Амин!
Хвала!
И још једно запажање, кад се већ помињу Кошаре. Опет у контексту војног инжењеринга и струке, што би се рекло.
Слава свим јунацима са Кошара и њиховој храбрости и одлучности, али пресудни фактор за дуготрајно одолевање нападима здружених јединица тзв ОВК, Албаније и незваничних снага НАТО-а, је била сјајно организована артиљеријска одбрана целог превоја од стране од стране школованих официра наше војске, артиљеријских стручњака. Поменућемо их касније. То је било тако добро "испројектовано" да ни врапци нису могли да прођу. То одлично знају они који су били на тој другој страни. Што не умањује подвиг наших бораца. Али да се зна и то. И колики је значај тог фактора "струке" у ратовању.
Стручњаци и директни учесници битке (укључујући и официре са обе стране) слажу се да је артиљерија Војске Југославије (ВЈ) одиграла кључну, ако не и пресудну улогу у спречавању копнене инвазије.
Ко је „испројектовао” артиљеријску одбрану? На ширем простору Кошара и у зони 125. моторизоване бригаде, артиљеријском подршком је командовао тадашњи потпуковник (касније пуковник) Срђан Кнежевић, начелник артиљеријске 125. мтбр. На самом терену, кључну улогу одиграла је Борбена група 3 (БГ-3) под командом мајора Душка Шљиванчанина, као и јединице 52. мешовите артиљеријске бригаде Приштинског корпуса.
Како је то изгледало на терену? Простор је био унапред премрежен, а ватрени положаји прецизно лоцирани (такозване "секторизоване и припремљене ватре"). Када су снаге ОВК и регуларне војске Албаније заузеле саму караулу (која је била у тактички неповољном, нижем положају), артиљерија ВЈ је са околних врхова (попут Брeса) и са дубљих позиција (Батуша) направила непробојан ватрени зид. Кад год би ОВК покушао продор у дубину Метохије, артиљерија их је буквално преоравала.
Инжењерски утицај: ВЈ је користила хаубице 122мм (Д-30), моћне топове 130мм (који су ућуткавали албанску артиљерију унутар њихове територије) и вишецевне лансере ракета (ВЛР) "Огањ". Начин на који су батерије маневрисале, скривале се од НАТО авијације и дејствовале у секунду тачно, представљао је врхунац артиљеријске струке.
Иначе, у контексту свега овога, сетих се ратних прича нашег професора предмета Општенародна одбрана и друштвена самозаштита, који је био обавезан предмет на свим факултетима у СФРЈ (укључујићи и Београдски универзитет - то је, иначе, овај Универзитет што хоће да га укину људи сличног светоназора, знања и образовања као што је гореименовани Баки).
Професор нам је био пензионисани пуковник ЈНА и прекаљени ратник из Другог светског рата - Војислав Радаковић, рођени брат генерала Илије Радаковића, који је ведрио и облачио у ФК Партизану осамдесетих година прошлог века. Био је и у мировним војним мисијама након Другог светског рата, видео је штошта.
Војислав је за Италијане, као војнике, говорио следеће: никакви војници, без жеље за ратовањем, били су радо виђени као непријатељи, али, све док се не утврде и организују артиљеријску одбрану. Он је тврдио да су то најбољи "лаки артиљерци на свету": кад они организују утврђену одбрану са (лаком) артиљеријом - пиши пропало, и продужи даље. И не окрећи се, сине, била му је узречица. Видимо се на отвореном.
Али, Немце је поштовао као војнике, говорио је да су били без премца, од војника целог света, свих боја и масти. Паметни, школовани, педантни, организовани, послушни, храбри, чврсти, уредни, обријани сваког дана... Није случајно то било тако у Првом светском рату: док смо ратовали са Аустро-Угаримо држали смо линију Дрина-Сава-Дунав. Евентуално до Раље. Али, кад су се и Немци били укључили у ратне операције, завршили смо на Крфу...