Ја сам о томе мало дискутовао на теми "Македонско питање", али је она сада закључана.
Пошто релативно мало знам о томе, имао сам питања, а у међувремену и мало прочитао о овоме (нешто од онога што су ми савјетовали саговорници тамо).
Пошто је та тема сада закључана, хтио бих рећи да су неки дискутанти сувише емотивни. С друге стране, постоји Цонић, који је неке ствари лијепо разјаснио. Он је такође рекао понешто о националној самоидентификацији у Шоплуку, пошто потиче отуд (ако сам схватио, из Пирота).
Ја такође имам осјећај да је Цвијићева мапа ипак реалнија од бугарске. Нисам стигао рећи, али сам сигуран да Бугари значајно гријеше у интерпретацији и школским уџбеницима Историје, чак и више од Срба и то је актуелно све до данас.
Примијетио бих да ни на Цвијићевој мапи из 1918. Охрид и Штип не спадају у српска етничка подручја.
Остаје политичко-стратешко питање. Мислим да су Срби у доба ширења граница 1912-1918. направили стратешке грешке, које су их дугорочно коштале. Основна грешка је била у томе што су узимали све што се могло узети. Сличне грешке је чинила ЦГ са Скадром, Пећи и Ђаковицом, али је то разумљивије, Црногорци су имали велике породице и мањак плодне земље. Срби су, између осталог, евидентно узели више од Македоније, него што им је било потребно и корисно. Моје је мишљење да је било најбоље да ни тада нису узели ништа од Македоније. С Македонијом су непосредно везана три политичка проблема: интеграција тамошњег становништва, односи са Бугарском, продубљивање албанског проблема. Баланс: много више проблема, него користи. Или, како би рекли Руси: "игра не стоит свеч".
То је моје мишљење, да се није исплатило, и да се то могло предвидјети озбиљнијим стратешким разматрањем. Очекивао бих да 100 година после, и неких 6-7 ратова који су се догодили у међувремену, буде мало више стратешке мудрости.