Tuzlanski Srbi

[filipi]

Danas u Tuzli je ostalo oko 3000 Srba (3 %) po zadnjem popisu iz 2013 godine ali Srbi su kroz istoriju ostavili neizbrisiv trag u ovom gradu gdje su osnovali prve bioskop, moderne hotele i unapredjivali kulturni život.
Godine 1961 su bili i većina u samom gradu.
Popis 1961
https://hr.wikipedia.org/wiki/Tuzla

"Srpska varoš

„U drugoj polovini XVI vijeka u Tuzli se razvija krščanski džemat-varoš, okupljen oko crkve koja je prije 1548. godine potisnuta iz okvira palanke u bližu periferiju. Džemat se razvijao na sjeveroistočnoj strani, nastavljajući se na muslimanske mahale: Džindića i Turalibegovu. Opčenito uzevši, krščansko stanovništvo je u drugoj polovini toga vijeka bilo u neznatnom porastu. Od 123 kuće u 1548. godini, taj broj je do 1600. godine porastao na 133 poreskih obveznika, od čega je 61 domačinstvo bilo stalno varoško, a 72 su bili doseljenici  sa sela.“ (pisao Adem Handžić)

„Srpsko stanovništvo doseljavalo se u etapama iz Hercegovine i Crne gore. U prvoj polovini XVII stoljeća počeli su Srbi da kupuju zemljište od tuzlanskog paše i da podižu kuće ispod Trnovca i Kolobare. Paša im je za 50-100 groša davao pismenu tapiju na zemljište, sa pravom da mogu podići kuću.“ (pisao Šefkija Mutevelić).

„Varoš leži sjeveroistočno od tvrdjave. Njena glavna ulica duga je 90 hvati i vodi u pravcu čaršije, vijugajući zatim niz dolinu. Paralelno sa glavnom ulicom idu još tri koje su ispresijecane kraćim poprečnim ulicama. Jedna od njih zove se Kolobara, jer ide pored bare (močvare), a druga od nje poprečna zove se Pavkuša i nazvana je po potoku koji kroz nju protiče. Ostale ulice su bez naziva.

Razlikuju se samo Donja i Gornja varoš. Gornja varoš smještena je u podnožju brda, a Donja je većim dijelom kompaktno izgradjena kuća do kuće i ograda do ograde. Ostala su samo dva šira prostora sa moćvarom koja nikada ne presuši. Na kraju Donje varoši, ispred močvare, nalazi se pravoslavna crkva sa mitropolijom i školom.“ (pisao P.Rozinjski sa putovanja po Bosni 1879. godine)

Izvor: Sa blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Gospodina Hrizostoma Episkopa zvorničko-tuzlanskog, pripremio i uredio Protojerej stavrofor Milan Topić"

[filipi]

Hotel Bristol (Hotel Beograd)
Izgrađen 1906 (1908), a porušen 1961. Izgradio ga tadašnji biznismen Pero (Pavla) Stokanović. Bio je to nadaleko najljepši i najbolje opremljen hotel. Trospratni Hotel je imao sadržaje koje ni jedan tuzlanski hotel nema ni danas: prostrana kafana, kino sala, ljetna i zimska kafana sa restoranom. Bašta je bila ograđena drvenom ogradom i pošljunčana crvenim kamenom.Prostirala se sve do kuće Berbića. Na dnu je bila zatvorena zimska bašta-kafana i zvala se "Saletl". Tu su često gostovali sa svojim tačkama, umjetnici, mađioničari i sl. Hotel je imao lift, osobni i teretni te centralno grijanje. Glavni menadžer hotela je bio Perin bratanac Dušo (imao protezu jer se kao dijete igrao sa liftom i izgubio nogu), a glavni konobar-"ober" bio je Meho. Hotel je imao i bilijar salu. Sa Kraljevinom SHS Hotel mijenja ime i postaje Hotel Beograd. Konfiskovan je 1941 i srušen 1960/1961. kada je otvoren novi Bristol, a ime "Beograd"zadržava novoizgrađeni depadans iznad Pasaža.

[filipi]

Jovanovići su Tuzli prije 106 godina poklonili prvo kino!.



Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika u novembru 2015. godine donijela je odluku o proglašenju zgrade kina „Centar“ u Tuzli nacionalnim spomenikom BiH. Odluci je prethodila peticija građana koju je 22. februara 2013. podnijela Sunčica Kuzmić.

