Да не остане ова тема само на једном посту. Погледао сам овај снимак Ђурића и у суштини ништа погрешно није рекао, али опет није рекао све. Једино бих се сложио са овом његовом реченицом на крају, да су Срби у "једној шизоидној ситуацији".
Често се код нас користи та синтагма "запад на истоку" али и и "исток на западу". Мени се некако чини да нисмо ни тамо ни овамо, већ у неком међупростору, и да постоји и нека тенденција да се та неодређеност задржи, а унутар ње неки опет свој свијет, рудиментаран, народњачки.
Када је 1096. године прва крсташка војска кренула пут Свете земље, једна од главних њихових војних формација, предвођена Ремоном IV, грофом тулушким и Адемаром, надбискупом пијским и папиним легатом, прошла је преко српских земаља. Свједочанство из прве руке о том путовању оставио је хроничар Рајмон д'Агије у свом дјелу GESTA FRANCORUM QUI CEPERUNT JERUSALEM ("Дела Франака који су освојили Јерусалим"). Крсташи су путовали по свему судећи преко данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе до Скадра гдје су се сусрели са српским краљем Бодином. Ову земљу они називају Славонијом, а њене становнике Славенима, што је други назив за Србе у западним латинским изворима. У наставку је српски превод описа тог дијела пута кроз Србију.
"Из разлога што је њихов пут водио кроз Славонију, током већег дијела свог пута били су изложени патњама и разним лишавањима, а прије свега због јачине зиме која је тада владала. Заиста, Славонија је била беживотна пустиња, кроз чије непроходне планинске путеве пробијајући се, три недјеље, нисмо видјели ни животиње, ни птице.
Житељи овога краја били су тако дивљи и груби да нису жељели нити да тргују с нама, нити да нам обезбједе водиче, већ су брзо напустили своја села и утврђења (на нашем путу). Хроме, старце, сиромашне и болесне који су ишли на неком растојању иза наше војске, а који су заостајали због своје немоћи, они су клали као немуште овце, као да су им исти нанијели много штете. А нашим витезовима није било погодно да прогоне слабо наоружане разбојнике, који су добро познавали терен, кроз стрме планине и густе шуме, јер нису могли да се успјешно боре нити да буду сигурни од њихових напада.
Међутим, нећемо изоставити један изузетан поступак који је предузео гроф. Једном, када је био опкољен од Словена, он их је са неколико својих витезова храбро напао и заробио шесторицу. И када су Словени због тога почели још више да нападају, гроф је наредио својим војницима да се оставе заробљеници, некима су ископане очи, другима су одсјечене ноге, руке и носови, а неке је потпуно обезглавио. И ова казна је била толико ужасна да је остале разбојнике одвратила од напада, па је даље напредовање грофа и његових пратилаца постало сигурно. И тако су, уз Божју милост, били спасени од смртне опасности и тешког положаја.
Заиста, храброст и мудрост које је гроф овдје показао тешко је прецијенити! Око четрдесет дана смо боравили у Славонији, где су магле биле толико густе да смо их осјећали додиром и чак их у неком смислу могли одгурати од себе. Али међу свим тим, гроф је увијек био посљедњи у колони, штитећи (леђа), био је поуздан штит и ослонац својим људима; никада није постављао логор први, већ увијек посљедњи. Док су други ишли на одмор у подне, а неки увече, гроф је често на преноћиште ишао у поноћ или када запјева пијетао.
На крају, захваљујући Божјој милости, непрестаним напорима грофа и мудрим савјетима бискупа, војска је прешла (Славонију) без губитака, било од глади, било у отвореној борби. Због тога закључујем да је наша војска прешла Славонију само по вољи Божјој, како би неукроћени њени становници, који не знају Господа, упознавши снагу и издржљивост Његовог витештва, или укротили своју дивљачку природу, или отишли пред Божји суд и узалуд тражили оправдање.
И ево, након много муке и опасности, стигли смо у Скадар код краља Словена, гдје га је гроф, не једном увјерио о братском расположењу према њему, и даровао га великим поклоном, како би војска могла безбједно куповати и набављати све што је потребно. Али узалудна је била нада у мирне преговоре, јер су Словени, у свом уобичајеном бијесу, побили наше људе и колико су могли опљачкали ненаоружане. Ми смо, дакле, били приморани да тражимо не освету, већ уточиште. Али довољно о Славонији."
