Још један потенцијално важан резултат за Криче J-Y22059, овај пут са Бошњачког ДНК пројекта:
Мемић, муслиман, Црнузи, Прибој, J2b-M205>Y22059
Иако Мемића има разнородних, презиме је интересантно због Мемића који су огранак Мицановића из Затарја. Мицани, или Мицановићи су друго по бројности муслиманско братство из Затарја. Има их са више изведених презимена. Постоје неке верзије предања о пореклу из Куча. Чак и прича о старијој слави - Митровдану, што заиста упућује на Куче. Међутим, како су они доста дуго на простору Затарја, а посебно узевши у обзир резултат Мемића (ако су од Мицана), може лако бити да су и староседеоци у овом крају.
О Мицанима су наши аутори забележили следеће:
"Мицановићи су се прво населили у Маочу, а затим су постепено населили читаву маочку котлину, те обод котлине на коме се налазе села: Тулово, Кордовина, Мијаковићи, Градина, Водно, Вруља и др., па и даље, све до Павиног Поља. На том простору данас живи преко 1000 домаћинстава. О насељавању ових крајева, односно села, вршио је истраживања Танасије Пејатовић, професор, од 1895. године до 1902. године и резултате тих антологеографских испитивања објавио у Географском зборнику. књига VI. "Стари људи веле да пре 200 година у Колашину и Кричку није било ни три куће мухамеданске. Доцније су напади и насиља од Турака бивали све већи и несноснији, а нарочито од потурчених Срба..." (Под доњим Колашином тада се подразумевао и читав маочки регион.) "Од овога се насиља могло становништво спасити само турчењем" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља 1986. стр. 73).
На читавом простору маочке, премћанске и косаничке регије, око 1700. године живеле су три муслиманске породице: Табаковићи у Маочу, Кријешторци у Битинама, односно Косаници и Ђурћевићи у Ђурђевића Тари.
После Струјића, око 1710. године, у Маоче су дошли Мицановићи. Дошао је поп Бошко са братом Симом (који није имао деце) женом Мицом и мајком Љубицом. Презивали су се Вујадиновићи. Они кажу да потичу од неког попа, а зову их Мицановићи по некој Мици. Стари Јакуп Реџовић (у присуству седам или осам муслимана) каже: "Ми смо од Вујадиновића, ми смо се са њима, за вријеме бивше Југославије, рођакали и посећивали." По Бошку су се прво сви звали Бошковићи, а касније узимали презимена по деловима. Било их је 1912. године 18 братства: Сердаревићи, Муминовићи, Адиловићи, Поповићи–Реџовићи, Ружичићи, Бошковићи (Алиловићи), Баори, Штроке, Дурани, Синановићи, Мердовићи, Раповићи, Мемићи, Ђозгићи, Цигуљини, Фелаховићи, Бамбури и Кујовићи (потомци Куја Мицановића-Бошковића).
Поп Бошко је прешао y ислам по доласку у Маоче, док су Симо, Мица и Љубица остали у православној вери. О турчењу Срба из наших крајева Пејатовић пише: "За све ове зна се тачно када су истурчени па су чак неки од њих задржали и извесне хришћанске обичаје: бадњак и свадбене обичаје, а за Мицане зна се да су славили Митровдан" (Танасије Пејатовић, "Средње Полимље и Потарје", Пљевља, 1986, стр. 74)."
Историја је Мицановиће упамтила као веома храбре и сурове. Да иронија буде већа, управо су најкрвавије сукобе имали са припадницима православних братстава J2b-M205>Y22059 из Затарја (Марковићи, Перуничићи и други).