Zgradu je projektirao inžinjer Niko Mitrović i bila je to jedna od prvih zgrada namjenski sagrađenih za prikazivanje filmova u BiH. Te 1912. godine otvoreno je kino „Koloseum“.

- U duhu je secesije, a osim dokumentarne i historijske vrijednosti, objekt ima veliku arhitektonsku, ali i ambijentalnu vrijednost u sklopu historijske jezgre grada Tuzle. Dobro je projektirano za potrebe imućne trgovačke porodice Jovanović, koja je bila pokretač društvenog života u Tuzli tokom 19. i prve dvije dekade 20. stoljeća - navode u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika BiH.

Gradnja kina počela je 1906., a završena 1912. godine. Imalo je parter, dvije lože i polukružni balkon. Na spratu su bila dva petosobna stana, a Pero Jovanović, koji je započeo gradnju kina, objekt je predao na upravljanje sinu Mišku.

Miško je kao pripadnik „Mlade Bosne“ učestvovao u Sarajevskom atentatu, a osuđen je na smrt i pogubljen u februaru 1915., nakon čega tadašnje vlasti zatvaraju kino, da bi prostor unajmila porodica Dilni, koja je do 1935. godine na tom lokalitetu otvorila robnu kuću „Granap“.

[filipi]

Prije 125 godina u Tuzli osnovano prvo pozorište u BiH.
1898.godine srpski trgovac Mihajlo Crnogorčević osnovao je u Tuzli prvo profesionalni pozorište. Prvo profesionalno pozorište u BiH imalo je 20 članova te je radilo brojne predstave u skromnim uslovima, ali vrlo uspješno i na opšte oduševljenje brojne publike širom BiH.

[filipi]

Rodna kuca Mese Selimovica u naselju Tusanj.


Jedan od najpoznatijih tuzlaka srpskih korijena je i Mesa Selimovic.

Mesa Selimović "Potičem iz muslimanske porodice iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kojem također pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom
Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije 'Srpska književnost u sto knjiga', koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom - istakao je Meša"
Jednom prilikom, na zagrebačkom Književnom kutku, Meši Selimoviću je od strane organizatora postavljemo pitanje od kog se očekivalo da će od Meše izdejstvovati neku vrstu provokacije – Zašto se vi Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše osećate kao Srbin?

Njegov staložen odgovor koji je usledio bez razmišljanja utišao je celu salu – "Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to."

[filipi]

Заборављени професор тузланске Гимназије Радован Јовановић: Учитељ Меше Селимовића и патријарха Павла
Култура сећања
Заборављени професор тузланске Гимназије Радован Јовановић: Учитељ Меше Селимовића и патријарха Павла

https://oko.rts.rs/kultura/5086926/zaboravljeni-profesor-tuzlanske-gimnazije-radovan-jovanovic-ucitelj-mese-selimovica-i-patrijarha-pavla.html

[filipi]

Patrijarh Pavle gimnaziju je pohađao u Tuzli. Gojku Stojčeviću (njegovo kršteno ime) drug iz klupe bio je pisac Meša Selimović. Slavni pisac jeste bio 4 godine stariji, ali u to vreme godište učenika istog razreda dosta je variralo – bilo je razlika i po par godina. Patrijarh Pavle je jednom izjavio:

"Ja sam sedeo u prvoj klupi, sa desne mi je strane bio musliman Meša, a sa leve jedan Hrvat i ja sam bio u sredini. Tako da smo živeli, što se kaže, kao braća, kao svoji. Tada se to nije tako osećalo, jer se videlo da su vremena teška i da idu još gora pa su te razlike i nacionalne i ove druge bile neprimećujuće. Sad se to suviše ističe ponekada, i nacionalnost i vera. A onda je to bilo, bili smo evo drugovi školski, u istoj klupi smo sedeli Srbin, Hrvat, musliman.

Među svim ljudima, svim nacionalnostima i svih veroispovesti ima i ljudi i neljudi. Ali to zavisi od svakog čoveka, da li će on biti čovek ili nečovek. Ne mogu ljudi da nas uguraju u neljude, a ne mogu ni neljudi da nas uguraju u neljude. To zavisi od nas ako mi pristanemo da nas uguraju u neljude..."

Meša Selimović, u testamentu je između ostalog napisao:

"Živio sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjavalo zadovoljstvom. Kažem većinom jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikada nisam nanio zlo, bar ne ozbiljno... rađe sam pristajao na svoju štetu nego na tuđu. To me je često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvijek volio da budem prevaren, nego pokvaren, više sam volio da ispadnem naivan nego surov."

