад налазишта Комани културе, код села Комани у Албанији.
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
По турском попису из 1521/23.године у Црмници је било знатан број Медојевића. У селу Годињу је било Остојића, сродника Медојевића јер се заједно помињу у многим староцрногорским селима по наведеним пописима. Сачувана породична традиција коју је записао Лубурић између два рата каже да је постојбина Пејановића из села Годијељи у Дробњаку, село Годиње у Црмници. Пејановићи и Мијовићи из Годијеља припадају хапло групи J2bM205.
Доказ насељавања Медојевића, тиме и Годињана по територији данашњег црногорског приморја су которски, млетачки и поменути турски дефтери. На основу ових задњих сазнајемо да се дио села Маине изнад Будве зове Медојевићи. На основу назива дијелова тадашњих Маина, сазнајемо да је ово село било полазиште за насељавања по Зети, њеном приморју, Дубровнику, Травунији, Хуму, Босни. Маињане касније налазимо и у Старом Влаху, сада преобраћене у праве сточаре.
Сам назив овог села указује на његово насељавање становницима са полуострва Маине на Пелопонезу.
Питање је само када се то десило и да ли је повезано са Словенима који су живјели на Пелопонезу, заједно са становништвом за које цар-писац Порфирогенит каже да су и у његово вријеме, иако Византијци, живјели као пагани, слично Неретљанима.
Будва је, по Љетопису, била центар жупе Кучева и сасвим је логична претпоставка да се предио гдје се љети одводила стока на испашу из ове жупе звао Чево ако не исто као и име жупе.
Помињање Кошљуна у дефтерима, такође једног дијела села Маине, упућује на податак да је ту некада било утврђење, по фортификацијском положају изграђено са намјером спречавања приступа варвара Будви копненим путем са југоисточне стране. Трагова тог утврђења нема ни код брижљиво евидентираних црногорских утврђења које су радили Мијовић и Ковачевић.
Чињеница да је постојало утврђење може само асоцирати на претпоставку да су Годињани и други из групе Сермезијанаца ту насељени по византијском стратиотском обичају. Само име “кошљун“, његово настајање, по свој прилици је интересовало једино Петра Скока који у многобројним “кошљунима“ на јадранским острвима све до Крка, види похрваћену изведеницу романског деминутива castellione, ни не сумњајући да се, можда, ради о старословенском изразу за утврђења.
Велико је знак питања да ли је у посадама “кошљуна“ по Јадрану било словенских плаћеника који цару Константину дају податке о острвима а историчари искључиво на основу тако записаних словенских назива за Вис и Ластово закључују да су та острва сигурно средином X стољећа била хрватска. Историјска је чињеница да је у драчкој луци било и словенских бродова који су крстарили Јадранским морем, плаћени од стране византијских власти.
Осим Кошљуна, за даља испитивања је важно истаћи и да је постојао дио села Маина под именом Дисне, такође забиљеженом у турским дефтерима. Десне данас постоје као село код Метковића, крају такође интересантном за Годињане, описаном у предходној књизи о Медојевићима. Десник је такође име никада не пронађеног града из описа Србије цара Константина Порфирогенита. Десна је, као што је поменуто, и име притоке Дњепра, постојбине словенског племена Северјана.
Давно увријежено вјеровање да су први насељеници Долца (Цетињског поља) били Старовласи средином XV вијека пада у воду сазнањем да се ту одвијала рударска и прерађивачка дјелатност раније. На то упућују, до данас сачувани топоними: Вигњиште, Двориште, Ћипур, Медојевина. У вријеме док је овим пољем текла ријека, ту се пекла гвоздена руда вађена из ријеке и препирана у дрвеним коритима а они који су то радили и остали ту до средине XVIII вијека, били су Медојевићи. Грчко име лијепог врта или баште – кипер, донијето са истока, претворило се у данашњи топоним Ћипур. Утисак који се стиче читањем и праћењем дискусија, по сада модерним сајтовима, је да сва историја Црне Горе почиње стварањем племена, једном од последица наглог насељавања сточара из свих крајева. Вријеме о којем се пише у овој књизи је вријеме далеко прије тога, оно када је данашња Црна Гора била шумовита, са ријекама и језерима, какво је било и оно у Ћеклићима, од кога је остао само топоним.
Низ цркви посвећених сиријским мученицима Срђу и Вакху се од Македоније наставља на Скадар, гдје се претпоставља да је била црква посвијећена овим мученицима, прије бенедиктинског манастира у Срђу на Бојани. Само друго име Скадра – Росаф (мјесто страдања Св.Срђа и Вакха у Сирији) на то указује.
-
https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/
Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)
ПИШЕ: Бранко Новаков Медојевић
Подробнијим проучавањем Краљеве и Павловића земље у средњовјековној Босни, мимо до сада објављених података у првој књизи, дошло се до нових сазнања.
Поред топонима који подсјећају на Медојевиће, код Високог и Кисељака, у близини, такође у Краљевој земљи постоји село Дусине, некада рудник сребра, близу извора ријеке Жељезнице на чијем је ушћу постојао рудник гвожђа. У близини је и планина Лопате, топоним који подсјећа на некадашње село истог имена поред Маина. Дусине асоцирају на Дисне а Жељезница на црмничку ријеку истог имена.
