- наставиће-
Онда је дрвени Крст измештен са „спомен Крстом“ на место заравни Дел, на надморској висини око 900 метара.
Са тог места се видела цела околина.
Видик је досезао до лесковачки, пиротски и нишки крај- планински вис на коме прегледи досежу до Суве, Старе планине и Кукавице.
Задојени комунистичком идеологијом, комунисти села су 1956.године поломили то Свето обележје-„спомен Крст“ и насилно укинули сеоску славу Марковдан и увели прославу државног празника Другога маја-као Празник рада.
Тада као дете- још се добро сећам тог вандализма. Тада сам био ученик првог разреда основне школе и у каснијим вечерњим сатима по мраку се враћао са сеоске крстопутине Преслоп.
На тој крстопутини су пре тога биле наше градине где смо из наше мале „ПИ“садили купус-свако је имао своју градину.
После насилног ломљења Марковданског „крста“ на месту „Дел“-те градине су присилно узете и на њима се славила државна слава „Други мај“ као празник рада-тако су тада били одлучили комунисти села који су били учесници ломљења сеоског „крста“.
Те вечери када су комунисти села ломили „Крст“, случајно по мраку сам се враћао са ноћнг играња лопте крпењаче на сеоској крстопутини. Био сам сведок али нисам смео много да причам јер су ми родитељи забранили да много не говорим о томе. Нешто сам рекао „тајно“ деда Стојану Вершули-али сам остало прећутао.
Наравно да су нам уступли земљу у сеоску утрину три метара за један за те наше градине, које смо повратили само ми једини после 70. година 20 века и због тога имали неприлика са влашћу са породицом. Отац није одустао. Ноћу у очи су нам разбацали плот а ујутру их је отац градио, да не би се изгазило жито.
Тада су вандали комунисти села поломили „крст“ сеоске славе Марковдан из идеолошких разлога-а неки због насилног присвајања ливаде, која је била поклоњена селу као утрина за одржавање сабора на дан сеоске славе Марковдана.
Поклоник места се одселио у Соко Бању.
Одмах наредне године је место заорано од комуниста-„освајача“ сеоског земљишта, да би га засејали стрмним житом-засејана је раж.
На дан Марковдана млади момци и девојке-а и ожењени, су играли уз хармонику по младом изниклом житу.
Одмах наредних дана комунисти су то пријавили властима и сви су тада платили велику новчану глобу.
Тако је тај Световни дан села насилно био укинут.
На неколико стотина метара се уместо Марковдана славио Други мај- у селу као сеоска слава.
У том времену је било важно да се настави традиција окупљања људи са свих страна овог дела Горњег Повласиња.
На тај дан се одвијао друштвени живот, а из дружења су проистицала многа пријтељства и многе љубави на шареним планинским ливадама, уз коло хармоникаша и трубача.
Ми смо касније наставили традицију игре народних кола попут: беле раде, чачка, бугарке, власинке, старог чачка, у шест, једностранке, беле раде, жикиног кола, лесковачке четворке...
Тако се славило, певало и играло тога дана-уместо Марковогдана.
Само нису биле литије, јер је поп био протеран из села за сва времена-како су нам као деци објашњавали тада комунисти села.
На тој крстопутини-звану Преслоп; много је било одиграних народних кола и испевано песама уз хармонику и лопушњанских трубача.
Ту се као и на Марковдан, уз пиће-опијало, прекидала кола, заподевале кавге.
Тако је остао траг у нама.
Добро се сећам када је било више свирача и кола.
Коловође су се мерили по ономе колико су у стању да направе велико коло-а музиканти својом свирком да надјачају друго коло.
Оно које остане, то је победник. Све очи су биле упрте у коловођу. Нико није смео да прекине коло, а на крају кола обавезно је играо „кец“-који је добро надгледавао да се коло не прекине. Из кола се није смело изилазити.
Тако је до данашњег дана и остала она изрека:“баба давала банку да се ухвати у колу, а две да се пусти из кола“.
Често су због кола- било супарничког, било онога ко га прекида, било оног ко ће да плати музикантима да буде „коловођа“-избијале свађе, а некада и туче.
Често су летеле песнице,а и потезали се колци-била је општа туча.
Некада су коловође били под „гасом“-пијани, па је било тешко смирити ситуацију од стране музиканата, па се некада цепао и тупан.
Некада у пијаном стању су људи рашчишћавали неке своје предходне свађе и размирнице-па је и остала она стара изрека:“ што ти трезан мисли, пијан ти каже“.
Данас комнунистичке идеологије више нема.
Традиција је преузета у неким другим вредностима.
У једном времену помодарства- помодарство, као и показивање снобизма у најгорем могућој варијанти и моћи новца, у село на место где се одржавала прослава Другог маја, саграђен је дрвени „крст“ и једна мала зграда са цртежима мога школског друга-ликовњака.
То није то. Нико више не помиње место где се одржавала сеоска слава Марковдан-а ни црквене световне власти нису имале слуха о правој традицији села.
Тако је моје сећање на славу Марковдана једино остало у овој причи, јер све ће остати у времену заборава.
Села у планини данас да и више нема, па ће и моје родно село бити као запис само на географској карти.
Забележио:Мирослав Младеновић, Власотинце Србија
јануар 2002.године Власотинце
* * *