[filipi]

Saborni hram Uspenja Presvete Bogorodice koji se nalazi u samom centru grada.


"Saborna crkva u Tuzli građena je u periodu od 1874. do 1882 . godine. Više godina je Crkvena opština tuzlanska skupljala novac za gradnju nove crkve; godine 1868, kada su u crkvenom odboru bili: Jovan Jovanović, Niko Petrić-Mihailović, Lazo Kaljalo-Đokić, Risto Jovanović-Horoščić, Živko Crnogorčević i Manojlo Blagojević, raspolagala je sa 4.000 dukata u zlatu, a u proleće 1874. godine raspolagala je sa 6.000 dukata u zlatu, kao i materijalom za gradnju. Od Sultana su dobili novčanu pomoć od 15.000 groševa. Plan za novu crkvu napravio je inženjer Anton Linardović (rodom iz Sinja), koji je bio zaposlen kod Okružne vlasti (Zvorničkog sandžaka) i ponajviše se bavio izgradnjom ulica. Za izradu plana za gradnju crkve inžinjeru Antonu Linardoviću je isplaćena nadoknada u iznosu od 15 dukata ćesarskih u zlatu.[3] Posao izgradnje nove crkve poveren je Tasi Naumoviću iz Šapca, koji je doveo majstore predvođene neimarom Ristom Nedeljkovićem, Ohriđaninom, koji je neposredno rukovodio radovima.[2] Bilo je prikupljeno 300.000 komada cigle i 250 tovara ugašenog kreča. Osim toga, crkveni odbornici su poduzimaču poslova, Tasi Naumoviću, dali 6.000 dukata u zlatu (isplaćenih u 12 sukcesivnih rata od po 500 dukata), kamen od stare zgrade crkve (Agatangelovog konaka), kao i sav ostali iskoristivi materijal. Stara crkva je bila srušena pre otpočinjanja radova na građenju nove, Saborne crkve. Tada je dogovorena izrada privremenog ikonostasa „od prostog tišleraja“.[3] Ugovor o gradnji je bio overen kod šabačkog suda, a kao svedoci Tase Naumovića potpisani su braća Đoko i Stevo Topuzović."

[filipi]

U Tuzli je 1932 godine osnovan i fudbalski klub Šumadija.

[filipi]

Slika Tuzle 1932...
Spomenik Kralju Aleksandru l, na Trgu kralja Petra, dolaskom ratne 1941 i dolaskom NDH on je uklonjen.

[filipi]

https://spkdprosvjetatuzla.ba/

"Пододбор „Просвјете“ у Тузли основан је 6. јуна 1904. године. Изабрани су: Шћепан Грђић, предсједник; Љубомир Симић, тајник; Михајло Пичета, благајник; Исаило Мићић, први ревизор; Вељко Вујасиновић, други ревизор; Коста Драмушић, замјеник; Васо Ристић, замјеник.
 Рад Друштва прекидан је 1914. и 1941. године, али зацртане смјернице и циљеви Друштва углавном су остајали исти: школовање дјеце и младих, културно и просвјетно уздизање српског и осталих народа БиХ, оснивање библиотека, издавачке дјелатности и популаризација књига у народу и остале активности. Обновљена је 1990. године на Видовдан, у сали Народне и универзитетске бибилиотеке у сарајевској Вијећници.
 Обновитељска скупштина Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ у Тузли одржана је 20. априла 1991. године у кристалној дворани Хотела „Тузла“. У име Иницијативног одбора обратио се проф. др Бранко Савић. Скупштина је изабрала Општински одбор „Просвјете“ од једанаест чланова. За предсједника је изабран проф. др Бранко Савић, потпредсједници проф. др Часлав Јевремовић и проф. Раде Бјекић. Дужност секретара повјерена је свештенику Миодрагу Гаврићу, благајна Љубомиру Керовићу, а за предсједника Надзорног одбора дипл. ек. Милан Тешић. Културни дио програма режирао је Дејан Мијач, учествовали су драмски умјетници Рада Ђуричин из Београда, Јелена Обрадов и Драган Џанкић из Тузле, гуслар Коста Плакаловић из Сарајева и Пјевачко друштво „Његош“ из Тузле. Изостали су, а били су позвани пјесникиња Десанка Максимовић и драмски умјетник Љуба Тадић.
Рад је поново прекинут усљед ратних дешавања, да би се октобра 1996. покренуле неке активности, у тешким условима, без финансијске подлоге и без просторија. Тек 10. јула 1998. на Скупштини Друштва усвојен је програм, донесен Статут и Пословник о раду. Друштво је пререгистровано 4. августа 1998.
 Сједиште СПКД ”Просвјета” Тузла је у Јеврејској улици бб. Активни су Просвјетина школа српског језика, Књижевни клуб „Меша Селимовић“, Клуб жена, Клуб шахиста. Бројне културне догађаје, предавања, трибине, радионице и обиљежавања важних културних и историјских датума Друштво традиционално организује."