Број топонима у Павловића земљи, везан за Годињане је већи и разноврснији. И данас постоје два села по имену Медојевићи, једно у Републици Српској у општини Соколац, друго у Федерацији БиХ, у општини Илијаш. Удаљена су око десетак километара ваздушне линије. У близини овог другог су села Лопате и Милатовићи, “пратиоци“ Медојевића од Маина. По испитивањима Цвијићевих ученика од прије стотињак година, у Сарајевском пољу је постојало село Медовићи. По опису, данас је та локација саставни дио града Сарајева, дијела под именом Нови Град.
На оближњој планини Трескавици постоји неколико сачуваних топонима који се могу везати и за данашње Годињане. На Трескавици је ријека Жељезница, коју чине Храснички и Годињски поток. Ријека је истог назива као и она у Краљевој земљи и Црмници. Годињски поток је вјероватно назван по некадашњем имену села. Жељезница се спушта низ Сарајевско поље а њеном долином су у давна времена пролазила стада, везујући равничарске и планинске испаше. До сада нијесу откривена мјеста испирања руде гвожђа која би се везивала за добијање имена ове ријеке. У долини ријеке је село Богатић, данас хидроцентрала. Истог назива је Богатић у Мачви поред којег је село Клење у којем живе Станковићи – Годињани. Село Богатић је и поред манастира Крка гдје су и Вариводе у којима живе Јелаче, такође Годињани. То је и село у Пјешивцима (нешто другачијег назива: Богетић) у којем живе старосједиоци Милатовићи, много пута поменути још од Маина. Ту, на сјеверним падинама планине је и село Остојићи, такође често пута помињано уз Медојевиће у Старој Црној Гори.
Посебно је интересантно село Тошићи на овој планини. То је и име некадашњег великог села или краја из турских пописа које се налазило код Кнежине, у данашњој општини Соколац. Од њега је данас остало поменуто село Медојевићи, као и брдо Лабун, такође некада село. Село са називом Лабуништа и данас постоји код Струге у Македонији. Назив села Долац се није сачувао. Познато је да се је то било некадашње име Цетињског поља. О преношењу топонима из Македоније говори и име села Солун у близини поменутих топонима. Такође је записано у раним турским пописима а његова гласовна и акцентска подударност са словенским обликом имена Тесалонике такође говори само за себе.
Сви ови топоними који се помињу, налазе се и у данашњој Македонији. Овдје ћу поменути само топоним Лопате, насеље код Куманова, на падинама скопске Црне Горе. Ту су откривени остаци виле рустике, објекат импозантних димензија са свим садржајима, у којем је и вода доведена са оближњих брда. Ту је био центар са ливачко-ковачким радионицама. Пронађени су разни алати, као и оловни сливци за ливење.
Како су од првобитних занимања везаних за рударство, занате, трговину и свештенство, Годињани дошли до већинског занимања сточара је историјски лако доказиво.
Пропадањем, уситњавањем балканских држава, њиховом међусобном борбом око територија, смањило се интересовање за овим занимањима а због сигурнијег опстанка, повећало занимање за сточаре, које је укључивало и војну компоненту. Омогућена је позиција бирања господара, пресељавања у области гдје се плаћао мањи порез, избјегавање напада освајача. П
Насељавање Годињана по Старом Влаху, Матаругама и Кричцима, највјероватније се десило из Босне, мада дјелимично није искључена ни Херцеговина.
На тој територији су пренијети топоними – имена села истог назива као и дијелови Маина: Вукшићи, Мажићи, Медовићи, Медовине, Медојевац, Милатовићи. Танасије Пејатовић је записао презимена: Ћело, Крвавац (и село), Остојићи, о чему је било ријечи у претходној књизи.
-
Извињавам се због преношења готово интегралног текста Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу), аутора Бранка Новаковов Медојевића
(https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/).
Интeрeсантан јe покушај аутора да разјасни порeкло хаплогрупe Ј2б М205 (којој припадају Мeдојeвићи) и порeкло прeзимeна Мeдојeвић кроз повeзивањe нeких тачака на линији:
Постизањe мира измђу византијског цара Ираклија (610-641) и аварског каганата и насељавање бројних поданика византијског царства, романизованог и хеленизованог становништва, у Панонију, у област око некада главног града Сирмиума (Sirmium) - Сермезијани - рударство (пре Саса на Балкану) - Словени- прелазак рудара у сточаре - влашки катуни - Кричи (ни Словени, ни Арбанаси, ни Власи са врло могућим утицајима и упливима свих ових народа ) и др.- расејаност кричких ( и матарушких) топонима дуж Динарида.
Заслужује пажњу!
Може се полемисати! ::)
-
:) Ово би била та линија по Бранку Мeдојeвићу из чланка Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)...
Авари, Анти и Словени - постизањe мира између византијског цара Ираклија (610-641) и аварског каганата и насељавање бројних поданика византијског царства, романизованог и хеленизованог становништва, у Панонију, у област око некада главног града Сирмиума (Sirmium) - Сермезијани - напад Авара - након 60-так година од доласка у Панонију (Сирмиум) побуна Сермезијана, заједно са Бугарима (Бугари Кутригури), против Авара - под вођством Кувера, четвртог сина бугарског кагана Куврата, враћање Сермезијана у домовину својих очева, “у крило хришћанског царства“ и насељавање на Керамезијском пољу (код данашњег Прилепа), на византијску територију- суседство словенског племена Драгувита, покорног византијском цару, насељеном ту још од 586.године и други словенских племена - насељавање дела Сермезијана уз дозволу власти у Солун и Цариград - Пелагонија као хришћанско језгро Сермезијана око десетак година (постојање епископије у Стобију која се и гаси њиховим већинским одласком)- даље расељавање Сермезијана у три правца Север Албаније (Комани култура), југ Албаније (Драч), Косово и Метохија (долина и извориште Лима) - рударство (пре Саса на Балкану) - трговина - прелазак рудара у сточаре - влашки катуни - Кричи - мартолози (доба турске власти) и др.- расејаност кричких (и матарушких) топонима дуж Динарида.
