Други део књиге личи на авантуристички роман у којем аутор покушава да докаже да су Савине мошти и данас читаве. Заплет је везан за руку непознатог светитеља из Манастира Свете Тројице код Пљеваља, за коју неки црквени и световни кругови сматрају да је Савина.
Приликом неких ратних дешавања крајем 17. или у 18. веку, Савине мошти су склоњене из Милешеве и завршиле у Манастиру Довоља, на Тари јужно од Ђурђевића Таре. У запису из Довоље из 1834. године, између осталог пише: „...во храм успениа Пресватаја Богородици идјеже почивает Свети Саво...“.
Након овога, из Довоље је Савине мошти украо (!) јеромонах Никодим Ђурђевић и однео их у Манастир Морача, где их је предао игуману. Међутим, након сукоба са игуманом, Никодим поново краде мошти (какав цар!) и односи их најпре у Братоножиће, а потом у Куче, где су их Кучи сместили у црквици на Косору. Да би сачували мошти код себе, договорено је да се глас о томе не шири.
Приликом похаре Куча 1856. године, црногорска војска је похарала све што је могла, па тако и цркве. Да би их одвратио од узимања ове вредне светиње, кучки свештеник је слагао да су то мошти Светог Арсенија Сремца. Међутим, бјелопавлићка чета није много бирала, дај шта даш, узеше они мошти и однеше их у Манастир Ждребаоник.
Касније су мошти још неколико пута преношене - у Косијерево (1884-1915), Острог (1915-1919) и поново у Ждребаоник 1919. године, где су и данас. Занимљиво је да су у Острогу током Првог светског рата биле склоњене и мошти Светог Симона Монаха (Стефана Првовенчаног), па аутор констатује да су се ту после скоро 7 столећа поново срела браћа, у гостима код Светога Василија.
Драговић наводи низ доказа због којих тврди да су у Ждребаонику заправо Савине мошти, а као кључни чињеницу да овим моштима недостаје рука, управо она која се налази у Манастиру Свете Тројице код Пљеваља.