Чини се да је највише притужби на Тренка и пандуре било у Срему и с тим у вези, у српској историографији може се прочитати и сљедеће:
"Поред куге и разбојника велике штете народу Срема нанео је и самовољни барон Фрањо Тренк, коме су Ирижани најпре морали да дају петнаест момака са опремом, што их је стајало 700 форинти, а затим још осамнаест људи које су морали оковане (compedibus vinctos) силом послати у Тренкове батаљоне. Тренкови војници нанели су им 253 фор. штете, а њихов пустоловни командант одбио је да им плати више стотина форинти за људску и сточну храну коју су морали послати."
"Од 1741. до 1745. изванредне терете становништву Срема доносио je барон Фрањо Тренк са својим пандурима. Народ је морао да сноси трошкове за опрему Тренкових пандура одећом и оружјем (пушком, 2 пара пиштоља, копљем,турским ханџарем и другим потрепштинама), што је достизало висину једногодишње контрибуције. Но, овај сурови славонски феудалац није се задовољавао оним што је народ давао, него је насилно убирао новац и храну за своје харамије."
Ипак, да је однос српског становништва према пандурима био двосмислен, говоре неки други детаљи. Када је Тренк пао у немилост и када је држава конфисковала његову имовину, патријарх Арсеније Шакабента, који је раније и сам учествовао у врбовању хајдука у пандуре, упутио је 1746. године позив свим српским манастирима да ако случајно код себе имају похрањеног Тренковог новца и имовине да исти предају властима. Из овог може да се наслути да однос Тренка и појединих српских манастира није био непријатељски, напротив.
Савременик Тренков, Симеон Пишчевић у својим мемоарима описује једну успјешну војну акцију Тренкових пандура на француском ратишту:
"Наш заповедник, генерал барон Бернклау, послао је на непријатеља ради насилног извиђања пуковника барона Тренка с његовим пешачким пуком (пук је тај био врбован од шумских разбојника, као што сам већ споменуо). По тој наредби пошао је Тренк истога вечера; његовом одреду био је додат и један ескадрон коњице. Са својим одредом, имајући поуздане вође, Тренк је пошао другим, пречим путем. Журио је целе ноћи и пред зору је престао непријатеља. Оставио је свој ескадрон коњице иза себе на згодном месту, а са својим одредом се приближио главном друму и ту се сакрио у малој једној шуми.
Французи су марширали главним путем безбрижно, и не видећи ноћу да их ко гони, надали су се да су далеко од непријатеља. Кад су се у зору приближили шуми у којој је био Тренк са својим одредом, Тренк је изненада просуо на њих жестоку ватру, и то и картечом из своја два мала топа и пушкама, што је непријатеља збунило и довело до великог растројства, те је без икаквог реда стао да одступа и да бежи. Тренк је непрестано пуцао, његови подигну вику за бегунцима, а у исти мах дојури и онај ескадрон коњице, па их и он нападне. На тај су начин наши извојевали победу.
Много Француза изгине, буде рањено и заробљено. Међу заробљеницима било је неколико штабних и виших официра, а доцније сам видео да су наши и три топа отели. У почетку борбе наш је генерал издао наредбу – за коју смо дознали тек сутрадан – да за Тренком ноћу, као појачање, два пука драгона. Кад су у зору Тренкови људи вичући осули ватру на непријатеља стигла су у помоћ и та два пука и Французима још већи страх задат.
Сутрадан је наређено да се мртви покопају, па су због тога били доведени сељаци с ашовима, а рањеници и наши и непријатељски послани су у армију.
Генерал, наш заповедник, остао је са станом у граду и поставио предстражу, а пуковник Тренк, кад се вратио са својим пуком, добио је велику похвалу, а о читавом том догаћају послан је извештај главнокомандујућем армије, принцу Карлу."
Непуних сто година касније, у Српском народном листу из 1837. године, Стефан Недељковић, адвокат из Осијека, пише чланак под називом "Тренкови пандури. Сербљи" који мање више афирмативно пише о пандурима. Он припада генерацији чији су дједови још могли бити Тренкови савременици.