Дакле Кричи ни Словени, ни Арбанаси, ни Власи, ни Грци, ни Бугари,ни Румуни, ни Цинцари са врло могућим утицајима и упливима свих ових и других народа), данас словенизирани.
-
Извињавам се због преношења готово интегралног текста Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу), аутора Бранка Новаковов Медојевића
(https://www.poreklo.rs/2017/12/24/naseljavanje-duklje-zete-i-bosne-iz-makedonije-fragmenti-iz-materijala-za-novu-knjigu/).
Интeрeсантан јe покушај аутора да разјасни порeкло хаплогрупe Ј2б М205 (којој припадају Мeдојeвићи) и порeкло прeзимeна Мeдојeвић кроз повeзивањe нeких тачака на линији:
Постизањe мира измђу византијског цара Ираклија (610-641) и аварског каганата и насељавање бројних поданика византијског царства, романизованог и хеленизованог становништва, у Панонију, у област око некада главног града Сирмиума (Sirmium) - Сермезијани - рударство (пре Саса на Балкану) - Словени- прелазак рудара у сточаре - влашки катуни - Кричи (ни Словени, ни Арбанаси, ни Власи са врло могућим утицајима и упливима свих ових народа ) и др.- расејаност кричких ( и матарушких) топонима дуж Динарида.
Заслужује пажњу!
Може се полемисати! ::)
Молим вас, немојте преносити целокупан текст јер тиме само непотребно затрпавамо тему и чинимо је непрегледном. Довољно је да се копира линк ка тексту и изнесе сопствено мишљење, као што сте учинили у поруци коју сам цитирао. Хвала на разумевању.
-
Молим вас, немојте преносити целокупан текст јер тиме само непотребно затрпавамо тему и чинимо је непрегледном. Довољно је да се копира линк ка тексту и изнесе сопствено мишљење, као што сте учинили у поруци коју сам цитирао. Хвала на разумевању.
Ма у реду је!
Сад извукох срж па се јутрошњи чланци могу избрисати ( ја бих и јутрос али проблем са компјутером-одсуство ћирилице и тастатуре )!
-
:) Ово би била та линија по Бранку Мeдојeвићу из чланка Насељавање Дукље (Зете) и Босне из Македоније (фрагменти из материјала за нову књигу)...
Авари, Анти и Словени - постизањe мира између византијског цара Ираклија (610-641) и аварског каганата и насељавање бројних поданика византијског царства, романизованог и хеленизованог становништва, у Панонију, у област око некада главног града Сирмиума (Sirmium) - Сермезијани - напад Авара - након 60-так година од доласка у Панонију (Сирмиум) побуна Сермезијана, заједно са Бугарима (Бугари Кутригури), против Авара - под вођством Кувера, четвртог сина бугарског кагана Куврата, враћање Сермезијана у домовину својих очева, “у крило хришћанског царства“ и насељавање на Керамезијском пољу (код данашњег Прилепа), на византијску територију- суседство словенског племена Драгувита, покорног византијском цару, насељеном ту још од 586.године и други словенских племена - насељавање дела Сермезијана уз дозволу власти у Солун и Цариград - Пелагонија као хришћанско језгро Сермезијана око десетак година (постојање епископије у Стобију која се и гаси њиховим већинским одласком)- даље расељавање Сермезијана у три правца Север Албаније (Комани култура), југ Албаније (Драч), Косово и Метохија (долина и извориште Лима) - рударство (пре Саса на Балкану) - трговина - прелазак рудара у сточаре - влашки катуни - Кричи - мартолози (доба турске власти) и др.- расејаност кричких (и матарушких) топонима дуж Динарида.
Дакле Кричи ни Словени, ни Арбанаси, ни Власи, ни Грци, ни Бугари,ни Румуни, ни Цинцари са врло могућим утицајима и упливима свих ових и других народа), данас словенизирани.
Драгувити су претпостављам исто што и Драговљани, као што су и Вајунити уствари Војинићи?
-
Ово су мање-више очекивани резултати, с обзиром да су Демићи, Кричке и Перуничићи веома блиски по хаплотипу. Уколико и Дедејићи испадну J-Y155375, то ће бити откриће. Судећи по хаплотипу, рекао бих да су нека друга (да не кажем трећа) подграна, али видећемо.
Значи Дедејићи би могли бити Y22059*?
-
Значи Дедејићи би могли бити Y22059*?
Није искључено. Типујем да су пре Годијељи J-Y22059*, због резултата Лакића из Крајине, који такође слави Томиндан и има поклапање са њима на тих 17 маркера (а припада овој подгграни Y22059). Дедејићи би могли бити и J-Y155375 и J-Y22063, због тога је њихов резултат интересантан.
