44. Лукић, Никољдан, Броћанац/Горњи Макреш/Гњилане, I2-Y3120>PH908>FT14506, Петковци-Изворци
Тестирани је изнео детаљно предање о пореклу. Према том предању, како наводи, поуздано се зна да су његови преци по мушкој линији раније живели у месту Криљево (општина Косовска Каменица), одакле су се, због крвне освете, преселили у Трњићевце (општина Ново Брдо).
Почетком 20. века преселили су се у засеок Броћане/Броћанац (село Горњи Макреш), где је било шест кућа рођака са различитим презименима (Лукић, Сентић, Мирковић, Ивановић…), а сви су славили Светог Николу. Предак Лука, по коме носе презиме Лукић, презивао се Стајковић, по свом деди Стајку.
Тестирани даље наводи да породично предање каже да су се у Криљево доселили из околине Ниша, као и да су се из Криљева након 1750-их преселили у место Копривница (општина Косовска Каменица), али да тај податак није поуздан.
У литератури се бележи донекле другачије предање о пореклу Лукића, према којима они припадају ширем роду којем смо дали назив Петковци-Изворци. Овај род чини више група фамилија са матицом у селу Извор у општини Ново Брдо које имају предање о пореклу од родоначелника по имену Петко. Род чине фамилије које носе надимке Јанковци, Мирковци, Маринковци, Младеновци, као и друге њима сродне. Сви они славе Никољдан.
Према причи која је у литератури забележена у новије време, преци овог рода су се доселили "са Карпата" у село Кремената код Косовске Каменице. Петко, син Ивана, дошао је из Кременате у новобрдску тврђаву наводно 1638. године, где је његова кобила случајно убила једно турско дете. Турске власти су му због тога наложиле да се пресели у место Чардак у село Извор, како би га заштитили од освете новобрдских Турака. У Чардаку се Петко оженио и добио три кћери и седам синова: Мирка, Јанка, Младена, Маринка, Пауна, Стојана и Лукомира. Петко је синове саветовао да се одселе и промене презимена јер је стално страховао од одмазде због несреће са турским дететом, која се догодила пре много година. Тако су се по предању Петкови синови расељавали и заснивали насеља из којих су настале данашње махале по Извору и околним селима. За Лукиће се у тим предањима наводи да припадају огранку Броћанчана, потомцима Петковог сина Лукомира, који је по предању основао махалу Броћанац села Трнићевце из које потичу. Они данас носе презимена Луковић и Лукић.
Иако се у веродостојност детаља навода из предања које бележи литература може оправдано сумњати, утврђено је да су до сада тестиране породице за које се наводи да припадају роду Петковаца-Извораца по мушкој наследвој линији заиста сродне. Лукић је трећи тестирани припадник овог рода, с тим да резултати друге двојице још увек нису јавни. Модални хаплотип рода Петковаца-Изворац одступа од модалног хаплотипа гране I2-PH908 на неколико маркера, а као карактеристични издвајају се DYS19=15, DYS570=19 и у мањој мери DYS635=22. У хаплотипу Лукића уочава се и повишена вредност DYS460=11, а овај маркер код друге двојице тестираних припадника рода није анализиран.
Додатном провером SNP мутација на ДНК узорку једног од тестираних накнадно је утврђено да род припада млађој грани I2-PH908>FT14506.
Међу хаплотиповима до сада тестираних српских родова сличност са хаплотипом Петковаца–Извораца, па и Лукића, има још један необјављени резултат, тестираног којем је матица у селу Глоговце код Косовске Каменице, а такође припада грани I2-PH908>FT14506. Ова два хаплотипа разликују се на два од 23 упоредива маркера, а оба поседују ређе вредности DYS19=15, DYS570=19, што узимајући у обзир и географску блискост може указивати на њихову ближу генетички везу.
Лукићу свакако препоручујем да размисли о геномском тесту, што би помогло да се прецизније утврди генетика овог очигледно разгранатог и старог српског рода са подручја Криве Реке.