16. Парчетић, римокатолик, Сомбор, E-V13>Z5017>CTS9320>PH1173>Y7168
Хаплотип тестираног поседује повишену вредност маркера DYS635=22. То је уједно и једина вредност маркера која одступа од модалног хаплотипа ове гране услед чега има више блиских поклапања, која нису од значаја с обзиром на одсуство ближе географске везе.
Тестирани је навео да Парчетићи према предању потичу из околине Шибеника.
Овде је реч о потомку рођене браће првог главног судије (градоначелника) слободног и краљевског града Сомбора и племића, некадашњег граничарског заставника Мартина Парчетића. У разговору са српским публицистом и историчарем Александром Сандићем, своја сазнања о старијем пореклу Парчетића саопштио је тадашњи новосадски велики жупан Феликс Парчетић, чукунунук Мартина Парчетића. Сандић је то предање објавио 1884. г. у листу "Јавор", а у чланку се, осим осталог, каже: "Парчетићи су лозом од старина Далматинци и стара властела; стари им се доселише отуд из Брибира у Сомбор – и бише, од како је, на лепом гласу, припознати и пажени, велезаслужни људи у земљи овој...". У племићкој повељи Мартина Парчетића, која му је додељена 3. децембра 1753. године, конкретно се наводи да је из Далмације досељен Јаков Парчетић, који је 1697. године, у време Битке код Сенте, "по највишој заповести фелдмаршала принца Еугена Савојског, достављао војну теренску пошту и био унапређен у краљевској служби, али је при том окрутно лишен живота од стране османлијских војника". Јаковљев син Иван, звани Ивага, "као снажан војник, борећи се мушки у турском (Великом бечком) рату, у коме је задобио осам рана, доспео је у турско ропство", а Ивагин син Никола, "који је наследио очеве врлине", учествовао је, са братом Иваном, у аустријско-турском Варадинском рату (1716-1718), у коме је био тешко рањен и заробљен. Мартин Парчетић (1721-1789) био је син Ивана, унук Иваге и праунук Јакова Парчетића. Истакао се храброшћу у Рату за аустријско наслеђе (у коме је учествовао од 1741. до 1745), а између 1745. и 1749. г. предводио је изасланство Сомбора у преговорима са Бечким двором о добијању статуса слободног и краљевског града, што је и уследило 17. фебруара 1749, после чега је млади Мартин Парчетић (имао је свега 27 и по година) 24. априла 1749. изабран за првог сомборског главног судију. Његова племићка грана у 19. веку је мађаризована. Мартинова рођена браћа Аврам, Дамјан и Ловро нису имала племићку титулу и били су поседници ораница, ливада и салаша у северном окружењу Сомбора, а атару приградских салашких насеља Шивоље (касније Безданских салаша) и Ненадића, а њихови потомци очували су свој буњевачки идентитет до данас. Тестирани је потомак те гране Парчетића. Иначе постојала је и друга племићка грана ове породице, нобилизована скоро четири деценије касније (реч је о потомцима Мартиновог брата од стрица Николе, сина поменутог граничара Николе старијег, који су племство добили 1790).
Оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да су наведеној подгрупи хаплогрупе Е-V13 (Y7168), према недавно саопштеним мађарским археогенетским испитивањима скелета сина и унука краља Матије Корвина (
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC9678726), као и на YFull (
https://www.yfull.com/tree/E-Y7168/), припадали и чланови славне мађарске владарске породице Хуњади, из које су потекли војсковођа, ердељски војвода и угарски регент Јанош Хуњади (Јанко Сибињанин из српске епике), као и његов син, угарски краљ Матија Хуњади, прозван Корвин, један од најзначајнијих владара у историји средњовековне Угарске. Заједнички предак Хуњадија, ове гране Парчетића и других припадника те подгрупе, чијих потомака данас, у мањем броју, има и у Србији — у Мачви, Шумадији, Поморављу и Топлици, те у Вараждину у Хрватској (где тестирани потомак носи и презиме Хуњади), као и у Стоцу (Федерација БиХ), живео је, према процени YFull, пре око 1.150 година, односно крајем 9. века.
Тестирањем друге гране Парчетића, чији су се поседи налазили јужно од Сомбора, у атару приградске пустаре Градина, утврђена је иста хаплогрупа, али различита подгрупа, која показује да ове две гране Парчетића не припадају једном генетичком роду (штавише знатно се разликују), па можемо закључити да се једна од њих, вероватно у 18. веку, ако не и раније, из неког разлога прикључила изворној породици Парчетић и преузела њихово иначе ендемично презиме.