-
Наручен је SNP Y155375 за Перуничиће из Затарја (Борова, Пљевља) и Дедејиће из Дробњака (Његовуђа, Жабљак). Уколико буду негативни, наручујемо SNP Y22063.
https://www.yfull.com/tree/J-Y22059/
Након што профилишемо Перуничиће и Дедејиће, остају нам још Годијељи. На тај начин ћемо заокружити све три веће групе родова са матичних кричких територија и из њиховог непосредног окружења.
Дедејићи из Дробњака су негативни на SNP Y155375. Наручујемо SNP Y22063.
Дакле, Дедејићи, за разлику од Перуничића (Y155375), нису Кричи у ужем смислу.
-
Дедејићи из Дробњака су негативни на SNP Y155375. Наручујемо SNP Y22063.
Дакле, Дедејићи, за разлику од Перуничића (Y155375), нису Кричи у ужем смислу.
Значајан резултат који потврђује разноврсност Ј2b-Y22059 на овом подручју. Међутим, све те подгране су и даље прилично младе, што се поред тренутне процене TMRCA може видети и по сличним хаплотиповима. Иако је временски процеп између J-A11525 и Ј-Y22059 и даље велики, ипак у погледу гранања испод Ј-Y22059 има доста напретка у последње време.
Било би занимљиво ако би се на истом подручју потврдило и присуство подгране Y22063.
-
Далматинске Кричке су негативне на грану J2b1-M205>Y155375>BY173966, што је било и очекивано (потврда у Далмацији током прве половине XVI века). Остају на нивоу J2b1-M205>Y155375.
Одличне се ствари дешавају у оквиру J-Y155375. Имамо практично три подгране (минимум) низводно. А сама J-Y155375 је стара око 700 година. Две затарске (Перуничићи и Поровићи) и две крајишке, Демићи и Кричке. Мада Кричке и Поровићи теоретски могу бити иста подграна(?)
Дедејићи из Дробњака су негативни на SNP Y155375. Наручујемо SNP Y22063.
Дакле, Дедејићи, за разлику од Перуничића (Y155375), нису Кричи у ужем смислу.
Очекивано, с обзиром на маркере. Дедејићи и њима сродна братства, маркерима нагињу ка подграни J-Y22063. Ово сада усложњава ситуацију у Затарју. Уколико су наравно Дедејићи ту староседеоци (претпоставка). Уколико је пак њихово предање о пореклу са Чева тачно, онда то само враћа фокус ка Старој Црној Гори и Приморју, где има припадника J2b-M205>Y22059>Y22063.
С обзиром на тренутно стање, али и предања тестираних родова, реално је очекивати да је J-Y22063 била присутна у околини Дурмитора (Варезићи, Тарани, Годијељи), али и нешто јужније (Никшић, Катунска нахија, Приморје), док се J-Y155375 јавља искључиво у Затарју и Доњем Полимљу, односно код исељеника из ових области.
-
Свакако би било добро тестирати Дедејиће на Y22063, али и на Y155401.
Оно што се питам јесте да ли би родовску групу Крича могли ограничити само на Y155375 или евентуално на Y155401 уколико би се показало да су Дедејићи позитивни на Y155401. А има и она трећа Lакићева грана која није Y22063.
Ако се не варам Y22063 досад није пронађена на подручју Херцеговине и Црне Горе. Ако и Дедејић не буде Y22063, да ли се може десити да Y22063 уопште није присутна на подручју Црне Горе.
-
Свакако би било добро тестирати Дедејиће на Y22063, али и на Y155401.
Оно што се питам јесте да ли би родовску групу Крича могли ограничити само на Y155375 или евентуално на Y155401 уколико би се показало да су Дедејићи позитивни на Y155401. А има и она трећа Lакићева грана која није Y22063.
Ако се не варам Y22063 досад није пронађена на подручју Херцеговине и Црне Горе. Ако и Дедејић не буде Y22063, да ли се може десити да Y22063 уопште није присутна на подручју Црне Горе.
Ја нисам из тог подручја сада, али моји Тарани (има их у селима Борач и Брестовац у горњој Гружи) су дошли "од воде Таре", а позитиван сам на Y22063. Тако да, можда тог маркера нема сада у Црној Гори, али га је сигурно било.
Послато са SM-A715F помоћу Тапатока
-
Свакако би било добро тестирати Дедејиће на Y22063, али и на Y155401.
Оно што се питам јесте да ли би родовску групу Крича могли ограничити само на Y155375 или евентуално на Y155401 уколико би се показало да су Дедејићи позитивни на Y155401. А има и она трећа Lакићева грана која није Y22063.
Ако се не варам Y22063 досад није пронађена на подручју Херцеговине и Црне Горе. Ако и Дедејић не буде Y22063, да ли се може десити да Y22063 уопште није присутна на подручју Црне Горе.
Тренутно изгледа тако, да су Кричи у ужем смислу само J-Y155375. Дедејићи мислим не могу бити J-Y155401, пошто је он низводно од J-Y155375, на који су они негативни(?).
Ако је судити по маркерима и Дедејићи су J-Y22063+. А иначе је присутна ова подграна на простору Црне Горе и Херцеговине. Практично су сви J-M205 из источне Херцеговине J-Y22063+ (блиски Усорцима и другим Крајишницима). У тој су групи Ројевићи, Ружичићи и Божовићи из Никшића. Род А у пројекту.
