Филмска уметност у Србији започела је 6. јуна 1896. године, када су Београђани у кафани „Златни крст“ први пут видели „покретне слике“ браће Лимијер. Овај догађај означио је почетак филмске културе, а биоскопи су убрзо постали део урбаног живота. До 1912. године, Београд је имао око 18 сталних биоскопа, а филм се приказивао и широм земље.
Први документарни филм снимљен на тлу Србије било је „Крунисање краља Петра I“ (1904), а аутори су били Британци.
Први кораци у домаћој продукцији везани су за Светозара Боторића, власника биоскопа „Париз“, који је 1911. године продуцирао „Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“, први српски играни филм. Режирао га је Илија Станојевић - Чича, а прича је пратила Карађорђа од детињства до устанка. Филм је био пионирски подухват у земљи где није постојала филмска индустрија.
Поред играних филмова, снимани су и документарни филмови, попут оних Ђоке Богдановића, који је бележио призоре из Балканских ратова. Први светски рат прекинуо је развој домаће кинематографије, али су током међуратног периода биоскопи доживели процват. Београд је постао регионални филмски центар, иако је домаћа продукција остала скромна.
1920-их и 1930-их, појединци попут Косте Новаковића и Михајла Поповића покушавали су да оживе српски филм. Новаковић је снимио бурлескну комедију „Краљ чарлстона“ (1926) и мелодраму „Грешница без греха“ (1927), док је Поповићев „С вером у Бога“ (1932) сматран једним од најзначајнијих домаћих филмова пре рата. „Рударева срећа“ (1930), филм инспирисан народном легендом о благу Цара Радована, такође је један од значајнијих предратних остварења. Покушаји снимања већег броја играних филмова често су наилазили на препреке – од недостатка новца до техничких ограничења.
https://cosmosinfo.rs/kultura/srpski-nemi-film-pre-drugog-svetskog-rata
