52. Јањић, Ђурђевдан, Ранковци/Љубиње,
I2-PH908Јањићи са Ранковаца су огранак разгранате фамилије Јањића чијом се матицом сматра љубињско село Банчићи. Огранак са Ранковаца се давно одселио, барем пре 250 година, јер им до 1750. године сежу родослови који се не укрштају са родословима банчићких Јањића. Јањићи из Убоска такође припадају огранку којем и ранковачки Јањићи.
Јањићи припадају роду који смо обрадили у књизи
Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине и који смо назвали родом Банчића. Чини га група братстава са матицом у селу Банчићи код Љубиња, која сва славе Ђурђевдан. То су фамилије
Јањић,
Рудан,
Бетегало и
Парић. Иако само неке од ових фамилија имају предање о заједничком пореклу, њихова старина у Банчићима, заједничка крсна слава и генетичка блискост, указују да све припадају истом роду. У књизи је изнета могућност и претпоставка да овај род потиче од средњовековних влаха Банчића, који су насељавали простор на коме се данас налази село Банчићи и који би као и власи Ненковци могли бити огранак великог влашког катуна Бурмаза. Овде ћу пренети део из књиге који говори о Јањићима:
Јањићи су се по народном предању населили у Банчиће са Чева у Љешанској нахији у Црној Гори, где су стекли своје презиме. Њихов предак се тамо оженио неком Јањом. Након што је он умро, њихова три сина назваше по мајци, удовици Јањи. Предак Јањића на Банчићима се прво населио у заселак Радулов До, одакле су се расељавали по осталим засеоцима Банчића. У Радулову Долу постоје остаци омеђина грађевине за коју се сматра да је била њихова прва кућа. У Банчићима су насељавали и засеоке Подгреда, Меки До, Шехићи и Невеш.
Јањићи се из Банчића у 19. веку насељавају по околним херцеговачким насељима. Досељавају се у Вођене, а одатле у Градац око 1840. године. Из Банчића се селе и у Ранковце а затим одатле у Убоско, између 1850. и 1860. године. Око 1850. године из банчићког засеока Невеш долазе у Љубиње. Отприлике у исто време досељавају се и у Дубраве, прво у Пјешивац, а 25 година касније одатле у Домановиће (Рјечице). Крајем 19. века Јањића је већ било и у селима улошког Борча ‒ Растовцу и Томишљи. На Вардушу су из Банчића дошли 1935. године, а има их и на Глеђевцима. Јањића који славе Ђурђевдан има и у мостарском селу Богодол. Тамо знају да су досељени однекуд из Херцеговине, а сматрају да су од рода Бранковића.
Банчићке фамилије Бетегало и Парић из засеока Радулов До су по предању огранци Јањића. Њихови првобитни родовски надимци су ушли веома касно у употребу као званична презимена. У литератури из прве половине 20. века уз презимена Бетегало и Парић још увек се наводи и презиме Јањић. И данас се оба ова презимена јављају и као родовски надимци за поједине огранке Јањића.
Тестирани Јањић са Ранковаца је поред поменутог предања о пореклу са Чева додао и да су се раније презивали Поповић. Чини се ипак да је овај род аутохтоно са подручја Љубиња.
Генетички тестови показују да би род Банчића заједно са неким другим херцеговачким родовима, попут Вујадиновића - Љубињаца, Бркљача и Вртикапа, па можда и Пустипушана, Церовина, Лучића, те Костића и Унковића - Загорана, могао припадати једном великом и бројном роду чије се порекло може повезати са средњовековним катуном влаха Бурмаза. Ово је још увек недоказана претпоставка с обзиром да нажалост нема дубинских ДНК тестова који су рађени међу припадницима ових родова. Уочљиво је ипак да је проценат учешћа крсне славе Ђурђевдан у овој групи родова далеко изнад херцеговачког просека, што све заједно може говорити у прилог тези да се ради о једном великом разгранатом генетичком роду.
Хаплотип тестираног Јањића разликује се од хаплотипа претходно тестираног Јањића са Банчића на једном од 23 упоредива маркера, а са Руданом из Бурмаза код Стоца на истом сету маркера има потпуно подударање. На 23 маркера овај хаплотип је практично модалан за грану I2-PH908. Ипак, хаплотип Јањића са Ранковаца одређен је на два додатна маркера (укупно 25), од којих је
DYS449=33 веома специфичан. Ова вредност се веома ретко јавља код гране I2-PH908, па би се могло испоставити да Јањићи припадају грани I2-Y3120, односно северном огранку карпатско-динарске гране хаплогрупе I2a, те да је код њих дошло до накнадне мутације на маркеру DYS448=19. У том случају би била доведена у питање претпоставка да род Банчића заједно са осталим наизглед сродним љубињским ђурђевштацима чини исти велики род.