Биће занимљиво ако Годијељи буду J-Y22059*, као и Лакић (слава Томиндан). То би значило да је у Затарју било чак три (давно раздвојене) подгране J-Y22059. Оно што је за сада сигурно, тестирани из Затарја су готово сигурно сви J-Y155375. Дедејићи и тестирани јужно од Таре, највероватније сви негативни на овај SNP (J-Y22063).
Али као што сам и написао у претходним постовима, није у прошлости ту све било тако црно-бело. Имамо Варезиће из Пиве, пореклом из Дробњака (раније Његуши), који су сасвим сигурно J-Y22063, затим Миловановиће из Груже (род Тарана), који су потврђени као J-Y22063, итд.
-
Тренутно изгледа тако, да су Кричи у ужем смислу само J-Y155375. Дедејићи мислим не могу бити J-Y155401, пошто је он низводно од J-Y155375, на који су они негативни(?).
Y155401 није испод Y155375, на истом су нивоу. Ту је још и Y155398, али он не може да се тестира.
Ако је судити по маркерима и Дедејићи су J-Y22063+. А иначе је присутна ова подграна на простору Црне Горе и Херцеговине. Практично су сви J-M205 из источне Херцеговине J-Y22063+ (блиски Усорцима и другим Крајишницима). У тој су групи Ројевићи, Ружичићи и Божовићи из Никшића. Род А у пројекту.
Биће занимљиво ако Годијељи буду J-Y22059*, као и Лакић (слава Томиндан). То би значило да је у Затарју било чак три (давно раздвојене) подгране J-Y22059. Оно што је за сада сигурно, тестирани из Затарја су готово сигурно сви J-Y155375. Дедејићи и тестирани јужно од Таре, највероватније сви негативни на овај SNP (J-Y22063).
Али као што сам и написао у претходним постовима, није у прошлости ту све било тако црно-бело. Имамо Варезиће из Пиве, пореклом из Дробњака (раније Његуши), који су сасвим сигурно J-Y22063, затим Миловановиће из Груже (род Тарана), који су потврђени као J-Y22063, итд.
За мене су Y22063 само они који су или SNP потврђени или су евентуално DYS587=20. Све остале предикције су "море да бидне, ал` не мора и да значи". Зато и је важно да се појави бар један потврђен Y22063 на тлу Црне Горе и Херцеговине. Усорци би заиста требали бити Y22063, и то највише захваљујући DYS587=20 Вуковојца, али је питање да ли су они поријеклом из Црне Горе и Херцеговине или можда из Старог Влаха. У сваком случају видјећемо.
-
Дедејићи из Дробњака су негативни на SNP Y155375. Наручујемо SNP Y22063.
Дакле, Дедејићи, за разлику од Перуничића (Y155375), нису Кричи у ужем смислу.
Дедејићи су, као што смо и очекивали, позитивни на SNP Y22063.
-
Дедејићи су, као што смо и очекивали, позитивни на SNP Y22063.
Алал вера! ;) По марерима су свакако више упадали у J-Y22063, него у J-Y155375. Ево прве потврђене групе J-Y22063 из Црне Горе. Верујем да ће слично бити са Годијељима и осталима, посебно са тестиранима из околине Никшића (Божовић-Ружичић-Ројевић) и Источне Херцеговине, који имају још уочљивија поклапања са припадницима J-Y22063. У Крајини посебно.
-
Дедејићи су, као што смо и очекивали, позитивни на SNP Y22063.
Одлична вест! Свака част Петре на овој серији SNP тестирања.
-
Значајне вијести за српску M205. Важно је да је Y22063 коначно пронађена и у кричкој матичној области.
Мислио сам да пропитам "кричкост" Дедејића, али пошто видим да већ постоји општа сагласност да Дедејићи нису "прави Кричи" нећу да кварим идилу.
-
Čestitke i sa moje strane :)
Koliko vidim, izgleda da su i uzorak iz Ain Ghazale spustili na nivo A11525* što je još jedan razlog za čestitke (ne znam da li je to poznato još od ranije ili je u pitanju nešto novo samo za YFull)
https://www.yfull.com/samples-from-paper/499/
-
Значајне вијести за српску M205. Важно је да је Y22063 коначно пронађена и у кричкој матичној области.
Мислио сам да пропитам "кричкост" Дедејића, али пошто видим да већ постоји општа сагласност да Дедејићи нису "прави Кричи" нећу да кварим идилу.
Нема неке опште сагласности. Речено је само да Дедејићи нису Кричи у ужем смислу. Под тим мислимо на тестиране из Кричка и околине. Тј. нису ближе повезани са групом J-Y155375 (раздвојени пре минимум 850 година). О даљем пореклу Дедејића иначе често расправљамо овде, тако да ваља пропитати. Заправо преиспитати њихово порекло "са Чева". Колико се сећам, извесни Добрија Дедејић долази у те крајеве у другој половини 16. века, да би се касније стално населили у Прошћењу.
На то да је J-Y22063 била присутна у матичној области Крича, поред овог резултата, упућивао је и резултат Варезића из Пиве (раније Језера), као и SNP тест "Тарана" из Шумадије (J-Y22063+).
Можда су заправо Тарани пореклом од ове групе око Дедејића(?)
