Ovaj dio mi uopće nije jasan. Može ta elitna linija biološki sačuvati svoju liniju ali koje to veze ima sa paralelnim linija i zašto bi one "lakše izumrli". Jedina način da umjetno stvoriš dugi "bottleneck" je da u svakoj generaciji ubiješ svu braću. Ako i jedan stric preživi i ima potomstvo, najkasnije nakon 3-4 generacija će se stvoriti nova "sestrinska" halogrupa.
A i kada bi se to uradilo i u svakoj generaciji ostaje samo jedan muškarac sa potomstvom, vjerovatnost izumiranja baš te linije je eksponencijalna.
Да, то је врло добро запажање. Можда би Ивица имао нешто да придода пошто је Владу и мене инспирисао, али у нешто другачијем смеру, од овог који сте навели.
Можда је постојало некакво „право на брак“ у буквалном смислу за гвоздено доба на простору Карпата, али се концепт може свакако реконструисати индиректно преко археологије, етнологије и упоредне историје.
Неки примери и паралеле се можда могу пронаћи међу Германима, Тацит описује да германска племена нису била промискуитетна, већ да су бракови били регулисани, често моногамни, и да је друштвени статус одређивао ко може да ступи у брак. Само слободни мушкарци и они са одређеним положајем имали су пуна брачна права. Робови или зависни људи често нису имали право на „званичан“ брак.
Код скитских и сарматских племена племенска елита је имала монопол над браковима са женама из других угледних родова. То је стварало унутрашњу ендогамију и истовремено искључивало блиске сроднике и „обичне“ ратнике.
Постоје и записи да су се бракови договарали искључиво унутар одређених кланова, док су ниже класе остајале без пуноправних потомака.
Археолошки, у многим келтским некрополама војнички гробови су бројни, али гробови жена у истом статусу ограничени, што упућује на контролисани приступ браку.
У бројним традиционалним друштвима (нпр. у Африци, Полинезији, али и код степских народа Евроазије) постоји образац да само „главне линије“ имају пун приступ женама и браковима.
Такође, у неким заједницама је "право на брак" било ограничено, нпр. само старији брат или наследник клана имао је статус да заснује бројну породицу.
Остали мушкарци могу бити ратници или зависни чланови заједнице, али без могућности да продуже сопствену лозу у већем обиму.
Можда је управо овакав социјално регулисани приступ био у гвозденом добу и на простору Карпата, у којем елита или наследници унутар једне линије имају привилегију, док „паралелне“ линије, иако биолошки постоје, немају исту шансу да оставе потомство у довољном броју да би преживеле у генеалошком смислу.
То није формализован закон као у Риму, већ друштвена пракса која је могла трајати вековима.
Није неопходно да су „стричеви“ буквално убијани, али ако само једна линија има статус и приступ ресурсима, док друге остају на маргини (или гину као ратници, или остају без потомства услед ограничених брачних могућности), добијате ефекат као да су „угашене“.
Пошто је реч о просторима ван директне контроле Рима у раном периоду, војне погибије и подређеност главној лози, жртвовања као и остали локални обичаји који су могли трајати дуже и да буду специфични, са већом улогом митских и ритуалних пракси, могли су додатно појачати овај образац. Такође, у случају развитка неке бочне линије, знамо и да су борбе за власт између (истородних) кланова често били немилосрдног карактера, често до истребљења конкурентске линије.
На стаблу то може оставити утисак дугог „уског грла“, а онда нагле експанзије у тренутку када се социјални услови промене (нпр. за Y3210 словенско ширење).
