Да напоменем још једну ствар. Неко ко не познаје географију тог краја можда би помислио да се ради о некој озбиљној сеоби. Међутим, између матице Миковића у Црмници и села више Пржна и Светог Стефана где су се пресељавали има ваздушном линијом 5-6 километара. Нaравно, ради се о планини, доста стрмој са обе стране, тако да је пут дужи и тежи. Али није то био никакав нарочит напор за људе средњег и раног новог века...
Кад причамо о оваквим стварима, морамо да се телепортујемо у њихово време и замислимо да смо тамо, гледамо догађаје или се ставимо у њихову кожу.
Рецимо да је неки Миковић трговао с Паштровићима и често одлазио на море. Кад му је син порастао, водио је и њега са собом. Младић је био паметан и наочит и неки Паштровић га је ангажовао да ради за њега. Он се ту загледао у газдину ћерку, оженио је. Добио комад земље од газде и подигао себи кућу, итд. На тај начин треба да гледамо те "сеобе", а не као оне које су се догодиле услед драстичних догађаја, као велике сеобе 1690. и 1737. године, кад се спасавала жива глава.
Морамо имати у виду и чињеницу да се граница паштровске и црмничке горе често мењала, па су залазили са стадима и дубоко у подручје оних других, мислим на подручје које се традициононално сматра њиховим племенским комуном. Присуство родова црмничког порекла у Паштровској гори уопште не би требало да чуди, ако су у неком периоду држали те крајеве као своје, на њима подизали катуне, а неки можда и трајно остали ту да живе. А Црмничани свакако јесу у том погледу били агресивнији од Паштровића.
С обзиром да су Миковићи крајем средњег века били нека нижа властела, сасвим је могуће да су се у Приморје спуштали и као плаћени војници или чиновници Млетачке Републике.
Све ове могућности морамо имати у виду, па подвлачим да се у случају Миковића (и у случајевима многих других родова) не ради о некој тренутној сеоби, него процесу, где су се појединци исељавали, повлачили своје рођаке са собом, неки можда и враћали, итд.