Čestitke i sa moje strane :)
Koliko vidim, izgleda da su i uzorak iz Ain Ghazale spustili na nivo A11525* što je još jedan razlog za čestitke (ne znam da li je to poznato još od ranije ili je u pitanju nešto novo samo za YFull)
https://www.yfull.com/samples-from-paper/499/
Хвала радон! И то је новост. :)
-
Нема неке опште сагласности. Речено је само да Дедејићи нису Кричи у ужем смислу. Под тим мислимо на тестиране из Кричка и околине. Тј. нису ближе повезани са групом J-Y155375 (раздвојени пре минимум 850 година). О даљем пореклу Дедејића иначе често расправљамо овде, тако да ваља пропитати. Заправо преиспитати њихово порекло "са Чева". Колико се сећам, извесни Добрија Дедејић долази у те крајеве у другој половини 16. века, да би се касније стално населили у Прошћењу.
На то да је J-Y22063 била присутна у матичној области Крича, поред овог резултата, упућивао је и резултат Варезића из Пиве (раније Језера), као и SNP тест "Тарана" из Шумадије (J-Y22063+).
Можда су заправо Тарани пореклом од ове групе око Дедејића(?)
Управо сам на ово и мислио. Због своје лоцираности у кричкој историјској територији зашто и Дедејиће не би сматрали Кричима, у истој мјери као и род Y155375 ? Ово би наравно значило да је кричка родовска заједница нешто старија него што мислимо. Али зашто не би била.
Да нема тог предања о доласку са Чева извјесног Добрије вјероватно не би ни постављали питање о припадности Дедејића Кричима. Међутим, предање о Чеву као мјесту поријекла је опште мјесто у предањима херцеговачких и црногорских родова. Ако би сва та предања прихватили као тачна, Чево би крајем средњег вијека имало популацију већу него зетска равница и приморје заједно. А из директних историјских извора, турских пописа из 16. вијека, видимо да је то далеко од истине и да је касније велико племе Озриниће проистекло из једне прилично мале групе становништва, која се једина у том периоду и помиње на Чеву. Мислим да је превелика случајност да неки род крене са Чева, да је М205 и да своје путешествије заврши баш у кричкој матици која обилује другим гранама М205. При чему на Чеву није пронађен М205, а ни правац миграције Чево-Потарје није баш типичан. Чевљани су се највише исељавали према сјеверозападу, у Никшићко поље.
Ако се добро сјећам, у попису 1477. вођа једног од кричких џемата у Потарју је и извјесни Добрија. То би могло бити индикативно за предањског Добрију Дедејића.
-
Управо сам на ово и мислио. Због своје лоцираности у кричкој историјској територији зашто и Дедејиће не би сматрали Кричима, у истој мјери као и род Y155375 ? Ово би наравно значило да је кричка родовска заједница нешто старија него што мислимо. Али зашто не би била.
Да нема тог предања о доласку са Чева извјесног Добрије вјероватно не би ни постављали питање о припадности Дедејића Кричима. Међутим, предање о Чеву као мјесту поријекла је опште мјесто у предањима херцеговачких и црногорских родова. Ако би сва та предања прихватили као тачна, Чево би крајем средњег вијека имало популацију већу него зетска равница и приморје заједно. А из директних историјских извора, турских пописа из 16. вијека, видимо да је то далеко од истине и да је касније велико племе Озриниће проистекло из једне прилично мале групе становништва, која се једина у том периоду и помиње на Чеву. Мислим да је превелика случајност да неки род крене са Чева, да је М205 и да своје путешествије заврши баш у кричкој матици која обилује другим гранама М205. При чему на Чеву није пронађен М205, а ни правац миграције Чево-Потарје није баш типичан. Чевљани су се највише исељавали према сјеверозападу, у Никшићко поље.
Ако се добро сјећам, у попису 1477. вођа једног од кричких џемата у Потарју је и извјесни Добрија. То би могло бити индикативно за предањског Добрију Дедејића.
Слажемо се да су многа ЦГ предања упитна, па тако и ово Дедејића. Међутим, њих нисмо "рачунали" у Криче из више разлога. Прво - предање, друго нису имали поклапања са овом екипом из Затарја, а треће лоцирани су углавном нешто источније, у колашинском крају, што опет није далеко од матичне територије Крича.
Углавном, не би на основу предања неки род искључили. У супротном ни ови из Затарја нису Кричи, пошто имају предања о Чеву, Морачи, итд.
Овде забуну уноси чињеница да припадници J-M205>Y22059 (по свему судећи J-Y22063), јесу присутни и јужно од Таре. Поменусмо већ Никшићане, а од значаја за ову евентуалну везу са Катунском нахијом су и резултати Петровића из Шкаљара (раније Његуши), Каменаровића из Доброте (раније Цетињско племе) и већ поменутих Варезића (Језера, пре тога Његуши). Сви су они највероватније J-Y22063.
Подсетићу да имамо и резултат Живковића J-Y22059 (такође близак J-Y22063 групи) из Непричаве крај Лајковца. Ови Живковићи су исти род са Радичевићима (Ђурђевдан), који су доселили почетком 18. века из Његуша у Црној Гори. На основу ових чињеница је Иван извео ону везу дела J-M205 са Вељокрајанима.
Помињем ове резултате јужније у вези овог предања о пореклу са Чева. Мада група око Дедејића не мора имати везе са овима јужније, тј. може бити нека издвојена J-Y22063 екипа из Затарја и Колашина.
