Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju

[Miroslav1948]

Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju
https://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Zlodela-Bugara-u-I-i-II-svetskom-ratu-u-crnotravskom-kraju.html
Zlodela Bugara u I i II svetskom ratu u crnotravskom kraju

ЗЛОДЕЛА БУГАРА У РАТОВИМА ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА
( У Првом и другом светском рату 1915-1918 и 1941-1945-године)

Црнотравски крај је посебно запамтио бугарске окупационе власти.
Окупатор је настојао да уништи све што је српско: књиге, споменике, језик, а мештане, хапшењем и злостављењем нагнао на послушност.



Народ је остао упоран. Колике су биле жртве најбоље показује чињеница да је у времену од новембра 1915. године до краја фебруара 1916. године окупатирска бугарска власт интренирала преостало мушко становништво у Буигарску на принудан рад.

Прва партија интернирана отерана је 4. децембра 1916. године да се више нико од њих не врати.
Друга од 13-23. децембра 1916. године имала је само 5-10% преживелих.
Како су живели и шта су морали да раде интернирци под окупаторском влашћу није потребно ни наводити.
А кад ни то није помогло, окупаторска власт је силом приступила бугаризацији целокупног становништва, што се најбоље види из писма шефа војне инспекције за Мораву Купинчева и секретара Мустакова, које су они упутили свим командантима у окупираним областима под бројем 7438 од маја 1916. године:

Спаљивање к њ и г а

„ОКРУЖНОМ НАЧЕЛНИКУ


В р а њ е

На основу наређења Врховне команде оперативне војске НО 7438 од 3.т.м. наређујем вам да конфискујете по свим надлештвима и приватним кућама српске књиге, слике и карте, одаберите што је важније од тога и пошаљите Министасртсву просвете, остале спалите..
Тај се посао има свршити брзо и пажљиво. Књижари могу продужити рад, али само са књигама писаним на бугарском језику.

Но 1223 Шеф моравске војне инспекције,
16. мај 1916. године генерал Купничев“


Или из списа начелника округа др. Гл. Захиаријева и секретара Величкова о забрани српског језика:

„ЗАБРАНА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

НАРЕДБА НАЧЕЛНИКА ОКРУГА ВРАЊСКОГ О УПОТРЕБИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА (Том први страна 268)

„Среским началеницима .....
Полициско и административно одељење Министарства унутрашњих дела и хигијене известило ме актом од 25. новембра т.г. Но 17961 да су српски начелници у моравску област заборавили језик бугарски и служе се српским језиком употребљавајући српски језик чак и у званичним актима.

Извештавајући вас о овоме скрећем вам пажњу да сам решен употребити казну за оне који употребљавају речи српске у говору и писању. Ви сте послати да утичете на становништво, а не да оно утиче на вас.

Но 3991 Начелник округа
6.децембар 1916.године Др. Гл. Захаријев, с.р
Врање Секретар Величков“.


19, март 210. године
Власотинце

Мирослав.Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар

-наставиће се-

[Miroslav1948]

-наставак
/nastavak/
Zlodela Bugara u I  svetskom ratu u crnotravskom kraju

ЗЛОДЕЛА БУГАРА У РАТОВИМА ЦРНОТРАВСКОГА КРАЈА
( У Првом и другом светском рату 1915-1918 и 1941-1945-године)

Осим тога на овом терену, нарочито у време побуне Срба 1917. године, и проласка четника Косте Пећанца преко Чемерника, Баинца и Острозуба, бугарска војска је масовно палила и уништавала села.



У Баинцу и Млачишту Бугари су спалили неколико куће и претукли многе грађане, желећи да дознају у ком правцу је отишао Коста Пећанац са својом јединицом.
Том приликом бугарски војници су мучили Милтена Ђикића, Стојадина Стојановића и Даницу Ђикић.

Одлучили су да Даницу вешају. Видевши ову њихову намеру Даница из замоли да јој дозволе само да пољуби свога сина Драгишу. По његовом одобрењу ушла је у кућу, зграбила свога сина и успела да побегне.
Затим се дуго скривала по шумама Качара и Чемерника.

Тих дана Бугари су ухапсили Милеву, жену Светозара Ђорђевића Масарика Сипку, жену Јована Станојевића и Султану, жену Косте Станојевића Зеца.
Њих су Бугари држали недељу дана затворене у обору.
Како ништа од њих нису сазнали, то су их привремено пустили кући да би одмах преко Млачишта и Предејана отерали за Лесковац, а потом за Власотинце.
У зграду бивше власотиначке кафане „Солун“ мучили су их још две недеље.
Последњих дана добијале су по шездесет тешких удараца да је „месо од њих одпадало“.
Онесвешћене, избацили су их потом напоље.. Таса Николић из Брода и Влада Гане, Црнотравац, превезли су их у Црну Траву.
У путу је подлегла Султана, мајка петоро деце, а неколико дана касније и Милева, оставивши шесторо деце у усамљеној кући усред шуме.


Након месец дана бугарски зликовци отровали су и Симку да не би касније причала о њиховим зверствима и злочинима. И она је оставила шесторо деце.
У највећим мукама ове храбре Црнотравке су издахнуле, али скривене пушке својих мужева нису проказале.

19, март 2010. године
Власотинце

Мирослав.Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар
*

-наставак-

Бугари су у истој буни заклали и следеће људе:
Из доброполјске општине-Давида Милчића ,из Преслапа-Раденка Здравковића, Влајка и Душана Благојевића, из дарковачке општине-Јовић Боротија, Стаменковић Јоргаћија, Марковића Милана, Новковића Ђорђа и Радојчића Стратију; из Гара (тада Тегошничке општине)-Стојчића Ж. Милоја, Стаменковића Владимира и Аранђеловић Милку; из рупљанске општине-Пламенка Павловића, Стојилка Урошевића и Димитрија Новаковића; у бродској општини бугарски жандарми су у центру села скупили све мушкарце изнад петнаест година и тражили да кажу где су "комите", њихови јатаци и оружје.
Пошто су ови то одбили, немилосрдно су их тукли. Тој тучи су подлегли-Младен Ми(а)ленковић из Главништа, Звездан Николић из Славујева и Златко из Анђелинкова; у кални је многе људе побио потпоручник Касабов.


Оваква и слична зверства нису могла да сломе слободарски дух и-вековну тежњу за слободом.
Жртве су и у смрти остале достојанствене. За многе ратнике из овог краја склапана примирја ниду била крај рата. Борба је настављена све до коначног ослобођења.

20. март 2010. године Власотинце
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог, историчар и писац на дијалекту
*

[ivanc79]

Мој прадеда је само један од многих. Преминуо је неколико дана након зверског пребијања од стране бугарских војника. Лужица је доста настрадала у Другом светском рату. Након његове смрти, његов син, мој деда је као дечак био интерниран и принуђен на тежак рад у Бугарској у најгорим условима.