Преносим, у преводу, интересантну објаву у вези насељеника са Балкана на територију данашње Украјине средином 18-ог века
У Украјини постоји грана I-PH908->I-FT382557->I-BY127711->I-FTD50331, паралелна озринићкој, и један од представника те генеалошке линије, иначе, врло активан у истраживању свог порекла, (тестирао је неколицину својих рођака по мушкој линији, и што је још интересантније, утврдио је да му је мајчина породица управо из редова српских досељеника из средине 18-ог века), је у својој објави на Фејсбуку објавио следећи текст, наводим га у целини ради контекста, а један део објаве се директно односи на околности и прилике у овом делу тадашње руске империје, и тиче се досељеника са Балкана у овај регион тадашње руске империје:
"Бахмутски округ
...Пре извесног времена наговорио сам једног Петербуржанина Алајева, пореклом из Дружковке у Доњецкој области, да уради ДНК тест. То ме је подстакло да проучим записе не само из Мариупоља већ и из других насељених места Доњецке области. Тако сам сазнао за постојање села Павловка, које је пре револуције улазило у Бахмутски округ. И да је тамо живело најмање три, а можда чак и пет породица Алајевих.
До јуче сам се држао своје кућне хипотезе да су у време Руске империје Приазовље / Донбас насељавали углавном досељеници из пренасељених централних региона Русије и Белорусије, а да је украјинизација почела касније, већ под совјетском влашћу. То је било пре свега последица мог „личног искуства“: моји руски преци по једној баби били су међу оснивачима Бердјанска, а други су учествовали у индустријализацији Мариупоља. Осим тога, листајући матичне књиге православних цркава Мариупоља, неминовно запажаш да су презимена у огромној већини случајева руска. Украјинска се јављају, али мало.
Међутим, када се окренеш матичним књигама Бахмутског округа из друге половине 19. века, тешко је не приметити супротну слику: Украјинаца није ништа мање од половине, иако има и Руса, укључујући и Алајеве. Покушавајући боље да разумем извор таквог „мешања“, обратио сам се веома цењеном донецко-прашком генеалогу Володимиру Стадничуку, који ме је упутио на књигу из 1886. године „Збирка статистичких података по Екатеринославској губернији: Бахмутски округ“. Јучерашњи дан ми је потпуно пропао: заглавио сам се у тој књизи и нисам могао да се одвојим, а утицај који је на мене оставила још увек траје.
Почнимо од географије. Екатеринослав је Дњепар (Дњепропетровск). Јузовка је Доњецк. Бахмут је Бахмут… Екатеринославска губернија је у различитим периодима обухватала у целини или делимично територије данашњих Дњепропетровске, Запорожске, Кировоградске, Херсонске, Доњецке и, чини се, чак и Луганске области. Бахмутски округ, на истоку губерније, био је огроман: његова површина чинила је више од трећине данашње Доњецке области Украјине. На карти округа, на самом рубу, виде се два мала насељена места: Јузовка и Горловка.
Округ основан још под Петром дуго је остао врло слабо насељен. Зими хладан, а лети сушан степски предел улазио је у огроман регион који се говорно називао Диво поље и био је поприште борби разних запорошких и донских козака, као и кримских Татара. Покушаји насељавања су, наравно, постојали и раније, али права „акција“ почиње под Јелисаветом Петровном.
У Османском царству су се тих година, изгледа, дешавали озбиљни верски сукоби и/или економски потреси, због којих су у Русију похрлиле православне избеглице. То су били пре свега Срби, Молдавци и Власи (будући Румуни), Бугари, као и известан број Бошњака, Хрвата и Мађара. Сви ти људи нашли су се на обалама Дњестра — на територији данашње Молдавије, у региону који се тада називао Бесарабијом.Под Јелисаветом Петровном покренут је озбиљан покушај пресељавања тих људи на територију данашње Доњецке области — у тадашње Славјаносербски и Бахмутски округ Екатеринославске губерније. С нежношћу сам прочитао да је главни језик тих крајева у то време био језик који аутор извора назива „валашким“, то јест заправо бухарестским дијалектом савременог румунског. За нека села чак и 1880-их аутор пише: „Власи овде чине владајући слој, због чега су боље очували свој језик, обичаје и навике него Власи у неким другим селима. Жене Влашкиње или уопште не говоре руски, или говоре лоше.“
Треба разумети да тих људи у 18. веку није било много — највише десетине хиљада. Напредак балканског становништва у Донбасу прекинула је трагедија: 1768. године кримски Ханат извео је велики напад, и огроман број ових досељеника био је побијен. После успостављања реда, многи преживели напустили су крај, вративши се у Бесарабију или чак назад у Османско царство. До краја 19. века, од 330 хиљада становника Бахмутског округа, молдавским/румунским говорило је свега 6000 људи.Даље напоре насељавања округа у касном 18. и првој половини 19. века можемо поделити у два правца. С једне стране развијала су се мала предузећа: прво солане, затим рудници угља итд., што је омогућавало да нека села прерасту у мање индустријске градове. С друге стране, руски племићи, ступајући у посед земље, били су обавезни да привуку сељаке за њену обраду. Неки су доводили своје кметове из централне Русије, али већина је привлачила беземљаше козаке, понекад готово наговоривши случајне пролазнике директно на таганрошком друму. Занимљиво је да су у средини 19. века многи племићи покушали (и неки успели) да кметству подвргну украјинске козаке и руске слободне „однодворце“. Иако је за 100–150 година насељавања у Бахмутском округу прошло на десетине народа и култура, већ 1880-их аутор види тамо слику које сам и сам био изненађени сведок док сам радио у Доњецку 2008–2010:
„Овде има и Срба, и Мађара, и Влаха, и Молдаваца, и Литвина, и Пољака, и Руса, и Малоруса, али су се сви они толико стопили у тип рускофиксираног Малоруса да готово да нема разлике међу њима.“"