-
Још један потенцијално важан резултат за Криче J-Y22059, овај пут са Бошњачког ДНК пројекта:
Мемић, муслиман, Црнузи, Прибој, J2b-M205>Y22059
Иако Мемића има разнородних, презиме је интересантно због Мемића који су огранак Мицановића из Затарја. Мицани, или Мицановићи су друго по бројности муслиманско братство из Затарја. Има их са више изведених презимена. Постоје неке верзије предања о пореклу из Куча. Чак и прича о старијој слави - Митровдану, што заиста упућује на Куче. Међутим, како су они доста дуго на простору Затарја, а посебно узевши у обзир резултат Мемића (ако су од Мицана), може лако бити да су и староседеоци у овом крају.
О Мицанима су наши аутори забележили следеће:
"Мицановићи су се прво населили у Маочу, а затим су постепено населили читаву маочку котлину, те обод котлине на коме се налазе села: Тулово, Кордовина, Мијаковићи, Градина, Водно, Вруља и др., па и даље, све до Павиног Поља. На том простору данас живи преко 1000 домаћинстава. О насељавању ових крајева, односно села, вршио је истраживања Танасије Пејатовић, професор, од 1895. године до 1902. године и резултате тих антологеографских испитивања објавио у Географском зборнику. књига VI. "Стари људи веле да пре 200 година у Колашину и Кричку није било ни три куће мухамеданске. Доцније су напади и насиља од Турака бивали све већи и несноснији, а нарочито од потурчених Срба..." (Под доњим Колашином тада се подразумевао и читав маочки регион.) "Од овога се насиља могло становништво спасити само турчењем" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља 1986. стр. 73).
На читавом простору маочке, премћанске и косаничке регије, око 1700. године живеле су три муслиманске породице: Табаковићи у Маочу, Кријешторци у Битинама, односно Косаници и Ђурћевићи у Ђурђевића Тари.
После Струјића, око 1710. године, у Маоче су дошли Мицановићи. Дошао је поп Бошко са братом Симом (који није имао деце) женом Мицом и мајком Љубицом. Презивали су се Вујадиновићи. Они кажу да потичу од неког попа, а зову их Мицановићи по некој Мици. Стари Јакуп Реџовић (у присуству седам или осам муслимана) каже: "Ми смо од Вујадиновића, ми смо се са њима, за вријеме бивше Југославије, рођакали и посећивали." По Бошку су се прво сви звали Бошковићи, а касније узимали презимена по деловима. Било их је 1912. године 18 братства: Сердаревићи, Муминовићи, Адиловићи, Поповићи–Реџовићи, Ружичићи, Бошковићи (Алиловићи), Баори, Штроке, Дурани, Синановићи, Мердовићи, Раповићи, Мемићи, Ђозгићи, Цигуљини, Фелаховићи, Бамбури и Кујовићи (потомци Куја Мицановића-Бошковића).
Поп Бошко је прешао y ислам по доласку у Маоче, док су Симо, Мица и Љубица остали у православној вери. О турчењу Срба из наших крајева Пејатовић пише: "За све ове зна се тачно када су истурчени па су чак неки од њих задржали и извесне хришћанске обичаје: бадњак и свадбене обичаје, а за Мицане зна се да су славили Митровдан" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља, 1986, стр. 74)."
Историја је Мицановиће упамтила као веома храбре и сурове. Да иронија буде већа, управо су најкрвавије сукобе имали са припадницима православних братстава J2b-M205>Y22059 из Затарја (Марковићи, Перуничићи и други).
-
Ејуп Мушовић за Мемиће из околине Новог Пазара помиње порекло из дурмиторског краја (и неку везу са Храповићима). Ти Мемићи су такође тестирани у оквиру БДП, али припадају хаплогрупи J2b2-M241>Z638. Биће да се ово предање пре може применити на Мемиће из околине Прибоја.
Храповићи, тј. Раповићи, су такође Мицановићи.
"U oblasti Jezera na Durmitoru živjelo je pleme Kričkovića, autohtono stanovništvo. Njih su odatle raselili Drobnjaci. Većina ih se islamizirala i njihovi najpoznatiji potomci su Rapovići (Hrapovići) i Memići."
извор: Mustafa Memić, Bošnjaci (muslimani) Crne Gore, 2002
Треба свакако још неко братство пореклом од Мицана да се тестира, али није искључено да смо овим резултатом добили њихову хаплогрупу.
-
Ејуп Мушовић за Мемиће из околине Новог Пазара помиње порекло из дурмиторског краја (и неку везу са Храповићима). Ти Мемићи су такође тестирани у оквиру БДП, али припадају хаплогрупи J2b2-M241>Z638. Биће да се ово предање пре може применити на Мемиће из околине Прибоја.
Храповићи, тј. Раповићи, су такође Мицановићи.
"U oblasti Jezera na Durmitoru živjelo je pleme Kričkovića, autohtono stanovništvo. Njih su odatle raselili Drobnjaci. Većina ih se islamizirala i njihovi najpoznatiji potomci su Rapovići (Hrapovići) i Memići."
извор: Mustafa Memić, Bošnjaci (muslimani) Crne Gore, 2002
Треба свакако још неко братство пореклом од Мицана да се тестира, али није искључено да смо овим резултатом добили њихову хаплогрупу.
Тестирани Мемићи J2b2-M241 оставили су предање о пореклу на БДП
"Memići iz Novog Pazara su porijeklom iz Raždaginje kod Sjenice. Mještani Raždaginje pamte sljedeće predanje, da su porijeklom iz Zaljeva između Bara i Ulcinja. Da su se prezivali Zaljević. Od Meše Zaljevića Mešići, od brata Mema Memići i od Gega Gegići. Ima i onih koji su ostali Zaljević."
