Иначе, Роми Ковачи у Црној Гори и Рашкој области су познати по бољој уклопљености у локалну популацију, као и тенденцији да се не називају Ромима. Писали су о њима детаљније и Момчило Лутовац и Ејуб Мушовић. Евидентно је да ова хаплогрупа J-Y319817 доминира баш код ове групе Ковача (Бањeвићи, Шунтићи, Биџевићи)
Цитат из рада "О Ромима у Црној Гори" Момчила С.Лутовца из 1977. године
"Из приложене табеле се може видети да су Ковачи најбројнији у Црној Гори. Њих има скоро у свим градским насељима. Једна породица (Кујовић) живела је у селу Лозној, на половини пута између Иванграда и Бијелог Поља. Већина Ковача су старограђаани, јер су се њихови преци населили у црногорске градове за време турске владавине. Они су усвојили грађанску културу, тако да појединци имају „аристократско“ држање. Такви су Асовићи y Никшићу. Не орођавају се са Габељима и Мађупима, и због тога су тесно повезани са припадницима своје групе на територији Црне Горе и Херцеговине. Све су чешћи мешовити бракови код Ковача, пошто се орођавају са Муслиманима из Црне Горе и Босне, а каткада и са Црногорцима. То су, ипак, веома ретки случајеви да Црногорка пође за Габеља или Ковача, и то сама, без одобрења своје породице, која се такве одиве обавезно одриче и прекида сваку везу са њом. Појединци дају црногорска имена својој деци. Ова појава запажена је у Бару, Иванграду и Титограду. У новије време, Ковачи,свакако, планирају породицу, тако да је код њих, за разлику од Мађупа и Габеља, број чланова у пороцици мањи. Њихова породица броји просечно 6 чланова."
Из рада "Новопазарски Роми" од Ејупа Мушовића из 1978. године
"Садашњи новопазарски Роми, ковачи, досељени су углавном у другој половини XIX века из санџачких градова и села: Берана, (Иванград), Гусиња, Рожаја, Петњице, Тутина, Сјенице, Белих Вода, Ђерекара, а једна породица, за коју истичу да је најстарија (Машовићи), досељена je из Пећи за време муслеимлука Ејуп–паше Ферхатагића (тридесете године ХIХ века). Не знају одакле су дошли у места из којих су дошли у Нови Пазар, али се да закључити да су старином са територије Босанског пашалука. Они и данас једино одржавају пријатељске везе са својим сународницима по босанским и санџачким градовима, а сасвим мало са онима из Србије или са Косова. Новопазарски Роми–ковачи, неће, или је мало оних који ће признати да су Роми по пореклу. Ако им се то каже биће увређени, а када се посвађају и желе да изгрде једни другога, најтежа увреда им је када кажу да су Цигани. Са Ромима чергарима не одржавају никакве везе, потцењивачки гледају на њих, а исто тако ни Роми —чергари не признају за своје коваче по санџачким градовима. Вероватно разлоге, што санџачки Роми-ковачи не желе да су Роми, треба тражити у неким манама које су Роми имали: спремност на крађу, на обману, прошњу, на нестабилан начин живота, на шта су их натерале муке у борби за опстанак."
