Једном приликом, после Свете Литургије у Манастиру Савина, седело је нас неколицина с оце Јустином, у хладовини манастирске порте, пили смо кафу и ракију, а отац Јустин нам је испричао једну занимљиву причу.
Наиме, баш у то време (мислим да се ради о 2004. години), отац Јустин је био позван на одговорност у Митрополију на Цетиње због пријаве да на подручју северне Боке опојава самоубице, што није дозвољено канонима Цркве.
Стари архимандрит нам рече како су у Боки учестала самоубиства, што се званично објашњава чињеницом да су прекоокеанске поморске фирме пропале, па поморци остају без посла, и од беде на себе дижу руку. А у суштини ствари је нагомилан грех, што сопствени што предачки. До тад их је Јустин већ дванаесторо самоубица опојао, јер се радило о самоубиствима у тренуцима крајњег очаја, а самоубице су били или веома млади људи у невољи или старци болесни и без помоћи.
Онда нам је испричао један свој доживљај:
Једне мркле ноћи, иде он гробљем у Дубрави, а у мраку једино мраморје бјеласа. Иде Јустин тако од гроба до гроба, а ни сам не зна шта га је ту нанело и да ли нешто тражи. Тек у неко доба, испред њега изиђе старац коме лица у оној тмини не виде, али га од мрака одвајаше дуга бела коса и брада до појаса. Без речи, поведе га до једног гроба изнад којег не беше мрамора, но само закатанчена гвоздена врата, као улаз у подрум. Старац му откључа и показа руком да сиђе. Каже Јустин да је дуго силазио степеницама низ које се цедила нека смрдљива влага, док не дође до неке тамнице чија врата бијаху добро закључана, али их он без муке само гурну и отвори. Беше то просторија мала, мрачна и загушљива, у којој збијени сјеђаше оних дванаесторо Бокеља што дигоше руку на себе, али их је он ипак опојао и сахранио као хришћане. Здравише се, па их Јустин запита како им је ту. Како би нам могло бити - добро је, рече један од оних невољника, један старац. А кад га Јустин упита може ли их како избавити оданде, стари забаци капу и одговори: врата се само споља могу отворити. Но, фала вам, оче, настави, преживјећемо ми ође, боље нам је но онима тамо. Тако рече, па показа руком у дно просторије где бијаху друга тешка врата, а иза њих виде Јустин још једну тамницу, много већу од прве, али у њој би таква сила људска да се сагледати нису могли. Они, за разлику од оно дванаесторо Јустинових који се могаше кретати по својој ћелији, бијаху страшно укочени, онако како им се тело згрчило у тренутку испуштања душе, и лица им имаше језиве изразе. И још бијаху тако ужасно збијени, да се не би имали камо мицати све и да могу. Једино што им беше дато је да могу говорити, те један што стајаше сав истегнут и главе неприродно забачене у страну, вероватно што се обесио, кроз зубе завапи на оца Јустина: помагај, брате!... Пустио би их отац Јустин оданде да зна како, него упита зашто не изиђу јер врата њихове тамнице се лако отварају и још увек стоје отворена како је он ушао - треба је само да се попну уз оне силне степенице. Могу се отворити само споља..., процедио је онај несрећник. Ту Јустина, наједном, ухвати тако јак страх да неће успети изићи оданде, па побеже главом без обзира уз оне степенице, и изиђе на гробље сав срећан, кад је било већ уочи свитања.
Овај свој сан, сновиђење или стварни догађај, рече да ни он сам није начисто, Јустин је испричао у Митрополији на саслушању, на шта је тадашњи митрополит Амфилохије само завртео главом, знајући добро Јустина и његов дух, и, наравно, није му изречена казна.
Да ли је ово био стварни догађај, није нам Јустин открио. Али, његово казивање свакако има смисао, а то је да се за покојне морамо молити ми који смо живи овде у овом свету, јер се „врата могу само споља отворити“