С обзиром на хаплогрупу, делује да ће ово предање бити тачније, него оно о пореклу из Затарја. Подграни којој припадају Мемићи, припадају и Прељевићи из околине Тутина. Они такође имају нека предања о пореклу из Куча.
Могуће да се код затарских Мицановића предање о пореклу од Куча појавило касније, по узору на Мицановиће из плавско-гусињске области:
"Мицановићи у Плавско гусињској области потичу од старокучких Вујошевића, из села Орахово, у Кучима. Њихова слава је била Св. Дмитар." (Миљан Милошев Јокановић, Племе Кучи)
Заједничко код ових предање је помен Куча као најстарије матице и стара слава Митровдан. Међутим, ови Мицановићи из Куча помињу да су од Вујошевића, док Мицановићи-Бошковићи из Затарја кажу да су су се раније презивали Вујадиновић (можда искривљено од Вујошевић?).
-
Још један потенцијално важан резултат за Криче J-Y22059, овај пут са Бошњачког ДНК пројекта:
Мемић, муслиман, Црнузи, Прибој, J2b-M205>Y22059
Иако Мемића има разнородних, презиме је интересантно због Мемића који су огранак Мицановића из Затарја. Мицани, или Мицановићи су друго по бројности муслиманско братство из Затарја. Има их са више изведених презимена. Постоје неке верзије предања о пореклу из Куча. Чак и прича о старијој слави - Митровдану, што заиста упућује на Куче. Међутим, како су они доста дуго на простору Затарја, а посебно узевши у обзир резултат Мемића (ако су од Мицана), може лако бити да су и староседеоци у овом крају.
О Мицанима су наши аутори забележили следеће:
"Мицановићи су се прво населили у Маочу, а затим су постепено населили читаву маочку котлину, те обод котлине на коме се налазе села: Тулово, Кордовина, Мијаковићи, Градина, Водно, Вруља и др., па и даље, све до Павиног Поља. На том простору данас живи преко 1000 домаћинстава. О насељавању ових крајева, односно села, вршио је истраживања Танасије Пејатовић, професор, од 1895. године до 1902. године и резултате тих антологеографских испитивања објавио у Географском зборнику. књига VI. "Стари људи веле да пре 200 година у Колашину и Кричку није било ни три куће мухамеданске. Доцније су напади и насиља од Турака бивали све већи и несноснији, а нарочито од потурчених Срба..." (Под доњим Колашином тада се подразумевао и читав маочки регион.) "Од овога се насиља могло становништво спасити само турчењем" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља 1986. стр. 73).
На читавом простору маочке, премћанске и косаничке регије, око 1700. године живеле су три муслиманске породице: Табаковићи у Маочу, Кријешторци у Битинама, односно Косаници и Ђурћевићи у Ђурђевића Тари.
После Струјића, око 1710. године, у Маоче су дошли Мицановићи. Дошао је поп Бошко са братом Симом (који није имао деце) женом Мицом и мајком Љубицом. Презивали су се Вујадиновићи. Они кажу да потичу од неког попа, а зову их Мицановићи по некој Мици. Стари Јакуп Реџовић (у присуству седам или осам муслимана) каже: "Ми смо од Вујадиновића, ми смо се са њима, за вријеме бивше Југославије, рођакали и посећивали." По Бошку су се прво сви звали Бошковићи, а касније узимали презимена по деловима. Било их је 1912. године 18 братства: Сердаревићи, Муминовићи, Адиловићи, Поповићи–Реџовићи, Ружичићи, Бошковићи (Алиловићи), Баори, Штроке, Дурани, Синановићи, Мердовићи, Раповићи, Мемићи, Ђозгићи, Цигуљини, Фелаховићи, Бамбури и Кујовићи (потомци Куја Мицановића-Бошковића).
Поп Бошко је прешао y ислам по доласку у Маоче, док су Симо, Мица и Љубица остали у православној вери. О турчењу Срба из наших крајева Пејатовић пише: "За све ове зна се тачно када су истурчени па су чак неки од њих задржали и извесне хришћанске обичаје: бадњак и свадбене обичаје, а за Мицане зна се да су славили Митровдан" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља, 1986, стр. 74)."
Историја је Мицановиће упамтила као веома храбре и сурове. Да иронија буде већа, управо су најкрвавије сукобе имали са припадницима православних братстава J2b-M205>Y22059 из Затарја (Марковићи, Перуничићи и други).
Мемић је испао J2b-M205>Y22059>Y22063. Дакле није близак тестиранима из Затарја, али могао би евентуално бити близак неким потенцијалним и потврђеним припадницима J-Y22063 из Дробњака, дурмиторског краја и Затарја. Ту мислим пре свега на Дедејиће, Годијеље и Варезиће. Интересантно да припадници J-Y22063, за разлику од Затараца J-Y155375, имају некаква предања о пореклу из јужнијих крајева (јављају се и код оних Затарја, али ређе). Нпр. Варезићи да су са Његуша, Годијељи из Црмнице, Дедејићи са Чева, Мемићи из Куча (ако су то уопште они Мемићи-Мицановићи, наравно). Али, ништа без тог податка, као ни без маркера.