[filipi]

"Đorđe Mihajlović (Tuzla, 4. februar 1875. – 18. septembar 1919)

Zavičajna zbirka – sjećanje na akademskog slikara Đorđa Mihajlovića

Đorđe Mihajlović, akademski slikar rođen je u Tuzli 4. februara 1875. godine.  U rodnom gradu je nakon osnovne škole pohađao i Trgovačku školu, a Nautičku u Bakru i Trstu. Slikarstvo je studirao u Beogradu u Crtačko-slikarskoj školi Kirila Kutika i Riste Vukanovića, kao i u Minhenu  kod slovenskog slikara i likovnog pedagoga  Antona Ažbea, u ateljeu kroz koji su prošli svi regionalni slikari minhenskog kruga impresionista, a među njima su bili i  Nadežda Petrović, Rihard Jakopič, Ivan Grohar...  Poznata je činjenica da u Ažbeovom ateljeu prve slikarske pouke dobijali su Kandinski i Javljenski. Mihajlović je akademiju završio u Minhenu kod poznatog njemačkog grafičara Petra Halma i slikara Lefca, bivajući istovremeno  na izvorima tadašnje evropske moderne. Poslije završenog školovanja u Minhenu i studijskog  putovanja u Italiji, boravi i u Parizu. U novoj sredini, kako ističe Smiljka Šinik, nije bio zbunjen. Naprotiv,  u galerijama, muzejima i na tekućim izložbama pronalazi svoje miljenike: Goju, Velaskeza, Manea, Tuluza Lotreka, Sisleja, Pisaroa, Monea i Sezana. Slikarstvo Đorđa Mihajlovića obilježilo je prve dvije decenije 20. vijeka, a njegova djela predstavljaju početnu fazu u razvoju bosanskohercegovačke likovne umjetnosti. Đorđe Mihajlović važi za prvog školovanog bosanskohercegovačkog slikara. Mihajlović za svoga kratkog života, kao dugogodišnji prijatelj  Miška Jovanovića i svog jugoslovenskog stava, biva uhapšen u Tuzli, a potom prebačen u Arad. Zbog bolesti, posljednje godine života (1917.-1919.), a koje predstavljaju i njegov najplodonosniji umjetnički period, proveo je u Tuzli.
Slike koja pripadaju tzv “tuzlanskoj fazi” Mihajlovićevog stvaralaštva, inspirisane su motivima Tuzle i njene najbliže okoline. Prerana smrt spriječila je umjetnika da nastavi sa radom na djelima nadahnutim  motivima zavičaja. Djela Đorđa Mihajlovića danas su važna i zbog činjenice jer predstaljaju memoriju vizuelnog identiteta stare Tuzle. Đorđe Mihajlović je umro 1919. godine u četrdeset četvrtoj godini života u roditeljskoj kući u Tuzli.
Mihajlovićeva djela danas su dio fundusa Muzeja istočne Bosne, Međunarodne galerije portreta Tuzla i Umjetničke galerije Bosne I Hercegovine.
Zavičajna zbirka Narodne  i univerzitetske biblioteke  “Derviš Sušić” Tuzla, primjereno ulozi specijalne zbirke, posvećena je  kontinuranom prikupljanju pisanih tragova o životu i stvaralaštvu  ovog važnog umjetnika, s jasnim ciljem da bibliografski pregled radova o slikaru Mihajloviću  učini što sveobuhvatnijim. Osim kataloških i efemernih izdanja, prigodnih monografija, Zbirka čuva časopisne  i novinske članke, koji su povremeno objavljivani u domaćoj i regionalnoj periodici. U nizu dragocjenijih priloga je i tekst pjesnika Stefana Hakmana o slikaru Mihajloviću, koji je objavljen u časopisu “Sredina” 1925. godine u Tuzli.
Povodom godišnjice rođenja umjetnika, Zavičajna zbirka je priredila izložbu informativnog karaktera u znak sjećanja na velikog tuzlanskog slikara."