Iz Letopisa škole u Kruševici o oslobođenju od Turaka
*
Piše:Miroslav B Mladenović Mirac
Istoriski zapis o oslobođenju od Turaka i Bugara u vlasotinačkom kraju
(iz letopisa škole u Kruševici)
Crkva sa ostacima konaka i škola u 20 veku u selo Kruševica, Vlasotince
Posle Karađorđevog ustanka u Šumadiji, ceo vlasotinački kraj bio je, neprestano, za čitavih 70 godina u neprekidnoj grozničavoj akciji za oslobodjenje od Turaka.
„Puče puška niže Beograda
Druga puče ukraj Duboga
treća puče usred Šumadije
uzdiže se butun Šumadija
I pred njom Petroviću Đorđe
Zadrma se Turska carevina
Začudi se sedam kraljevina
Da što radi mlada Srbadija.“
Tako je narodni pesnik izrazio svoje divljenje prema borbi koju je srpski narod poveo protiv silne turske carevine.
Ta oslobodilačka težnja zahvatila je snažno narod i držala ga do oslobođenja 1878. godine.
Jedan od prvih ustanka bio je 1809 godine, a vodili su ga: Ilija Strelja, Sava Dedobarac, Cvetko R i drugi.
Drugi ustanak izveden je 1821 godine (Vladika Milentije).
Treći ustanak izveden je pod vođstvom Stanka Antonijevica zv. „Bojadzije“ iz 1841. godine. Takozvana „Bojadžinska buna“.
Do oslobodjenja tojest. 1878 godine bilo je još dva ustanka malih razmera, ali, ovaj pod vođstvom „bojadzije“ bio je jedan od najačih, najpripremljenih.
Iz ovog ustanka i datira poznata sevdalinka:
„More vrćaj konja ago, Abdal-ago
more vrćaj konja, pišman ćeš da budeš
more negu vrćam da znam da poginem
Puče puška iz gusti orasi
te obori agu Abdal-agu.“
Stanko je sa svojim bratom prokrstario ceo vlasotinački, leskovački, niški, zaplanjski i lužnicki kraj.
Svuda je pronašao i organizovao najbolje ljude.
U leskovcu je imao Kocu Mumdžiju i pop DJordja iz Poljanice.
Niš mu je vodio Miloje Jovanovic iz Kamenice, Zaplanje Nikola Srndakovic iz G. Dušnika.
Pored ovih glavnih vodja i organizatora ovog ustanka bili su i sledeći: Ilija Nikolić iz Jastrepca, Cvetko Kucula i Mita deda Ujin iz Vlasotinca, Stojan iz Matejevca, Stojan Čavdar iz Krusevice i Stojan i Kitka braća iz Kravlja i drugi.
Aprila 1841 godine ustanak je buknuo u Vlasotincu. Prema Grdelici je bio Ceka Vučković, prema Leskovcu Stanko, prema Predejanu Ilija Nikolic, prema Svođu Lepoje iz Gare.
Ustanici su se držali 4-5 meseci.
No kad je u Niš stigao Jakup-paša sa Rafit-begom i carigradskim Terfik-begom i Đuruk-Teskeredžijom-na vlasotinačke ustanike je upućena vojska od 10 000 ljudi i oni su posle žilavog otpora podlegli.
Vlasotince je spaljeno. narod se je razbežao i dugo krilo po šumama (bio u „bežaniji’-po zbegovima).
U poznu jesen vraćao se narod na svoja zgarišta.
Te godine su vinogradi bili rodili kao nikada a bačve i burad nije bilo jer je sve izgorelo.
Tada je narod kopao jame u zemlji i tu sipao grožđe.
Glavne bitke su bile na Kosovici, Vrapčem Ridu, Orašja, Gložanu, na ušću Vlasine u Moravu i kod sela Crna Bara gde i danas stoje spomenici (već porušeni tadanjih vojskovodja (predvodnika).
Turci da bi omrzli kod naroda, „bojadžiju“ za sve su krivili njega, tako da je otuda ceo događaj očito u uspomeni naroda pod imenom „bojadzinska pljačka’.
Sada ćemo preći na otvaranje škole i verujem da će nam posle ovog izlaganja biti jasan njen značaj i uloga u onom dobu, jer su nju pohadjala deca iz 11. sela.
Još pre oslobođenja od Turaka osnovana je škola. Ona i mnoge druge škole su otvarane na zahtev srpskog življa, a uz pomoć i intervenciju kneževine Srbije, koja je još priznavala sultanovu vlast, a pomoću ruskog konzula u Carigradu.
Tako su 1856 godine (krajem vladavine Aleksandra Karađordjevića i početkom 2. vladavine kneza Miloša) na intervenciju ruskog konzula u Carigradu otvorene škole (manastirske metode) u Grdelici, Kozaru, Vlasotincu, Konopnici, Crnoj Travi i Krusevici.
Ovaj kraj je tada još bio odcepljen od kneževine Srbije. Ovo prvo otvaranje pomenute škole bilo je propraćeno Fermanom, potpisanim od strane velikog Vezira.
Po rečima Vasiljka Milosavljevića „pisara’ poslednjeg učitelja škole manastirskog metoda u Grdelici.
Ferman je bio napisan na 4 jezika i prilepljen na vratima škola (ruski, engleski, francuski, turski).
Turci su poštovali Ferman. U Fermanu je pored ostaloga doslovce bilo napisano i ovo:“ Otvara se narodna srpska škola u Kruševici i odobrava rad Daskala koga selo izabere
Nagradu Daskalu isplaćuje seoski, odnosno crkveni tutori po slobodnoj pogodbi sa Daskalom“.
Škola je bila smeštena u crkvenim konacima. Tu oko crkve koja i danas stoji bilo je nekad selo Kruševica. Ali kad je ranije od strane turaka tuda proveden drum, narod, da bi se sklonio od turskog zuluma i selo je raseljeno na bližne brežuljke više crkve, gde je sada uglavnom selo. Decu su učili sveštenici.
Đaci su stanovali u crkvenim konacima i četvrtkom i nedeljom odlazili su kući za hranu i preobuku.
U ovu su školu dolazila deca iz sledećih sela: Kruševica, Boljare, Crnatovo, Ravni Del, Dejan, Bilo, DŽakmonove, Zlaticevo, Svođe, Jakovljevo i Oraha.
To je bila najstarija škola u ovom kraju, tu su dolazila deca imućnijih roditelja.
Tada je bilo retko pismenih ljudi. Tek posle oslobođenja od Turaka 1878. godine u školi počnu predavati Svetovni učitelji i škola dobija stalnost.
Školsku zgradu je napravila crkva od svojih prihoda i na svom imanju.
-nastaviće se-
