Крстна слава само званично носи придјевак крстна, а по својој суштини нема јаку везу с крштењем, него се своди на гркоримски обичај календарскога поминања светца покровитеља али из словенскога аспекта и словенским обредима. Најдеш ли се на крстној слави и обредности везаном с Божићем с једне стране и на некој старословенској обредности с друге стране нећеш видјети много разлике. Зато је веома важан феномен синкретизма, што би по нашем било сливење.
Словијенима није био знан обичај календарскога помена нити светачаства. Вјеровања су им се сводила се на признање постојања онога свијета, раја, пакла и низа духовних сила; У одређена доба отварала су се врата онога свијета се јављало се појачано присуство духова у овом свијету; постојала је пракса у та времена проводити обреде с циљем одати дуговану почаст дусима предака и уредити објед заради за њих, да би они мирни и задовољни напустили овај свијет и вратили се у свој, јер су нормални људи били најсретнији када се мртви не мијешају у овај свијет јер је такав природан поредак. Они дуси који би остајали на овом свијету били су већином они којима је неко нешто остао дужан учинивши зло; такве су виле, море, дрекавци, упири итд. Дуси су исто као и одређене животиње сматране вјештима, то јест, знајућима оно што је човјеку скривено. У ту сврху вршени су оракули или нашим језиком обреди гатања.
Постојали су и недокучиви бози - велики природни владари, породица првобитних бића који су постојали пређе човјека, који су поставили поредак природним токовима. Њима су изражавали своју захвалност и молили не нарушавати постављени поредак. Такви су универзални концепти отац небо, мати земља, сунце као давалац свјетла и топла, мјесец, даница, заштитник људи од бијесних духова - Перун и други митски јунаци. Савјетујем не уважавати и критички прихватати разна кабинетска шкрабања о разним боговима настала у доба романизма с циљем надувати пансловенски его. Једини прави пут сакупити сазнања о старословенским вјеровањима је посматрати и анализирати реликтне обичаје и вјеровања забиљежена озбиљним етнолозима и антрополозима.
Што се тиче гусала, да назив јест словенски, што значи да су Словени гудили и имали гусле, али ваља само обратити пажњу на русске гусле или чешке гусле и видјети да се ради о сасвим различитим инструментима. Балкански и турачки, можда аварски и прабугарски инструменти су очигледно утицали на образовање наших гусала које више напоминају монголске него русске гусле. Вјеројатно постоји и разлог зашто се пјесме које се пјевају уз гусле зову бугарштице.
