Гледам неки видео на Јутјубу. Жена, професорка књижевности, моја познаница, говори о путовању авионом. Каже да јој је пртљаг overweight, да има overload, па мора да доплати. Говори то мирно, без нелагодности, као нешто што се подразумева. И ту се, сасвим неприметно, догоди оно због чега се човек замисли.Јер не ради се о пртљагу. Пртљаг је увек претежак или превелик, још од кад су људи почели да носе са собом више него што им треба. Ради се о језику. О оном тренутку када домаћа реч, сасвим исправна и довољна, из неког разлога више не изгледа погодна да понесе смисао. Као да је превише гола. Превише своја.Сетим се Феме. Komifo, mikofo. И тада се говорило туђим речима да би се побегло од себе. Стерија је то видео јасно и смејао се, јер је знао да иза те потребе стоји стара људска слабост: жеља да се изгледа другачије него што се јесте, макар и по цену смешног.Времена се мењају, али механизам остаје исти. Данас је енглески преузео улогу некадашњег француског и немачког. Не зато што је потребнији, него зато што звучи лакше. Претежак пртљаг је тврд, приземљен израз. Overweight baggage клизи. И тако се, готово нехотице, професор књижевности нађе у истој реченици у којој је некад стајала Фема, само са бољом конекцијом.У неким земљама то не пролази. Немци говоре својим језиком као нечим што се не доводи у питање. Французи исто. Хрвати такође, понекад и претерано, али са јасном свешћу да је језик линија испод које се не иде. Тамо се види одлука. Код нас се види колебање.Код нас се често може видети чудна мешавина: капуљача навучена дубоко, крст око врата, тетоважа свеца на руци, речи о идентитету и традицији изговорене с великом сигурношћу. Испред зграде стоји BMW или Audi. У глави су слогани, у устима overload baggage. Све то стоји заједно, без сукоба, као да ту нема никаквог противречја.Не смета мени енглески. Он је ту, део света у коме живимо, алат који користим као и други. Смета ми онај тренутак када се сопствени језик склони у страну, не зато што не ваља, него зато што делује превише скромно. Као да се човек постиди не речи, него себе.Ако је пртљаг претежак, он је претежак. Та реч је довољна. Ако неком више није, онда то више није питање језика. То је оно тихо место у човеку где се, неприметно и без буке, одрекне нечега свог, да би лакше прошао кроз свет.
